| |
Svi
likovi i situacije u ovim pričama su plod mašte.
Svaka sličnost sa realnim osobama i situacijama sasvim je slučajna.
Prolog
Urbs,
latinski grad, reč ženskog roda. Razmišljam o tome, uz kaficu
na terasi s pogledom na tri krova i jednu krošnju. Beograd onda
mora da je ona koju Francuzi zovu jolie laide, ružna lepotica;
čini ti se da svakog trenutka možeš da je ostaviš. Sve dok ne
pokušaš.
U avgustu je topla, ali ne pretopla. Flertuje Beogradčica, provlači
kose zrake sunca kroz guste krošnje, mazi se još-malo-pa-ocvalom
tišinom. Miriše zanosno, na pljeskavice, na topli asfalt, na reku,
na svež hleb u rano jutro. Pali smešnim grafitima na vrelim zidovima;
otkriva ogoljene bulevare, bez pomena o tome da će već prvog septembra
biti obrasli gustim čekinjama automobila i autobusa. Bezobraznica.
Kod kuće posle dugo vremena, uživam u usporavanju, u gledanju
golubova preko ruba šolje od kafe. Iščekujem prijatelje sa novostima.
Jedva sam ih okupila. Neki su iz srednje škole, neki iz osnovne,
neki sa fakulteta, neki ko zna odakle. Neki se nisu videli sto
godina, a neki se znaju samo preko mene. Što je posebno zadovoljstvo.
Prvo ih dugo nema, a onda dolaze u gomili. Na žurkama koje liče
na mladost ionako vladaju posebna pravila. Ovi zidovi pamte skupove
uz frape od banane i oplakivanja razbijenihi kolena i prvih razočaranja.
Sve je dozvoljeno. Glasovi se mešaju kao pogledi i procene. Uz
kafu, kolač od limuna i domaći liker, kreće priča. Čarobni ljudi
tkaju svoj tekst. Mrežasto ruho treperi na telu Beograda, fatalne
ružnice.
Priča međunarodnog službenika
Ko? Muškarci? Ma čoveče, ti pojma nemaš kakvi su muškarci. To
je da ti se smuči.
Evo pre neki dan, sedimo u hodniku nas šestorica, dva Srbina,
dva Danca i dva Bugarina, i razgovaramo o bugarskom izvozu raketa.
I prođe Španjolka. Kao da nas je vetar produvao. Crna kao garež,
obučena u belu bluzu i crvenu suknju i papuče, ali to ti je ono
jarko, zaslepljujuće crveno, što ne da da se skine pogled.
I tako, promiče u slow motion-u. Čoveče, kako hoda, ne znaš da
li je toreador ili bik. Pokreće celo telo, iz ramena. Kao da je
besna. Fascinira me ta kretnja, let njene kose. Ja kažem: „Ovo
je najvatrenija žena u ovoj zgradi“.
Oni odmah reaguju. Kreće analiza. Prvo biografija. Radi tamo i
tamo, već dve godine, nije udata. Sledeće ključno pitanje je,
da li ima nekog. Nema, ali često odlazi u Madrid na duge vikende,
pa možda ima kod kuće. To je dobro, kažu oni. Takve je lakše povaliti,
besne su na muškarca koji nije sa njima.
Zatim počinje priča o telu. Nakon kraćeg osvrta na to da li su
bolje kruškaste, razroke, male ili velike grudi (oni ne kažu grudi,
naravno, to ja zbog vas sad na finjaka), svi se slažu da su ovakve
velike, kakve su njene, odlične, ali da nije izvesno da li devojka
njihovu suprotstavljenost zemljinoj teži ima da zahvali majci
Prirodi, ili nekom moćnom brushalteru.
Zatim sledi analiza tipa zadnjice: da li je kruška, breskva, jabuka.
(Kakva je breskva? Molim? Pa stvarno, idi ubij se, ako ne znaš
kakva je breskva, pa ja sad treba da ti objašnjavam. Šira i mekša
nego jabuka, naravno. Okruglija nego kruška. Ružičasta. Slatka,
je l'?) Komentarišu da joj je bluza uvučena u suknju, da joj se
ocrtava tanga, da nije počupala dlačice sa zadnje strane listova.
Pa onda u kojim pozicijama ona voli, a u kojima bi u stvari trebalo.
Grozno. Meni sve to vređa duh. Užas, čoveče. Ma ne mogu to ni
da pokušam da ti približim, vi žene to ne možete da zamislite.
Ja se u to ne uključujem. Kad slušam muškarce, izgubim želju za
ijednom ženom na planeti.
Imaš dve vrste muškaraca: jedne, koji se lože na telo, a drugi
na fluid. Jedan tip iz prve grupe, u našem visokom menadžmentu
u Ženevi (neka mu je laka zemlja, poginuo je pre par godina),
bio je lep i šarmantan i trideset godina u braku. Bio je legendaran
po tome što je ljubavnicama pred seks govorio „s tobom ću spavati
samo jednom, uzmi ili ostavi“.
A ja sam drugi tip. Ja se ložim na fluid. N ono neizgovoreno,
neopisivo, zamišljeno.
I tako ti ja, fasciniran, par noći nisam spavao. A kad jesam spavao,
sanjao sam Španjolku. Oni su je izanalizirali, a ja ostao da se
patim.
I jedan dan radim, kad na vratima se pojavljuje nešto crveno.
Sad je bluza crvena, pantalone crne, a mokasine bele. Njen engleski
je....onako. Okrugao, naboran i šuškav. Kao suva šljiva.
Došla kod mene da joj nešto potpišem. Kod mene u kancelariji je
koleginica. Bacam joj brz pogled.
-- „Bubo, izlazi odmah“.
-- „O ne, ne opet“, odgovara ona.
-- „Izlazi, je l' čuješ šta ti kažem“.
Kad je Buba izašla, Španjolka i ja počnemo da ćaskamo. Shvatio
sam za pet minuta da se tu radi o potpuno blentavoj nevinosti.
Čoveče, devojka je kao u osnovnoj školi. Vesela, otvorena, normalna.
Njen problem je u tome što izgleda kao ajkula koja će te progutati,
kao zver, kao fatalno čudovište, a u stvari je zbunjena devojčica.
Prvo je prekrstila noge tri puta, pa onda, kad sam ja ustao, ustala
i ona, pa pocrvenela. I sad ja kao treba da joj kažem da me je
oborilo što hoda kao bik? (Dala mi je i neki formular, video sam
i datum rođenja, Bik je i u horoskopu. E, da, to ti je klasična
birokratija). Ima oči kao ugalj, ali bukvalno kao ugalj. Mogla
bi da bude trbušna plesačica, flamenko igračica. Ali ima oči,
stvarno kao ugalj. Možda zato toliko i podseća na bika. Samo taj
identitet i možeš da osetiš. Kad se nasmeje i progovori, ispod
kože vreba bik. Ali duge natkolenice, a duge i potkolenice. Zajebano.
Ali gledao sam njenu kožu, koja se presijavala od znoja. Ne znam
da ste ikad ikad čuli tu teoriju, da je ženama koje su odrasle
na moru koža porozna. Upija i nikad se ne sjaji. Gradskim devojkama
znoj se zadržava na površini kože. E, bilo bi bolje da joj koža
upija. Samo joj to fali da bude savršena. Ipak je to Madrid. 45
stepeni.
Brzo sm završili posao, nisam nažalost mogao sad da joj za tri
minuta izvodim neku filozofiju. Onda je rekla da mora da ide.
Baš mi je sad krivo što nisam ponudio da je vozim autom dokle
je išla. Ali otada ne prestajem da razmišljam, potpuno sam fasciniran.
Možda se među nama ništa neće desiti. I ona sutra može da kaže
nešto što će mi se smučiti. Subjektivnost u svemu tome igra veliku
ulogu. Ne treba zaboraviti da ona ide u WC u tri ujutru. I da
će tako, kao bik i toreador, da hoda do osamdesete godine. I ko
zna koliko je takvih fluida na planeti, ali oni ne bi bili ništa,
da nije glave čoveka posmatrača.
Ali počinjem da shvatam Japance koji uživaju u otvaranju cveta.
Jeste, oženjen sam, i jeste, super mi je žena. Ma šta bre kako
mogu. Pa nisam ništa uradio.
Ali ova Španjolka hoda baš tako, kako meni sad treba. Jeste, naravno
da su naše devojke lepše, obrazovanije i prefinjenije. Ali to
sam sve probao. To ti je kao jelo. Sad bih neki drugi ukus. I
to je to. Nema tu nekih velikih mačo tripova. Oni momci s kojima
sam sedeo gledali su me sa sažaljenjem. Ja ne pripadam među njih.
Ja sam toliko drukčiji. Osuđen da uživam u svom malom trenutku.
Advokatova
priča
Ma
ide mi super, nije u tome stvar. Nego ovo ti je vukojebina, i
nema tu pomoći. Evo, na primer, pre koju nedelju, završio ja neki
veliki posao za Švajcarce. I sad, oni doleću u Beograd da potpišu
papire, njih šestoro. I ja rešim da budem dobar domaćin, i da
prikažem Beograd u najlepšem svetlu. Dosta mi je bilo tog belosvetskog
ogovaranja Srba i Srbije; baš sam nešto hteo da im veče bude nezaboravno.
