Kako se savremeni svet odnosi prema tragediji? Pseudodetektivski, postkomitetski i fetišistički. Danas se malo šta može dogoditi slučajno. Pretpostavka je da se i zemljotresi izazivaju preko satelita. Ni te poplave nisu tek tako. Ko zna šta jedemo, čime nas truju itd. Tek, koji god otrov da konzumiramo on nipošto ne sadrži katarzu.
Tumači moderne tragedije bave se namerom, a samo uzgred posledicama. Sa medijskog, vojnog i drugih vitalnih stanovišta, krivac je važniji od žrtve. Ako ga nema, ili je u prvi mah nevidljiv, on neizostavno biva izmišljen. Proces proizvodnje krivaca veoma je jednostavan - u pitanju je jedan potez - odluka o adekvatnom počiniocu. Odluka se potom plasira kao saopštenje o rezultatima istrage. Za to vreme zadatak televizije je da kao jedinu postojeću vest u nedogled ponavlja tragični zapis, koji nekim čudom uvek postoji, te da vodi brigu o održavanju i jačanju gneva većinskog stanovništva. Pretpostavka je da su ljudi sinonim za gledaoce. Namera je da gledaoci, posredno ili neposredno, budu edukovani za izvršioce odluke, odnosno za uzvratni udarac. Cilj je što masovnije učestvovanje, makar to bila i samo pasivna vera u ispravnost rezultata istrage.
Dužnost preživelih je da osvete žrtve. U modernoj epici, odmazda ima prioritet nad saniranjem posledica nesreće. Broj nastradalih tokom uzvraćanja udrca, koje ponekad traje i decenijama, gotovo obavezno prevazilazi broj žrtava u inicijalnom napadu. Mrtvaci su klasifikovani po kategorijama. Za “nevine žrtve” dovoljna je jedna fascikla, dok “pali borci” i “kolateralna šteta” pune dosijea zajedno sa rastućom količinom novootkrivenih vinovnika.

Primer Kula

Šta se zapravo desilo 11. septembra jedne godine, u jednom gradu koji se toga dana našao na nišanu zla (osim što je izginulo nekoliko hiljada ljudi)? Problem ili rešenje, zavisi kako je ko odabrao da se odnosi prema ovom datumu, upravo je u tome što se podrazumeva da se odgovor podrazumeva. Neko je saopštio: “terorizam” i gotovo svi su poverovali da je time sve rečeno. Problem, ali i fatalna privlačnost nije samo u tumačenju ove reči, već i u jednini. Što teža zagonetka, to veća prijemčivost jedne reči ili slogana. Alternativa, pak, nije množina već mnoštvo. (Mnoštvo nije samo umnožena jednina nego spremnost na prihvatanje neočekivanih različitosti.) Problem je ta nespremnost na interpretaciju, zatečenost/zatočenost u reč i reprodukovanje jedne te iste verzije - informacije. Sve je vest i vest je sve. Ispostavlja se da je pravi blagoslov izostajanje svesti o tome da nam je znanje odavno amputirano, a tamo gde je ono možda i postojalo implantirane su informacije.
Ipak, diskretno ali dovoljno jasno put ka rešenju mogao se naslutiti već istog tog dana. Pre nego što su informacije zagušile nepodobnu zapitanost, nepokornoj ljudskoj prirodi spontano se oteo jedan slog - KO? Ko je to učinio? Odgovor je tada, u prvi mah, glasio: Pa mogao je SVAKO. Za takozvane “obične ljude”, neznalice poput nas, taj odgovor je nakon svih saopštenja, savetovanja, planova osvete pa i same osvete, ostao nešto što je najbliže istini.
Samo je prvi utisak individualan, ličan, i što da ne - privatan. Nevinost prve reakcije ne treba smesta proglasiti pobačajem, čak i kada je u pitanju čisto čuđenje - i ono je činjenica. Ionako ne znamo gde je istina. Naše vreme dopušta nam još slutnju da istina postoji, tu negde, ne toliko skrivena koliko nadglasana zvaničnim saopštenjima.
Rešenje je ponekad u pozitivnoj nuli, pre nego u krcatom lažnom skupu.

