NIJE SVE ISPRIČANO
(Enes Halilović: Kapilarne pojave, Treći trg, 2006)

Enes Halilović je pisac koji se nadahnuje neposrednim životom – to pokazuje i njegova nova zbirka od sedamdeset sedam kratkih priča Kapilarne pojave, kao i prethodna (Potomci odbijenih prosaca, Beograd, Rad, 2004) – ali to nema za posledicu beleženje detalja iz svakodnevlja, uranjanje u sopstvena preživljavanja ili preispitivanje odnosa (najčešče jalovih) sa svetom, koje je tako često kod mlađih pisaca. Stiče se utisak da je Halilović ušao u književnost sa uobličenom poetikom, već izgrađenim sopstvenim izrazom i sa precizno postavljenim zahtevima u odnosu na svoje pisanje. Promišljajući životne datosti, ali videći daleko iza njih, autor beleži samo one pojave koje mu taj dublji pogled omogućavaju, jer ih ne posmatra pojedinačno, već stremi njihovom povezivanju, pokazujući uz razvijenu refleksivnost i vanredan opažajni dar, kojim povezuje nepovezivo, uočava sličnosti u sasvim raznorodnim, pa i protivrečnim pojavama (najbolji primer je priča Čudesna smrt), a to će svojstvo obeležiti i njegovu poeziju, upozoravajući da književnost živi u prvom redu od posebnosti posmatračevog pogleda. O oba svojstva upadljivo svedoče one priče koje su izgrađene tzv. tehnikom palimpsesta (npr. Istina), što znači nadogradnjom stare, već postojeće fabule, koja pripada tradiciji, izgrađivanjem posebnog ambijenta i neočekivanim obrtom, čime ostvaruju višeglasnost.

U svim pričama Kapilarnih pojava pripovedač je u poziciji posmatrača koji beleži i promišlja pojave u jednoj sredini, ali u isti mah i u poziciji učesnika, jer se prisustvo kolektiva oseća čak i onda kada priča najviše nalikuje tzv. lirskom zapisu, pa i kada se pripovedač distancira od sredine, zauzimanjem kritičkog stava prema njoj. U glasu pojedinca čuje se reakcija na kolektivno verovanje, pripovedanje, priču, te je on uvek u odnosu sa zajednicom, što osnažuje utisak da je pripovedač nekakvo „mi”, a ne „ja”. Obilje raznolikih oblika žanrovski obuhvaćenih terminom „kratke priče”, koje se javlja u Kapilarnim pojavama (neke su bliske vicu, aforizmu, u nekima se providi legendarni sloj, pojedine su anegdotske, nekolike su basne), svedočanstvo je modernosti Halilovićevog izraza i pripadnosti ovoga autora svome vremenu. U isti mah, pripovedačev trud oko vlastite anonimnosti uključuje oslanjanje na poetiku narodne književnosti, što obezbeđuje Kapilarnim pojavama jednu svežinu i originalnost, koja Enesa Halilovića čini sasvim posebnom i prepoznatljivom pojavom među množinom mladih autora naše književnosti. Halilovićev pripovedač uvek insistira na poreklu priče: ono što nam se kazuje uvek je od nekoga čuto. Bilo da je upotrebljena formulacija „pričala mi je Džemila”, bilo „kazuje naš narod”, „kazuju naši stari”, ili je pripovedaču nešto ispričao otac, sve priče imaju izvorište van pojedinca. Ne samo da se time dodaje patina ispripovedanom, koje svedoči o kolektivnom pamćenju, već se indirektno ukazuje na onaj subjekat koji diktira okolnosti življenja u kojima pojedinac izgrađuje vlastiti identitet saobražen kolektivnom ili u otklonu od njega.