I rezervišem ja večeru u „Žabaru“ na Ušću. (Šta je Žabar? Je li,
Violeta, koliko ova tvoja drugarica već nije bila ovde? „Žabar“
ti je institucija, jedini restoran u Beogradu gde je sve onako
cakum-pakum, stil francuskog restorana, vrhunska hrana, vrhunska
usluga, kristal, sveće, kelneri sa uštirkanim košuljama, keceljama
i ubrusima. A još na Ušću, pa na vodi, pa zalazak sunca, pa svetla
grada. Sve u svemu, pravo mesto da se Beograd pokaže u svom sjaju,
naravno nekome ko dolazi na samo jedno veče.)
I tako rezervišem ja, i dođemo mi na večeru, svih sedmoro. Vidim
potrudili se i oni, ne izgledaju kao da su krenuli u Tunguziju.
Svi se nešto ljeskamo, znaš, ono, Armani odela, lister, kamioni-avioni,
a ona njihova jedina žena ružna, ali crno-beli Chanel, visoke
štikle, isfrizirana. Znaš već. I lepo mi večeramo, sve fina predjela,
plodovi mora, pa glavna jela, kako je ko hteo, pa dezerti kao
san, ne zna se šta je lepše bilo, sve uz najbolja vina. A uz kafu
sitni kolačići, petits fours. Čuo sam da je kuvar Cordon bleu.
Namerno sam hteo da ne idemo na neku roštiljčinu, da smrdimo na
dim, pa makar i bilo autentično. Nego da ih izvedem negde gde
neće dobiti kulturni šok.
I tako, puknem ja 1000 Evra na večeru. Ali sve ležerno. I bi mi
milo. Sve odlično prošlo. Beograd svetluca u daljini, noć mirna,
topla, kakva se samo poželeti može. Odnekud miriše lipa. Vidim,
Švajcarci se opustili, smeše se. Bog zna kako raspoloženi, zahvaljuju
na saradnji, obećavaju da će se ponovo javiti. Hvale Beograd,
govore da su iznenađeni, da nisu očekivali da je ovako lepo, a
ni ovakvu srdačnost i gostoprimstvo. Misija uspela, dakle. I krenemo
mi preko drvenog mostića napolje, pa pođemo kejom ka parkingu,
dvesta metara od restorana.
Isprva nisam ni primetio psa koji nam se približavao sa leve strane.
Sve dok se nije pretvorio u dva psa, a onda tri. Pa četiri. Pa
desetak njih. Pa dvadeset. Očito, bili smo u društvu jednog od
čuvenih beogradskih čopora divljih pasa.
Švajcarci ih još nisu videli. Psi su još daleko, ali kaskaju prema
nama. Ubrzavam hod, nadam se neprimetno, u nadi se da će me grupa
u tome pratiti. Ali oni su se zapričali, zaostaju. Psi su sada
oko pedeset metara iza nas, sve bliži.
Preznojavam se. Odlučujem se da nešto kažem.
-- „Gospodo, možda da malo požurimo?“
Oni malo ubrzaju hod, i dalje ćaskajući. Okrećem se i uviđam da
su psi na tridesetak metara od nas.
-- „Možda još malo brže?“
Švajcarci ubrzavaju, ali sada već prestaju da pričaju i gledaju
me u čudu.
-- „Šta se događa, kolega? Zašto žurimo?“
Bez reči, glavom im pokazujem na pse.
Preneraženi, Švajcarci ubrzavaju hod, zatim počinju da trče. Kao
na znak, i psi prelaze u trk.
Trčim i ja, ali nekako, izvan svog tela, gledam čitavu ovu scenu
kao film. Sedam advokata, od toga šest iz velike švajcarske advokatske
firme, upravo trči Ušćem u begu od čopora pasa. Kapne Armanijevih
sakoa ritmično lepeću, a manžetne belih košulja sevaju gore-dole
kao poluge na točkovima starih vozova. Gustu tišinu remeti samo
preteće kuckanje kandžica po asfaltu i potmulo režanje s jedne
strane, kao i klepetanje peta, psovanje na nemačkom i dahtanje
sa druge. Jedina pripadnica nežnijeg pola pridigla je usku Chanelovu
suknju, i iz sve snage trči na visokim potpeticama.
Psi su sve bliži. Ušćem se razlama dubok, zastrašujuć lavež, i
odjekuje od vode. Psi grabe za nama, a mi sad već trčimo svim
srcem i dušom, skoro na izmaku snaga. Sa razdaljine od desetak
metara, dvojica advokata uperavaju prema iznajmljenim automobilima
automatske ključeve i pritiskaju dugmad. U poslednjem trenutku,
ulećemo u dvoja kola na parkingu. Jedan od pasa malo dokači list
jednog Švajcarca, ali ovaj uspeva da ga šutne u stranu i zalupi
vrata auta za sobom. Psi laju oko automobila i grebu šasije penjući
se na zadnje noge. Nabijaju zubate njuške u stakla kao u filmovima
strave i užasa.
Gledam kroz prozor u susedni auto i vidim da u njemu, kao i u
našem, znojave kolege Švajcarci sede zavaljeni, i duboko dišu.
I eto.
Ako ništa drugo, bar je bilo nezaboravno.
Piščeva
priča
Otkad
se nismo videli, ej. Izvini, malo sam pijan, dolazim od ručka
s kolegama, došli pisci iz unutrašnjosti na Veliborovo književno
veče.
Ma ne, sve je okej. Samo sam malo smoren. Naročito od pesnika.
Čoveče, tu poeziju svi pišu, a niko ne čita. Strašno.
Ima onih, što su nekad nešto značili, a ne mogu da se pomire s
tim da to više nije slučaj. Ima onih, što godinama ništa ne napišu,
pa onda odjednom krenu da zadavljuju, kao da si upao u vodopad.
Ili onih, što žive u siromaštvu pa se ne pojavljuju jer nemaju
para za autobusku kartu. Svejedno, i oni dođu na ovakve večeri
jer udruženje književnika sve plaća. Ima onih naduvanih, što su
već i same sebe ubedili da su renomirani, a izdali su pet-šest
pesama tokom godina, sve kod rođaka i prijatelja. Ma strava.
Ako ništa drugo, prozaisti se bar daju čitati. Mada nije potrebno,
jer kad sedneš za sto da ručaš s njima, oni sve što su napisali
u proteklih godinu dana lepo prepričaju. Ima ih dobrih, ali mnogo
više loših. Bože dragi, šta rade ljudi danas. Ja ne bih mogao
tako da pišem, da se ne znam koliko trudim.
Recimo, onaj filozofski stil. Znaš ono. „Iskrivljen pogled na
stvari ponirao je kroz stranicu šanka, koja je od toga bivala
sve krivlja. Naporedo sa krivljenjem stranice šanka, tekla je
reka monologa, a praznina je pulsirala na horizontu. Znao je.
Sve se zauvek promenilo.“
Ili ono, kao, realna fantastika (iliti: stil „ja sam moderan pisac,
te lupetam šta stignem“.) „Mladi Arapin spustio se skejtbordom
niz okomitu stranicu hotela Les Bergues. U podnožju ga dočeka
ružičasti duh i ponudi prasećim pečenjem. Devojka na semaforu
uputi im dug, čeznutljiv pogled, a zatim, poravnavši suknju, nagnu
bocu plavog curacao-likera, i odveze svoju metlu uz kej ženevskog
jezera, ka zalazećem suncu“.
Ili ono, stil dramatičnih udara. „Probudio sam se usred noći,
okupan znojem. Sve je propalo. Noć je. To nikako ne. Ustajem.
Bežim što dalje. Što dalje odavde. Trčim, grebem. Padam. Svuda
mrak. Pridižem se. Ponovo padam. Mrak.“
Ili stalno ta stvarnosna proza. Poginuo sam već od nje.
Ili tek postmodernizam. Ono, znaš, današnji istraživač pronalazi
u nekom sanduku u Dubrovniku stara pisma nekog mladića, koji se
kao dete sakrio na galiji za transport vune pa otplovio u Englesku
i završio u Šekspirovoj trupi. Pa onda teku dve paralelne priče,
kao dečakova o Šekspiru u prošlosti, i istraživačeva u sadašnjosti.
Kakav smor.
Ili, što je najgore, feminizam. Sve nešto moćno, snažno, tajanstveno
i inteligentno, tipa „znam, video me je samo kao meso. Šta god
govorila ili pisala, on je neumitno buljio u moje grudi. Postojale
su dve mogućnosti: da napravim scenu i izgubim šansu da mi knjiga
bude objavljena, ili da uđem u igru sa ciljem da postignem ono
što sam naumila.“ Što sve ne bi bilo strašno, da to ne piše najveći
gabor, najveći akrep, ne-kresivija spisateljica na svetu. Dobro,
znam ja, treba razdvojiti biografiju i delo, ali brate, svi znamo
da je to nemoguće.
Treba iskreno priznati, jedina inspiracija koja vredi dobija se
od živih ljudi. Recimo, ti nemoj sad da se ljutiš, ali tvoju majku
ću sigurno nekad negde iskoristiti. Moram. Čoveče, kakav lik.
Žena ne zatvara usta. Izvini, ali jednostavno moram. Koliko je
samo dugo pričala o tome kakve lonce treba kupovati, tako nešto
nisam u životu video. To su bili takvi detalji! Takve sitnice!
Najgore je, što ona žena stvarno zna o čemu govori. Što je ona
neko, kome boja unutrašnje strane šerpe stvarno znači nešto veliko
i važno u životu. Zastrašujuće. E recimo to, to mora da se iskoristi.
A ni ti nisi za bacanje. Pogledaj, šatro lepa i doterana, šatro
nešto po inostranstvu. A kad te čovek pogleda iz određenog ugla,
neverovatno je koliko su ti prljave naočari.
Porodiljina
priča
Ležim ja u bolnici i održavam trudnoću, a do mene žena u visokoj
trudnoći čeka na carski rez. Nosila je blizance od kojih je jedan
bio u nekom nemogućem položaju. Sećam se, zvala se Ana.
I sad, pošto je hrana u bolnicama užasna, Ani je muž svaki dan
donosio ručak – supu, gulaš itd – u teglama. Onim većim, od litra.
A zatim, pošto se iz bolnice vraća direktno na posao, a nema kola,
nije mogao da odnese tegle. I tako, polako, u ćošku naše sobe
naočigled je raslo brdo od tegli.
– „Je li, šta ćeš s tim teglama?“ Upitam ja Anu jednog popodneva.
– „Ćuti, ne pitaj“, odgovara ona. „Pripretila mi svekrva životom
da joj ih čuvam. To su joj za zimnicu. Deset godina ih, kaže,
skuplja. Da se ne šalim glavom da nestanu. “
I tako su prolazili dani. Anin su carski rez svakog dana iz nekog
razloga odlagali, a brdo tegli je raslo. Sve dok, jedne noći,
Ani nije počeo prirodni porođaj, što je bila situacija koju je
u njenom slučaju trebalo na svaki način izbeći. Elem, ubrzo zatim
pojavljuju se dve sestre sa bolničkim kolicima i obraćaju se Ani,
koja leži na krevetu i hukće.
– „Vi treba da imate hitnu operaciju“, poče jedna. „Doktor hoće
da počne odmah.
– „Hajdete sad brzo“, dodaje druga. „Ma dobro je, sve je dobro.
Nije ništa. Diši. Ajde diši. Dobro je. Kad vam prođe ovaj trud,
vi ustanite i pređite na kolica.“
– „Ponesite svoje lične stvari“, opet će prva. „Više se više nećete
ovamo vraćati, posle operacije idete u šok sobu.“
Sestre zatim nakratko izlaze iz sobe da provere pacijentkinju
u sobi do nas, čiji se urlici prolamaju do kraja hodnika. Ana
sedi na svom krevetu, uplašenih očiju iznad planine od stomaka,
i hukće. Međutim, čim je nalet počeo da joj jenjava, ona ustaje,
i strpljivo, jednu po jednu, ređa tegle na donju policu kolica.
Stakla na levu stranu, poklopce na desnu. Sve dok čitava kolica
ne bivaju ispunjena teglama.A zatim uzima svoj majušni neseser,
stavlja ga pod pazuho i leže na kolica. Upravo u tom trenutku
počinje joj novi trud; ona se opet grči i počinje da hukće.
Sestre se vraćaju i zatiču neverovatan prizor: na gornjoj polici
kolica, drhtava planina Aninog stomaka stremi ka plafonu; a donja
polica puna je tegli.
– „Šta ti je ovo, crna ti?“ pita sestra, u čudu. „Kakvo je ovo
đubre na kolicima?“
– „Ne-diraj-to“, cedi Ana kroz zube sve hukćući, i, na način koji
bi, zaključujem, trebalo da bude preteći, ustaje u polusedeći
stav. „Ne-diraj-te-gle“.
– „Ma ne može tegle u operacionu salu i u šok sobu!“ vapi sestra.
„Šta je tebi, ženo, jesi ti normalna? Lezi dole.“
Ana je i dalje u polusedećem stavu, nalakćena na kolica. Niz čelo
joj se slivaju graške znoja. Stisla je zube, i nastavlja da ritmično
hukće.
– „Ne-idem-bez-te-gli“, uspeva da procedi.
– „Kako bre ne ideš, aman, treba da ti radimo carski rez?“ Druga
sestra će u neverici. „Odmah da si legla, da krenemo.“.
Ana je sad već stisla pesnice i spušta nogu ka podu. Teku joj
suze besa.
– „Ne-dam-te-gle“, pišti ona, zgužvana i mokra lica.
– „Jao bože, lude žene, majko moja“, viče prva sestra.
– „Ostaviiiii“, sad već zavija Ana.
– „Ma ne može, je l' čuješ ti šta ti ja kažem?“ ponavlja sestra.
Ana odgovara ritmičnim huktanjem, koje akcentuje očajničkim „Ne!“
Ne!“ „Ne!“
Pacijentkinje u susednim krevetima leže iskolačenih očiju. Žene
iz soba do nas počinju da se skupljaju na hodniku i da vire u
našu sobu.
– „Slušaj Stano“, počinje druga sestra zabrinuto, „nema vremena
za ovo. Ipak su to blizanci. Ne daj Bože, da se desi nešto.“ U
sobi vlada grobna tišina ispresecana Aninim jecajima. „ Nego da
vozimo mi, a?. Ajde, pusti je, načekala se žena, a sad sve na
brzinu. Ma daj. Nek ponese te pišljive tegle, vidiš da nije pri
sebi.“
Sestra Stana poćuti koji trenutak, a zatim bez reči diže isturenu
bradu u znak kapitulacije, i kreće ka kolicima.
Ana se, još uvek jecajući, polako spušta u ležeći stav. Zapevši
iz sve snage, dve sestre okreću drhtavu planinu od stomaka i zveckavo
brdo od tegli, i guraju Anu iz sobe stopalima napred.
Dok joj telo zamiče iza vrata, bacam poslednji zabrinut pogled
na Anino lice, i vidim njeno oko kako mi namiguje.
Mladina priča
Venčavamo
se Miloš i ja, i upravo obilazimo oko oltara, sve onako uparađeni,
sa krunama. Ispred nas pop koji poje i maše kandilom. Hodamo nogu
pred nogu, svečano ukrug.
Kad, odjednom, neko iz svatova viknu: „Zgazi ga, Isidora, zgazi
ga! Da se zna ko je gazda u kući!
Pop prekida obred, usred staroslavjanskog stiha. Zaustavlja se
i okreće ka prisutnima. Miloš i ja stajemo u pola koraka, preneraženi.
U dupke punoj crkvi vlada zgranuta, grobna tišina.
A pop će unjkavim, staračkim glasom:
– „Ni govora. Neće biti nikakvoga gaženja!“
A onda, kao da ništa nije bilo, nastavlja da poje.
Priča
direktorke izdavačke kuće
Sedim ja pre
neko veče kod mojih na slavi, a preko puta mene moj bivši dečko
s faksa sa ženom. Obučeni od glave do pete u Beneton i Maks Maru,
smeše se pristojno i poluodsutno, kao bogovi zalutali među smrtnike.
Spustili se sa svojih olimpijskih visina da dobronamerno pojedu
skromno posluženje od kojih petnaestak jela koje smo im izneli
mi, pripadnici plebejskih slojeva. Nepotrebno je reći da oni ne
slave, jer je to naporan i zastareo običaj. Oni su mladi ljudi,
od njih se to ne može očekivati, a neće da muče roditelje. Ali
kad ih se pozove, dođu; i sede, ne progovaraju ništa, samo kad
ih neko nešto pita. A i to sve neki odgovori, da ti se krv sledi
u žilama.
Na primer, na pitanje: „A vas dvoje, Željko i Marija, kako ste,
šta vi radite ovih dana?“ Oni će uz skroman osmeh: „Pa, kupili
smo stan. Pa sad se oko toga zanimamo.“ Otprilike tonom, kao da
su kupili korpu jabuka na Kalenića pijaci, pa ih sada ljušte za
pitu.
Ili ih pitaju: „Je li, a planirate li decu?“ – A oni pogledaju
jedno drugo, pa će uz tajnovit smešak: „O ne, ne još. Nismo mi
još u toj fazi.“
Pritom je vrlo teško ne primetiti tugaljivo-sažaljiv pogled koji
krišom bacaju na susednu sobu, gde naše dvoje dece od četiri i
dve godine razvlače komade zeljanice, sira i kajmaka po tepihu
i galame sa gomilom rodbinske dečurlije. Teško je izbeći svest
o tome da je ta soba, po kojoj jurcaju deca, kod nas jedina osim
ove u kojoj sedimo sa gostima.