Ljubav prema alegorijskom i prosvetiteljska crta (koja ne podrazumeva moralizatorski ton, već je utkana u poetiku ovog autora u kome je pripovedanje, poput drugih fenomena, sastavni deo života) takođe idu u prilog pomenutoj vezi Halilovićevog pisma sa narodnom književnošu. Videći kolektiv na jednom mestu u ovoj zbirci kao „potomske jedne ružne priče”, Halilović zapravo kazuje o lakoći s kojom se zlo u ljudima razbuđuje i potom nezaustavljivo širi. Varka je mogući utisak da Kapilarne pojave uzimaju u obzir samo kolektiv u kome postoji veći stepen očuvanog patrijarhalnog, epskog morala. Ako taj stepen očuvanog starovremenskog sloja nije brana širenju negativnih pojava, onda se postavlja pitanje šta će kao branu zlu postaviti modernije organizovane zajednice, u kojima su veze među njenim članovima strukturirane na drugačiji način, ali u kome jedinka, ma kako individualizovana bila, trpi uticaje sredine, kao što na tu sredinu i deluje, samo bez tradicijom odnegovanog i utvrđeneg mesta svakog pojedinca u njoj.

Prisutna narodna svest (i kroz obilje jezičkih izraza, i kroz način pripovedanja i sagledavanja pojava) nije smetnja Halilovićevom pripovedaču da zahvata građu iz života kolektiva koja će svedočiti o njegovoj mitomaniji, o neprevladanoj mitskoj svesti, koja se okreće protiv same te zajednice i urušava je iznutra. Isto tako, ovaj autor ne preza od toga da izabrani kolektiv prikaže kao gomilu. Duhoviti i humorni tonovi, koji su odlika Halilovićevog pisma, još i više naglašavaju odsustvo sentimentalnog pogleda na kolektiv. Ovog autora privlači i magijsko, mistično, neobjašnjivo, te takve pojave u svojim pričama obelodanjuje, ali ne stremi njihovom objašnjavanju. To je u vezi sa piščevom poetikom, sadržanom u tvrdnji da „nije sve ispričano” (u pukotinama velikih priča, u svakodnevlju koje se brižljivo promišlja, tako da izgleda kao stvarnost posmatrana kroz uveličavajuće staklo, nalazi se građa od koje je sazdana ova proza), ali i u iskazu: „Ne pitaj zašto nešto postoji, ni zašto se pričaju male priče”. Iako sumornog tona, nevesele sadržine, priča Marama otkriva radost pripovedačevu koja se providi u situaciju u kojoj niz slučajnih događaja iz jednog vremena iščitiva u drugom vremenu u novom smisaonom poretku. Uverenjem da sve ima svoj razlog postojanja, koji nam nije uvek dato da saznamo, Kapilarne pojave izražavaju pobunu protiv ljudske oholosti koja ima tendenciju svođenja celokupne realnosti na vlastitu meru. Kada tome dodamo anonimnost Halilovićevog pripovedača, onda i ovaj zahtev koji implicitno izriče zbirka odjekuje svojom autentičnošću i odustvom poziranja.

Mnogo je dokaza u Kapilarnim pojavama (pre svega pomnost u izboru reči i brižljivo negovanje kratke forme) da je Halilović čovek zaljubljen u reč, a često je zamišljenost nad rečima izvorište pripovedanja i prepoznaje se i u povezivanju fabule priče sa značenjem nekog idioma ili poslovice. Dva su centralna postupka koja autor koristi u ovoj zbirci. S jedne strane, on ide ka simbolizaciji, ka ostvarivanju dubljeg značenja svoje priče, kada je lišava individualnih crta (npr. susret svadbe i sahrane upečatljivo govori o prolaznosti života, a opisno imenovanje junaka – npr. „jedan od Jednih” – kao i prikazivanje rata kroz njegove elementarne činioce, sve to upućuje na autorovo htenje da se obrati nečem izvornom u ljudima). S druge strane i naizgled ovome sasvim suprotno stoji pripovedačevo insistiranje na lokalnom. Međutim, oba postupka svedoče o ukrštanju indukcije i dedukcije, kao logičkih operacija koje pisanju prethode, ili ga prate, a imaju za cilj utemeljivanje priča u univerzalnom, večnoljudskom o kome, sasvim jezgrovito, ali tim upečatljivije, ostavljaju trag. Konačno, nepretencioznost autorovog pera prepoznatljiva je u poetičkom uverenju koje se kroz priče može rekonstruisati: postavljajući više pitanja od odgovora koje sadrže, Halilovićeve priče su pre svega strpljivo formalno uobličeno svedočanstvo preobražajnog dara, svojstvenog dobrom pisanju.