Fascinira me kako se stvari menjaju. Sećam se jasno, 2000. godine,
kad smo rušili Slobu: Željko i ja bili smo siroti postdiplomci,
i u patikama, rame uz rame, bežali od suzavca i ljubili se tu
i tamo po ulazima. Jeste, tad smo već bili raskinuli, i on je
bio s Marijom a ja sa Markom, ali oni toga dana nisu došli na
demonstracije. Nas je nešto poneo osećaj mladosti, strast mase.
Ponela nas je nada. Bar je mene ponela. Posle me je nazvao i objasnio
da se u stvari ništa nije desilo, s čim sam se potpuno složila.
E onda smo oboje dobili respektabilne, slabo plaćene poslove u
struci, kako intelektualcima i priliči. Ja u novom BIGZ-u koga
su kupili Zagrepčani, on na fakultetu.
A onda je Željko ušao u politiku.
Ne znam detalje njegovog angažmana, ali znam da se kretao u krugovima
dojučerašnje demokratske opozicije, sada pozicije. Mada o tome
nikada ne govore, jer Željko i Marija su intelektualci, ljudi
dobrog ukusa, kvalitet njihove garderobe otada je počeo drastično
da se menja. Njihovo stambeno pitanje ubrzo je rešeno, a onda
su počele da se pojavljuju i (usputne) vesti o gradnji i investicijama.
Stan koji su na slavi pomenuli kao korpu jabuka bio im je treći
ili četvrti. Usput, što me je naročito ujedalo za srce, počeli
su i opisi letovanja na Ibici, na grčkim ostrvima, na Kubi, na
Siciliji, u Španiji.
I sve to bez dece. Jutarnji ceđeni sokovi popijeni na sunčanim
balkonima hotela, u miru božjem. Bez ustajanja noću, namakanja
majica zapljuvanih crvenim voćem u hotelskom lavabou, bez brige
o pelenama. Bez svađa oko hrane u hotelskoj trpezariji, bez nadgledanja
skakanja u bazen.
Razumem ja to. Ljudi koji određenom detetu nisu roditelji ili
srodnici, veoma retko vide njegovu magiju. Oni nikako ne mogu
da dožive sitnice kao što su sanjiva glavica naslonjena na roditeljsko
rame, miris kose ili trenutak poverenja kao nagradu za sav maltretman.
Kao i u ljubavi, to su stvari neprimetne i nevažne za one koji
su spolja.
Pomislih da možda, kao bogati ljudi u bajkama, Željko i Marija
u stvari žale što nemaju dece, pa to kriju iz ponosa. Vremenom
sam shvatila da nije tako. Onda sam pokušavala da sagledam njihov
pogled na stvari. Ja sam svoju decu zaista mnogo želela, pa mi
je bilo teško da razumem (a pogotovo, da razumem bez osude) da
neko može da ih ne želi. Trudila sam se, jer je u pitanju moj
prijatelj, neko koga sam volela, neko za koga sam kao mlada sanjala
da ću se udati. Uvidela sam da njihova stvarnost decu jednostavno
ne uključuje. Oni decu nikada ne pominju, osim ako ih neko drugi
ne pomene, a i tada iz pristojnosti, u kratkim rečenicama koje
vode ka promeni teme. Njih deca smaraju i kao koncept, a kamoli
kao realnost. Njihov koncept je uživanje u životu. Naravno da
to osuđujem, ali mi često dođe na um kad bdim noću uz bolesno
dete koje ne spava.
A znaš, mene ta politika tako smara. Kao i ja, i moj muž je uvek
ginuo za struku. Uprava štamparije, brat bratu, pedeset ljudi,
natezanje, nadgledanje kvaliteta teksta, odgovornost, pa onda
još kuća, deca, e, to sve radimo bez problema. Ali politika?...
Nismo mi za to. Istina, razgovarali smo o tome; ohrabrivala sam
muža da pokuša. Ali on se baš bio nešto zainatio. Nije hteo da
ulazi u taj svet. Nije to za nas, čoveče. Gde da nas pojedu te
ajkule. Gde da se spustimo ispod svakog nivoa ljudskosti.
Ali na kraju krajeva, i mi smo verovali u demokratsku opoziciju.
Ko zna. Možda smo se ogrešili o decu.
Možda bi i uspeli, samo da smo probali.
Možda bi mi to danas radili bolje od njih.
Priča
pravnika u stranom osiguravajućem društvu
Ma daj, molim
te, dobar posao. Nije nego. Dobar? Šta dobar? Pa dobro, plata,
plata. Uvek plata. Jeste, plata. Ali nije sve plata.
E pa, video bih tebe. Radi se milion sati dnevno. Ovi moji Austrijanci
rabe me me kao pravog raba, jeftinu lokalnu radnu snagu. Ponekad
ne stignem ni da piškim za prepodne. Ni da jedem do tri popodne.
A to, šta moram da vidim i čujem, e to je posebna priča. Nema
tih para, dragi moji, koje bi to platile.
Evo, na primer, pre par nedelja došao mi dosije. Izvesni Đurađ
Arsenijević. Čovek je imao polisu životnog osiguranja za sve članove
porodice, najvišu kategoriju. I sad, predao on potraživanje za
isplatu osiguranja, a Austrijanci meni pošalju fajl na proveru.
Među koricama nalazim dva medicinska izveštaja, dve bolničke otpusne
liste i dve smrtovnice. Porođaj, datum prošlog meseca. Umrli:
novorođenče muškog pola, koje je poživelo pet-šest minuta, i supruga
Tijana Arsenijević, 1974. godište, sat vremena kasnije, usled
izliva krvi u mozak. Četiri godine mlađa od mene, skoro kao moja
Marina.
I sad ja treba za Austrijance da uradim rutinsku proveru pre isplate.
Muka mi je bilo.
Stežem zube i odlazim kod čoveka kući. Stanuje u jednoj od onih
dvorišnih kućica na Vračaru: usred grada, a kao na selu. Guram
tarabu, ulazim u dvorište između kuća i ronim u tišinu. Zvonim.
On otvara. Kuća u polumraku. Ulazimo; na stočiću u dnevnoj sobi
čaša i pola flaše viskija. Ne izgleda preterano utučen. Ne govori
ništa. U dnevnoj sobi, nudi me viskijem, seda i ćuti. Odgovara
na pitanja, ali osim toga ne progovara.
Ja polako, jedan za drugim, proveravam sve podatke iz dosijea.
On sve potvrđuje jednosložnim rečima. Upitam ga kako je. On kaže
dobro. Pitam ima li familije. On kaže ima. Ja završim i zahvalim
se. On ćuti. Ja ustanem. Ustane i on. Ja krenem. On me isprati
me do vrata. Ja izađem. On zatvori vrata za mnom.
Noć sam proveo malo u polusnu, malo budan. Ustajao sam da gledam
Vuka i Milicu kako spavaju u svojim krevetima na sprat; često
sam dodirivao usnulu Marinu pod pokrivačem, da se uverim da je
tu, da je još topla. Bilo mi je zlo od pomisli na zapadnjake,
na njihove procedure, na odugovlačenje. Čovek je uplaćivao osiguranje
godinama, a oni zatežu u ovakvoj situaciji.
Sutradan mi je bilo još gore. Čitav dan sam osećao mučninu. Ali
od mene se po proceduri očekivalo još da odem do porodilišta u
Narodnog fronta, da štikliram podatke.
U bolnici su me uredno sproveli u kancelariju porodilišta. Sestra
neka mlada, nikakva, ništa ne zna, ali se potresla od priče.
„Izvolite“, kaže meko. „Slobodno pregledajte knjige, samo nemojte
ništa da uzimate dok ja ne pitam nadležne“. Od njenog neurednog
konjskog repa bi mi nekako lakše.
Počinjem sa listanjem dosijea za navedeni datum. Pažljivo, papir
po papir, prolazim dvadesetak kartona, ali ne nalazim prezime
Arsenijević.
Mora da sam prevideo karton, mislim. Počinjem ponovo da prebiram
dosijee, pažljivo, jedan po jedan. Opet ništa.
U pitanju je sigurno greška. Sedam za sto i prelazim na dan ranije,
a zatim na dan kasnije. Prolazim sedamdesetak kartona. Ništa.
Zatim čitavu tu nedelju, dvestotinjak kartona. Osim izvesne Rade
Arsenijević, koja je otišla kući živa i zdrava sa devojčicom od
tri ipo kila, opet ne nalazim ništa.
Tražim sastanak sa glavnom sestrom. Nakon izvesnog vremena, starija
babica dolazi, mrzovoljna.
„Šta hoćeš, sine? Šta to baš nikako ne može da čeka?“ Gunđa ona.
„Ne dao Bog da vidiš šta sam tamo morala da ostavim, jer bi pao
u nesvest, sve tako upicanjen. Ajde brzo, govori šta je bilo.“
„Izvinite“, ja ću pokunjeno. „Evo, samo sekund. Imam ovde ove
izveštaje od prošlog meseca za dva smrtna slučaja. Tijana Arsenijević
i beba.
Babica zuri u papire.
„Da. Sećam se tog slučaja. Strašno.“
„Sećate se? Jeste vi bili na porođaju?“
„Nisam, ali sam posle došla. Znaš, sine“, poče babica polako,
kao da govori idiotu, „ja ne ne znam šta si ti načuo o nama, ali
to se ovde ne događa baš svaki dan, pa da zaboravim od od prošlog
meseca.“ Njen ozbiljan pogled vrti rupu kroz moje srce. „A koji
si ti?“
„Ja sam iz životnog osiguranja“, ja ću tiho. „Ma ne kažem ja ništa,
samo mi treba zvanična bolnička potvrda“, istiskujem. „A nema
papira. Ove koji su meni poslati je potpisao neki doktor Đorđević.
Treba da postoji podatak i u vašem registru, ali nema ga.“
Babica ne skida oči s mojih.
„Treba. Eh, treba. Nismo ti mi ovde Amerika, niti nas plaćaju
kao tamo, pa da sve bude, što treba“, ona će besno. „Kao, ne znaš
ti to“. Glas joj je sve ljući. „Evo ga, sad mi je on baš došao
da nas propituje“. Crvena u licu, ona počinje da se vrpolji. „Otkud
znam gde su papiri. Možda su stavljeni na pogrešno mesto u registru.
Možda je hitno trebalo juriti za nešto drugo, pa se zaboravilo.
Možda još nisu urađeni. U svakom slučaju, tu su negde. Biće.“
Ona sužava kapke i utišava glas.
„Šta se praviš lud, kao ne znaš kako se patimo ovde. Nedovoljno
osoblja, nema materijala. Klanica. Ajde molim te, sad ti baš treba
i bolnički registar. Nije nego. Imaš te papire. A ako baš moraš,
dođi iduće nedelje“. Ona poćuta par trenutaka. „A sad me pusti
da idem, da ne bi bilo daljeg umiranja.“ Rekavši to, ona se okrete
na šupljoj peti Borosane i nestade.
Od njenih reči ostao sam zgrožen i zgažen. Da, da, sve ja to vrlo
dobro znam i razumem. Ali kako to objasniti Austrijancima? Oni
ovo nikada ne bi razumeli. Ni to što nema kompjuterske baze podataka,
ni to što izveštaj još nije urađen. Koliko god mrzeo ovaj slučaj,
moraću da se vratim iduće nedelje. Polako krenuh ka izlazu.
Ali dok sam silazio niz stepenice, odjednom mi pade na pamet da
se zvanična dokumentacija može zameniti potpisanim izjavama dva
svedoka. Budući da se glavna babica seća slučaja, možda bi bilo
lakše da ona i doktor koji je potpisao smrtovnicu časkom potpišu
izjave; onda mi bolnički registar ne bi ni trebao, i mogao bih
danas da zaključim slučaj. Tada bi Đurađ Arsenijević bio isplaćen
najkasnije prekosutra.
Obradovan tom mišlju i mogućnošću da mu pomognem, okrenuh se i
brzo pođoh natrag, u smeru iz koga sam došao.
Doktora Đorđevića zatekao sam u kabinetu kako pere ruke. Odmah
mi je rekao da je samo nakratko tu između dve operacije i da mora
odmah da ide.
„Ali radi se o smrtnom slučaju. Tijana Arsenijević“, počeh ja
brzo.
On malo zastade i pogleda me.
„Kakvom smrtnom slučaju? Je li to naša pacijentkinja?“
„Jeste, to je vaša pacijentkinja. I beba. Umrli prošlog meseca“.
„I vas sad zanima.... šta?“ on će oprezno.
„Ovde su vaše smrtovnice i otpusne liste. Ali nema podataka u
bolničkom registru“, odgovorih ja, trudeći se da zvučim zvanično.
„Babica se seća, pa bi mogli vi i ona da potpišete izjave, umesto
podataka iz bolničkog registra.“
„Ma kakve izjave?“ on će glasnije. „Ko ste vi, mladiću? U kojoj
funkciji ste vi ovde da se raspitujete?“ upita on.
„Ja sam iz austrijskog životnog osiguranja.“, odgovaram ja pokunjeno.
Doktor me jedno vreme gleda ispod oka, u tišini.
„Aaaaa, za strance radiš, a?“ on će, dok mu se zlurad osmeh širi
licem. Nije mi promakao prelaz sa „vi“ na „ti“. „Eeeee, pa to
je onda druga stvar“, nastavlja on. „Onda moramo da budemo dobri,
da pazimo na ponašanje. Da ne pomisle tvoji stranci svašta o nama.“
Iako sam već odavno navikao na ovakve obrte, počinjem da se ježim.
Hrabro nastavljam.
„Muž umrle žene potražuje životno osiguranje. Zvanična potvrda
je rutinska procedura. Podataka iz registra nema, ali glavna babica
se seća slučaja. Ako biste oboje potpisali izjave, možemo sve
odmah da završimo, da vam ne smetam.“
Doktor se i dalje smeši, s peškirom u rukama.
„I je li, majke ti, ti svaki dan ovako cunjaš po bolnicama kao
lešinar, i proveravaš mrtvace?“ Počinje da se smeje naglas. „Nije
te sramota, da tako prodaješ sebe i svoj narod za pare?“
Krv mi jurnu u obraze. Setih se Gertrude: „Hamlete, okrećeš mi
oči u sopstvenu dušu“. O, da, već odavno ja znam da sam se prodao.
Dok sam studirao pravo da ugodim ocu, bavio sam se glumom, čitao
i sanjao o uzbudljivoj intelektualnoj budućnosti. A onda sam našao
ovaj posao – fini, siguran. Samo za pare, bez drugih motiva. Intelektualna
prostitucija, kako reče jedna moja bivša devojka. Sudbina mnogih
iz moje, odnosno Slobine generacije.
Ali, s druge strane, prostitucija za platu po zapadnim merilima
i pristojan život nisu malo dostignuće u zemlji bez ekonomije
i budućnosti. I sigurno nisu pogodan predmet za podsmeh omatorelih
doktora. Bilo kako bilo, to je sve je ipak moja stvar, i nikog
se ne tiče. Svašta bih ja odgovorio Đorđeviću, da nije kojih dvadesetak
godina stariji od mene, sed, dubokog glasa i autoritativan. I
da ne operiše svakog dana i ne spasava živote. Za bednu platu.
Dok sam ja ćutao, on nastavi kao da mi je čitao misli:
„I sad ti, picopevac, sigurno zarađuješ tri-četiri puta koliko
ja“, reče on mračno. „Ja ovde svaki dan u krvi do lakata, a ti
fino u kancelariju, upicanjen, pa kafica, pa poslovni ručkić.
Ajde, majke ti, reci mi, koliko ti daju za ovo lešinarenje, ako
nije tajna. Baš me nešto zanima, da li bih se i ja prevario“.
E, to sad već ide predaleko. Naviru mi suze, ali se hrabro ispravljam
i čistim grlo.
„Molim vas, ja ne želim da vas zadržavam. Neophodno mi je samo
da potvrdite da su ova žena i dete preminuli u ovoj bolnici, i
da mi omogućite da pribavim zvaničnu potvrdu o smrti ili potpisanu
izjavu dva svedoka.“
„Dobro, dooobro, samo nemoj sad da mi plačeš tu, molim te“, smeje
se doktor. „Kako ono reče? Tijana Arsenijević? Ne sećam se imena“,
kaže. „Ali ne vidim kakva ti potvrda još treba. Jesam napisao
da su umrli? Ako sam napisao, onda su umrli. Šta sad hoćeš?“ On
malo razmisli. „Moguće je da sam propustio da napravim zapisnik.
Ništa, događa se. Ispravićemo. Napraviću zapisnik, pa ćemo te
pozvati. Ostavi telefon kod sestre. Hajde, izlazi sad, moram da
idem“. On baca peškir i ide ka radnom stolu.
Mene prožima neobjašnjivi inat. Ovo što govori je nelogično. Insistiram.
„Ali kako ćete da napravite zapisnik ako se ne sećate žene, a
nemate dokumentaciju?“
On promisli na trenutak, a onda mi munjevito priđe i ote papire
iz ruku. „Kako nemam, evo ti si mi doneo“, povika on veselo. „Da
vidimo.“
Pocrveneo, gledam ga kako stavlja naočari i čita.
Odjednom, lice mu se menja. Polako podiže pogled.
„Ovo nije moj potpis.“
Preneražen, ne verujem svojim ušima.
„Kako nije vaš potpis?“
„Jesi ti mladiću gluv? Kažem, nije moj potpis. E pa, i bilo mi
je čudno što se ne sećam imena. Hvala Bogu, pa još nisam baš toliko
oguglao.“
„A formulari? A pečat?“
„To je sve regularno, sve moje. Ali potpis nije.“
Ja prilazim, u neverici. „Jeste sigurni?“
„Je l' čuješ ti, mali, šta ti ja kažem?“ po prvi put u toku razgovora,
doktor diže glas. „Valjda znam svoj potpis. Čak nije ni dobar
falsifikat.“ Opet malo poćuta. „Biće da zato nema izveštaja u
bolničkom registru. Ja taj registar svaki dan pregledam, pa bih
sigurno primetio smrt koje nije bilo, a na kojoj je moj pečat
i falsifikovan potpis.“
„Pa je li ta žena stvarno umrla, recimo zbog greške osoblja, pa
su hteli to da sakriju od vas, ili nije ni umrla, pa lažiraju
zbog osiguranja?“ upitah ja.
„Može biti i jedno i drugo“.
„I šta sad?“
„Šta, šta sad. Nemoj tu da mi se praviš lud. Jasno je da je neko
od naših umešan, kad je imao pristup formularima i pečatu. Sad
treba s policijom da vidim šta je. A ti ajd' kući.“
„Glavna babica je rekla da se seća slučaja. Možda da pitamo nju.“,
nastavljam ja, pun nade.
On na to skide naočari i pogleda me oštro.
„E, znaš šta, mladiću. Tebi lepo hvala što si mi na ovo skrenuo
pažnju. Ali sada je stvarno bilo dosta. Ovo je sad moj posao.
A ti, odmah kući.“
Nisam verovao svojim ušima.
„Kako kući? A ishod slučaja? Šta je bilo? Šta da napišem?“ pitam
ja izbezumljeno.
„E baš me mnogo me zabole šta ćeš ti da napišeš.“ Doktorove oči
bile su tvrde. „Treba još i to da ti crtam. Ishod ti je da nemaš
zvaničnu potvrdu smrti. Nisi našao papire i nema isplate osiguranja.
Ne vidim da se tebe išta u našoj bolnici dalje tiče.“
On mi okreće leđa, sipa sebi čašu vode i ispija je, a onda izbacuje
još jedan rafal. „Nije ti ovo krimi-serija, pa da ja ovde zadovoljavam
tvoju lešinarsku radoznalost.“ Provlači prste kroz kosu. „Ajde
kući, kažem, da ne zovem obezbeđenje.“
Okrećem se i odlazim bez reči. Put do kancelarije prošao sam u
magnovenju, polako se smirujući. Za stolom, pomislih da je sreća
što sam zadržao kopije dokumenata koje mi je Đorđević oteo. Pregledah
slučaj od korica do korica: bio je potpuno u pravu. Slučaj se
mogao odmah zatvoriti, bez daljeg odlaganja.
Ali meni pomisao na Arsenijevića nije dala mira. Ako je njegova
žena zaista umrla –
makar to bilo iz nepažnje osoblja bolnice koje su onda oni pokušali
da sakriju od Đorđevića –
Arsenijević i dalje ima pravo na isplatu, i bio bi zakinut. Pored
toga, neprestano sam se pitao šta se u stvari dogodilo. Interesantne
ljudske priče bile su jedini deo mog posla u kome sam uživao.
Možda je i tu doktor bio u pravu. Možda sam ja zaista lešinar.
Tako ni nakon dve nedelje nisam zatvorio slučaj. Računao sam,
nek prođe vreme, pa ću videti. Dosije je stajao je na dnu gomile
u kutiji za ažuriranje na mom stolu. Radio sam druge stvari, ali
sam tačno znao gde je Arsenijevićev dosije, toliko precizno da
sam u svakom trenutku mogao da ga izvučem iz gomile na dodir,
bez gledanja.
Jedne večeri, nisam mogao da izdržim. Bez nekog pravog plana,
uputih se ka Arsenijevićevoj kući. Kad sam se ušunjao u dvorište,
kuću sam zatekao utonulu u mrak, osim jedne trake svetlosti u
donjem delu jednog prozora. Čučnuo sam i dogegao se dotle.
Kroz zid su dopirali prigušeni kuhinjski zvuci. Ohrabrio sam se,
podigao se polako u visoki čučanj i provirio kroz niski prozor.
Zavese su bile navučene, kao i roletna, ali ona ne sasvim. Kroz
pedalj rupičaste zavese između prozorskog okvira i roletne mogao
se nazreti Arsenijević, kako nešto secka u kuhinji. Sećam se da
mi je proletelo kroz glavu da ne može biti baš toliko ucveljen,
ako ima energije da sam sebi sprema jelo. Utom, on se neočekivano
oglasi:
„Je li, je l' da stavim ljutu papričicu u salatu?“
Odskočio sam, čučnuo što sam niže mogao i prilepio se uza zid,
dok mi je srce lupalo. Glas mu je bio snažan; imao sam utisak
da se baš meni obratio.
„Ma stavi“, odgovori mu je ženski glas.
Toliko sam se bio uplašio da sam se bojao da od sopstvenog disanja
neću uspeti da čujem šta govore.
„A Makili? Neće mu posle smetati da sisa ljuto mleko?“ upitao
je Arsenijevićev glas.
„Ma daj. To su bapske priče. Sumnjam baš da će se Makili buniti,“
odgovorio je ženski.
Dok mi je bubnjanje u ušima jenjavalo, usudio sam se da opet provirim.
Žena ulazi u kuhinju. Mlada je i vrlo krupna. Okreće se ka prozoru.
Ja se opet brzo spuštam u čučanj, a srce ponovo počinje da udara.
Ali u stanu vlada tišina.
„Onaj iz osiguranja ne javlja se danima“, opet će Arsenijevićev
glas.
„Mhm.“ Žena nešto žvaće.
Kroz prozor se širi miris podgrejanog paprikaša. Užasnut, slušam
škripanje stolica i zveket escajga. Nakon kraće tišine, javlja
se opet Arsenijević.
„Rekao sam ti milion puta da tvoja majka neće uspeti da odradi
posao“.
Začuje se snažno odgurivanje od stola.
„Pa jebiga, opet ti o tome“, prasnu žena punih usta. „A je l'
tebi možda palo napamet, da će ovom trebati i kopije iz bolničkog
registra? Jesi se ti toga setio?“ Zvuči zagrcnuto; pravi malu
pauzu; zamišljam kako guta zalogaj. U pravu sam. Kad ponovo progovara,
glas joj je čist. „Ne, nego ti je sad moja majka kriva što je
htela da ti pomogne. Nije ona krminalac, pa da zna sve šta treba
uraditi.“
„Pa dobro“, Arsenijević će pomirljivo, „samo sam rekao da ona
nije za to“.
„Pa ko je rekao da jeste. Nije ona kriminalac. Trudila se zbog
nas. Daj, bre, nemoj, pojela se žena živa. Kako nemaš srca“. Ona
malo poćuta, pa nastavi. „Da je znala, kaže, da će klinac dolaziti,
napravila bi kopije pa ih držala sa strane u nekoj fascikli, da
je Đorđević ne provali a da da ovom kad dođe. Pošizela je kad
joj se ovaj pojavio i počeo da je ispituje, a ona nije imala kopije.
Poslala ga je kući da se vrati kasnije. Odmah bi ih napravila,
ali klinac je otišao kod Đorđevića i napravio haos. Sve ljudski
i logično. A ti sad kenjaj iz prikrajka, kad si najpametniji.“
„Ajde ne deri se“, žvaće Arsenijević. „Nije trebalo da se upuštamo
u to, samo sam to rekao.“
„Molim te“, žena će očajno, „pusti me bar da jedem na miru. Ceo
dan me razvlači ono dete. Očito je da ti nije žao moje jadne majke.
A Đorđević onako izmaltretirao zbog tebe. Onako ih sve postrojio
i ispitivao satima, dok nije morala da prizna pred svim mladim
sestrama. I skinuo je sa dužnosti glavne sestre, pa stavio klinku
da joj bude šef. Strašno“. Glas žene je isprekidan žvakanjem i
šmrktanjem. „Ali ipak. Treba biti srećan što je Đorđević pametan
čovek. On bar razume da nema od čega da se živi. Nije zvao policiju.
I nije je otpustio. Laf.“ Ona opet napravi pauzu za žvakanje,
a zatim dodade: „Mada je to, naravno, u njegovom interesu. Ostao
bi bez najiskusnije babice koja mu radi dvadeset godina bez ijednog
incidenta. I eto šta je dočekala.“
„Znam ja sve to. I jeste tako“, kaže Arsenijević. „Ali jebiga.
Onolike pare da bacimo na to osiguranje.“
„Pa šta sad“, žvaće žena. „Ćuti, kažem ti. Moglo je da bude mnogo
gore. Policija, sud, zatvor, ko zna. Sad, šta je tu je. Daj, bre,
da jedemo na miru dok se mali ne probudi.“
Preneražen, još uvek u čučećem stavu pod prozorom, ja polako počinjem
da se gegam ka tarabi i izlazu.
Uto me preseče me Arsenijevićev glas.
„A onaj iz klinac iz osiguranja?“
„Ma šta klinac“, odgovara žena. „Šta njega boli dupe za tebe.
Nema dokaza, pa može da zatvori slučaj bez isplate. Što je u njegovom
interesu. Ne zaboravi da oni dobijaju bonus za svaki slučaj koji
ne isplate. Što bi pa on zvao policiju, majke ti?“
Uopšte se ne sećam kako sam uspeo da izbauljam iz dvorišta i da
odem kući. Čitave večeri sam sedeo u ćošku kauča sa knjigom, obnevideo.
Potpuno užasnut siromaštvom, zbog koga je nepoštenje i kriminalno
mišljenje prodrlo u moje društvo, sve do mladih majki i babica.
Pa tamo čuči i čeka da prođe nekažnjeno.
Marini nisam ništa rekao.
Sutradan, za stolom, nekoliko puta sam podizao telefonsku slušalicu,
rešen da okrenem telefonski broj policije. Pa je spuštao. Pa je
dizao. Pa spuštao.
Na kraju sam je spustio. I zaključio dosije bez isplate. Usled
nedostatka zvaničnih podataka o smrti supruge Đurđa Arsenijevića.
I predbeležio se za bonus.
Čemu filozofija. E sad ću baš ja da ispravim krivu Drinu.
Ne može se protiv vremena.
Priča
jazz muzičara
E
baš lepo, da i ja malo dođem među mlađariju. Ma kakvi kasno. Vi
se niste ni rodili, kad sam ja šezdesetih, u zlatno doba džez
festivala, bančio o s muzičarima po Beogradu. Kakvi ovo danas,
Beograd je sad zapećak. A tada…tada su dolazila najveća imena.
Sećam
se jednom, pitam ja Dizzyja Gillespyja: “Šta je to swing?”
Pijan, on me pogleda pravo u oči, a onda odgovori: “evo šta”.
A zatim ozbiljna lica poče da trlja dlan o dlan.
Zvuk je bio šuškav i ritmičan, sličan tihoj četkici bubnja.
E,
da. To su bila vremena. Sećam se jedne noći, svi smo pozaspali
na podu kod jednog čuvenog beogradskog basiste. Budim se ja ujutro
i zatičem njegovu sedmogodišnju ćerku kako kleči iznad Charlieja
Parkera i netremice ga gleda dok on spava.
“Šta radiš tu, mala,” upitam je ja.
Ona skoči i upita me uplašenog lica: “Šta je ovom čiki? Što je
tako strašno crn? Je l’ se ispekao?”
Sećam
se i kad su došli Duke Ellington i bend. Ceo Beograd na aerodromu
da ih dočeka. A oni izlaze, totalno ušikani. Naravno, tu je i
Veliki jazz orkestar TV Beograda, preko pedeset članova. Sviraju
neki diksilend, sve trešti. Crnci se teturaju, a Duke će meni,
potiho: “Very good, very good, odličan aerodromski orkestar.”
Ajd
to nekako. Onda se oni svi potrpaju u JAT-ov autobus, kojim treba
da ih transportuju u grad, međutim, kako to već ovde biva, vozač
autobusa, koji nije nikad čuo ni za jazz, a kamoli za Dukea Ellingtona,
raspalio trubače. Jedan Crnja sedi i drži ruke preko očiju, mamuran.
Vapi: “Turn that off, man”.
Ali drugi će na to: “Ma čekaj, čekaj, samo da čujem. Šta je ovo,
čoveče? Kakav je ovo ritam?”
Jednom
sam pitao Arta Blakeyja: “What do you think about free jazz?”A
on je odgovorio: “I don’t”.
Pitao
sam i Percyja Hita: “Zašto mladi muzičari nemaju swinga?” A on
je odgovorio: “Pa šta ćete, kad su im Erwin Jones i Tony Williams
uništili beat”.
A
Duke Ellington mi je jednom rekao da je harmonika abortus od orgulja.
Sećam
se i kada je došao John Cage, neki moderni americki kompozitor,
ekstremno avangardan. Njegova kompozicija se zasnivala na zvuku
žive ribice dok se praćaka u klaviru napunjenom vodom.
Kolarac, koji je teškom mukom godinu dana pre toga skrpio pare
za Stainway, je odbio to da izvodi. Ali nisu znali kako da mu
kažu.
Na kraju je izašao direktor i rekao: “Znate šta, nemojte se ljutiti,
ali mi smo siromašna zemlja”.
Sećam
se i Clarka Terryja, trubača, koji je svirao je kod Elingtona.
Došao je jednom sam, svirao na Kolarcu. Pa je za to dobio dinare.
Nije znao šta da radi s njima. Onda sam ga ja vodio u Knez Mihajlovu
da kupi odelo. Usput mi je pričao kako je držao Master Class u
južnom Ilinoisu, i kako ga je neki student pitao kako je naučio
sve svoje trikove. (Terry je podjednako dobro svirao i desnom
i levom rukom odozgo, a svirao je i odozdo).
Kaže: “kad sam svirao kod Elingtona, on bio strašno komercijalan
i uporno je tražio ista sola. Nije dozvoljavao muzičarima ni trunku
kreativnosti. Svi smo naučili da sviramo kao majmuni, da nam ne
bude dosadno”.
Pričao
je i o trenutku kad je čuo da Miles Davies ima novu grupu, da
je uveo fusion i elektriku. I, kao, otišli on i Dizzy Gillespie
da ga slušaju u nekom njujorškom klubu.
Kad su ga odslušali, Dizzy, užasnut, upita Milesa: “Je li, je
l znaš ti uopšte šta radiš?”
A Miles mu odgovara: “Znam”. I tapše se po buđelaru.
Ma
svi su se oni zabavljali. Gledao sam jedno veče kako je Count
Basie svirao u klubu.
On sedi, svira, ljudi sede oko njega, on priča s njima.
Odsvira malo s 3 prsta. Trn-tap.
Pa pauza od pet minuta, dok popriča s ljudima.
Pa opet, trn-tap, taa-rap.
Pa pauza.
I onda, posle, kao, ej, zamisli, sinoć nam je svirao Count Basie.
Ma
to su bila vremena. A danas…bolje da ne pričam. Mada, ja volim
lokalne ratove. Jer u njima ginu ljubitelji narodne i zabavne
muzike. Hvala bogu, ljubitelji džeza uvek dezertiraju.
Priča
direktorke srednje škole
I sad se ti
buniš zbog moje izjave o Ciganima u školama?
Shvatam ja da si potpuno izgubila kontakt sa stvarnošću ovde,
i da ne možeš ni da zamisliš ni da poveruješ da je ljudima u Srbiji
tako teško. Nemoj da si jadna i zlonamerna, bre, pa da upoređuješ
Cigane ovde sa Srbima u Hrvatskoj. Kad bi neka Hrvatica i dala
ostrašćeni komentar Srbima u školama kakav je bio moj o Ciganima,
ja bih se potpuno složila s tim, jer idalje smatram da nema bre
veze šta si, nego kakav si uspeh pokazao.
Uopšte te ne razumem. Počinjem da mislim da ti neke stvari jednostavno
ne želiš da razumeš. Čak se mnogo više hvataš za nacionalističku
priču, kao površni političari ili odgovorni na Kosovu koji Šiptarima
daju sva prava, a onda nalože Srbima da izađu na izbore i učestvuju
u vlasti. A kako da izađu? Ko im garantuje da će bar život sačuvati?
Ovde se bre ratuje – Kosovo, Sandžak – a ti mi pričaš nešto ko
da si spremila seminar za NGO za koji ćeš dobiti gomilu para jer
si ti kao tolerantna, a drugi nisu. Da li postoji ijedna zemlja
gde se “domaći” osećaju nesigurno, izbezumljeni od straha od “stranaca”?
Za razliku od tebe, moj zet Vlaja zna da sam u pravu i da su to
gluposti svetskih kretena, ali (u tome se slažemo) da bi trebalo
sve to ludilo iskoristiti za sebe. On je kvalitetan čovek. Bilo
bi sevap da zbog izbegličkog statusa bar sredi da mu dete studira
u Nemačkoj. Što bi mi bilo drago jer je ona zaista sjajan đak
i pored brojnih izostanaka zbog lošeg zdravstvenog stanja. Ti
jesi inteligentna, ja nikada nisam upoznala nekog inteligentnijeg,
ali moraš nekad da saslušaš i druge. U stvari, u tome i jeste
tvoja jedina predrasuda. Ti uvek unapred znaš sve što će ti ko
reći, čak šta će pomisliti. Veruj mi da nije to baš tako.
Uostalom, ti si stručnjak za lepše stvari nego što su zemlje na
Balkanu. Voliš tu staru književnost, pa se njome i bavi. A molim
te nemoj ovdašnjim životom. Ponekad se ponašaš kao oni stranci
na večeri o kojoj si mi jednom pričala, koji su čitavo veče pored
tebe govorili o raspadu Jugoslavije a da tebe ništa nisu pitali.
Na kraju si im, sećam se, na jedno pro-forma postavljeno pitanje
odgovorila, “pa šta će vam moje mišljenje, vi bolje znate, vi
ste eksperti”. E, tako se ja osećam, kad ti pričaš o Ciganima
u školama. Otkud ti bre znaš? Ti nisi u školi. Nisi ni u zemlji.
Znaš li ti, na primer, da Crnogorci traže crnogorski jezik, zbog
toga su studenti u Podgorici danima štrajkovali glađu, a prosvetni
radnici od početka godine štrajkuju? Kakva glupost. Da ti sad
ne pričam kako su akademici iz Crne Gore na televiziji objašnjavali
razloge za to. Kažu, recimo, da jedan Srbin ne može da razume
Gorski vijenac, a Crnogorac može. Onaj naš siroti profesor Rebetić
peni da je reč o arhaizmima i da nije, eto, lako ni svakom Srbinu
razumeti Dosteja Obradovića, ali ga niko nije slušao. U emisiji
je bio i neki neviđeno šarmantni i inteligentni čovek iz crnogorskog
ministarstva, koji je davao razloge koji su na prvi pogled delovali
OK, ali su potpuno šuplji ako imas imalo znanja. Elem, na kraju
su zaključili da će se "taj" jezik u Crnoj Gori zvati
“maternji jezik”, pa se onda stavi crtica i doda “crnogorski,
srpski, hrvatski i albanski”. Albanski! Kao da nikada u školu
nisu išli, pa ne znaju da albanski nije ni indoevropski, a kamoli
slovenski jezik. Kreteni, ko je tu dobio? Opet samo Albanci.
Prekjuče sam pričala o tome sa jednim Crnogorcem. Oni se, kaže
on, takmiče. E neće srpski, nego vala crnogorski.
Ma meni svejedno, kako god žele. Ali su glupi, jer im mi sigurno
nismo neprijatelji; nismo nikad ni bili. A džihad je džihad.
Čovek je ostao bez teksta kad sam mu to rekla. Uopšte nije razmišljao
o tome. Nego je to očito samo lečenje kompleksa inferiornosti
male ekološke države.
Zašto su Cigani istog uzrasta kao i Srbi toliko slabiji u školi?
To me pitaš? Velika mudrost. Jednostavno, to je zato što su neki
đaci bolji, a neki slabiji. Oni sa boljim uspehom idu na takozvane
jače smerove, a slabiji na zanatske smerove. I to ti je to. Cigana
ima pa ima. Ali….ma, ti verovatno i ne želiš da razumeš.
Znam ja šta impliciraš. Da su gori, jer vekovima nemaju šanse
od nas. Da, to sam primetila. Tebe šatro sve zanima, ali uvek
ispadne da ti sve bolje znaš od mene. Znaš, nisam ni ja baš glupa.
Mogu i ja da se foliram, da otvorim NGO i da pričam kako su Srbi
jedini krivci, kako smo mi najveće dijabole i zbog toga toga putujem
po svetu (a znaš da to volim više od svega), i zarađujem dobre
pare potpuno dovoljne za iživljavanje. Doduše, kad radiš za NGO
ne vole te komšije i prezire te tvoj narod, ali kad se opariš
toliko, svi te na kraju zavole, a i trebaš im. Onda sve te koji
su kao bili časni i iskreni imaš u šaci, jer si badža. Ma da ne
širim priču.
Ali život je ovde, moja draga, grozan. Mogu da ti dam i činjenice,
samo se bojim da će ti pokvariti veče. Posle smrti moga druga,
sina kolege, na frontu, udavila se bratanica komšinice, beba,
u nekom bazenu. Onda se rođeni bratanac moje koleginice, student
od 19 godina, bacio pod autobus na Brankovom mostu. Upravo mi
je bila sestra Mirjana, njihova starija ćerka ima samo jedan bubreg,
problema manjih i sa srcem i plućima, i bele fleke po koži, nit
se povlače, nit da potpuno pobele, a oni ne mogu da plate lečenje.
To je moje okruženje. Imam oko sebe ovakvih nenacionalnih problema
zbog kojih me duša boli koliko god hoćeš. Ali trudim se da te
ne opterećujem time, bar koliko mogu da izdržim, pa onda pričam
o politici. Ni ne pomišljaš na to da ja nemam ništa od ovoga što
ti govorim. Samo ti iskreno kažem ono mislim. To mi pravo ne možeš
uskratiti.
Ne mogu da verujem da sve tako olako otaljavaš. Zamisli ti, bre,
da si direktor škole, i da ti se završi upis, sve si uradila po
zakonu, i posle dve nedelje te pozovu da ti kažu da nemaš dovoljno
Cigana... A ti ćutiš i trpiš, nemaš pravo glasa, ništa. I ne daju
ti nikakvo obrazloženje, samo neku nenormalnu priču o procentima.
Dobro, dobro. Neću više o politici. Držaćemo se drugih tema. Ali
jako sam razočarana što ovako razmišljaš, što mešaš babe i žabe.
A još više sam razočarana što vidim da si ubeđena da si u pravu,
iako stalno potenciraš svoju otvorenost idejama drugačijim od
svojih. Možda si čak ponosna i na plemenitost svoga stava. Ali
opšte znanje i informisanost kakva je tvoja nisu od presudnog
značaja u pojedinačnim slučajevima. Nije ovo ni gramatika ni matematika.
Ovo je život. I to život u Srbiji.
Vidim, zaboravila si da ovde ništa nije jednostavno, nikad onako,
kako izgleda spolja.
Dobro, dobro, ućutaću.
Ali.ako ništa drugo, bar smo o pričali o nečem realnom, inače
bi stalno pričali o nekim glupostima, kao do sada.
Građevinarkina
priča
Pre
neki dan, moja tetka reši da stavi čorbu pre jutarnjeg tuširanja,
da bi se istuširala tek kad završi sa lukom i dinstanjem. Tako
je kuvanje počela u kućnoj haljini, pre jutarnje kafe.
Isprva, sve je išlo dobro. Izdinstala je luk, šargarepu i pirinač,
a onda dodala meso i nasula vodu.
Kad je tečnost počela da krčka, ona se, onako sanjiva, nagla da
je promeša. Tada joj je iz ovlaš svezane kućne haljine sisa upala
u vodu.
Strašno se opekla i morala je u urgentni centar.
Pesnikova
priča
Ne
može čovek da te uhvati malo nasamo, letiš tuda-svuda, od čoveka
do čoveka. Daj sedi malo tu sa mnom. E tako. Ej, super izgledaš.
Te tvoje oči, kao da te udarila struja. Baš te je dobro videti.
Kako sam? Pojma nemam. Dobro, valjda. Preživljava se. Grad je
pun lepih žena. To sve olakšava.
Mada, mogu ti reći da uopšte nije svejedno kakve žene čovek muva.
Nisu loše one od osamnaest do dvadeset dve-tri. Znam da je to
kliše, ali to nije zbog toga što one navodno najbolje izgledaju.
Tako svi misle. Ali ja ne. Naprotiv, žena je mnogo privlačnija
i zanimljivija kasnije. Tako, negde, u tvojim godinama.
Ali ove mlade su vesele: svu muku još uvek usisavaju roditelji,
a one studiraju i hoće da se zezaju. Tako, sediš u nekom crnom
bedaku, a naiđe jedan mladi, lepi, leptirasti stvor tankog struka
i bez bora. Koji misli da je posisao svu mudrost ovoga sveta.
I krene da te zeza. I sav bedak prođe. A brak i deca im ne padaju
ni na kraj pameti. Mmmm, da, da. Lepo je to.
Onda, tu su, naravno, dame od tridesetak pa naviše. Tu mi je veoma
važno da je žena rodila. Tako kao ti. Samo ona koja je rodila
je ispunjena. Fascinira me taj fenomen. To ne znači da ja želim
da se meni nešto rodi, naprotiv. Tu sam veoma skeptičan. Nisam
siguran da treba donositi još duša na ovaj svet, sve dok je ovako
odvratan.
Nego to znači, da meni treba da je žena jaka, svoja. Da me uzme
zato što me želi, a ne zato što joj trebam. A majke su takve;
njima muškarci ne trebaju. E, draga moja, to je tek moćna stvar.
Kad se desi. Doduše, malo je opasno, treba paziti, može čovek
da se zaglibi, ali vredi.
A one, od tako dvadeset pet pa do trideset, bez dece? E, njih
treba izbegavati kao kugu. Naravno, znam, feministkinje bi me
odmah napale da ovo čuju. Ali istina je, kunem ti se. One sve
traže Muškarca. Super su prva dva-tri meseca, a onda kreću Očekivanja.
Razmišljanja o budućnosti. Kuda sve ovo vodi?
Razmišljao sam o tome. Bizarno je, ali za njih veza nije ostvarenje
želje, nego početak zmijastog puzanja ka želji. Sve ide super,
a one počnu sa ispitivanjima. Gde si bio, šta si radio, zašto
te nema, ko te to zvao telefonom. Strašno. Pa zapadaju u Crnilo.
Hrane se izvinjenjima, pokunjenošću, uveravanjima. Neprestano
plaču.
Plaču naročito onda, ako na početku veze kažu da nikada ne plaču.
To je onda još zamornije, jer nikad nisu plakale, a evo, sad,
zbog tebe plaču.
I tako, šta da ti kažem. Gura se. Grad je pun lepih žena. To sve
olakšava. Mada takvih ludača kao što si ti nema baš previše. Hvala
bogu.
Pijančeva
priča
Imao sam i ja par dobrih priča, ali sad ne mogu da ih se setim.
Ali
dobar mi je bio život.
Ja sam svakom psu govorio mac, mac.
I on dođe.
|
|