Vox populi

Sveže zakačivši Vest, moja komšinica je morala da isključi televizor i krene u posetu svom bolesnom sinu kako je, uostalom, isplanirala pre vesti. “Ljudi!” smesta se oglasila u poslovično pretrpanom autobusu, “Bombarduju Ameriku njiovijem avijonima!” Čak i za ovaj narod koji je navikao na svašta i zaista ga nije lako iznenaditi, vest je delovala neverovatno do neprihvatljivosti: “Ti si ženo nešto popila!” čulo se sa svih strana.
Reakcije su bile nadrealne u skladu sa samim događajem. Ja sam prespavala prvi prenos. Mnogi su mislili da je opet u pitanju neki od američkih predvidivih, “šema” horor filmova i nisu obraćali pažnju. Moja majka je pratila ponovljene snimke rušenja tornjeva sve dok na drugom kanalu nije počela jedna od “svetih serija”. Zabrinuti likovi sa CNN-a smesta su zamenjeni besprekornim frizurama junaka “Neuzvraćene ljubavi”, a umesto engleskog u kući je zazvonio španski jezik.
Kako to da je izvesna izmišljena Felicija važnija i od najdramatičnijih stvarnih događaja? Na koji način telenovele ubedljivo pobeđuju stvarnost i kao takve, u ovom vremenu, predstavljaju jedinu ozbiljnu sabotažu začaranosti tragičnim? Taj paralelni život u bezbroj nastavaka je priča za sebe, mada se može povezati i sa Vešću, posebno sa njenim nastavkom nazvanim “Operacija beskonačna pravda”. Sapunice nisu samo zabavljački žanr. Budući da svet neprestano vežba onaj “korak nazad”, sapunice koje se konzistentno drže svojih pravila postale su neka vrsta parabole o globalizovanom društvu - društvu koje ne živi za sada već za sledeći nastavak.
Kada je otpočelo bombardovanje Jugoslavije, lepše/humanije nazvano bombing campaing, takođe je išla neka serija koju su, sasvim razumljivo, istoga časa prekinuli. Ne obazirući se na tutnjavu, moja majka je odvažno pozvala dotičnu TV stanicu i najozbiljnije protestovala: “Kakav je to način?! Prekinuli ste na najzanimljivijem mestu! Da nije možda slučajno?!” “Pa gospođo, bombarduju nas,” rekao je razumljivo zbunjeni glas sa druge strane. “Da!” podviknula je majka. “Vi uvek nađete neki izgovor!”
Da li ćemo ikada saznati koliko je ljudi stvarno poginulo tog 11. septembra? Ne, jer i taj podatak spada u mehanizam za proizvodnju neznanja, tačnije, dezinformacije. Potom, neko kaže “mrtav”, neko “nestao”. Kao što neko (naizgled većina) kaže “terorizam”, a neko drugi “borba za oslobođenje”. Ima i trećih koji mudro ostaju pri reči zlo i ne idu dalje. Oni su najbrojnijih, ali se usled galame koju podižu prvi i drugi ovi treći ne čuju, dakle, kao da ne postoje. Neko kaže “razum”, drugi “osveta”, oni treći ćute što ne znači da su bez reči. Reč pravda izvodi se u planetarnom horu, u tom unikatnom primeru kakofonije gde maltene svako peva svoju “verziju pravde”.
Ko je zapravo neprijatelj? Čiji? Protiv koga se bori? Ako se makar malo udubimo u pitanje mete, ispada da nas je čitavo doba ujedinilo u pojmu žrtve, dok njegovi poznati ili nepoznati dizajneri neminovno odlaze u drugi plan pred neplanirano iskrslim urgentinim pitanjem: želimo li da na ovoj planeti ostane život ili ne?
Više nego ikada jasno je koliko je teza o ponavljanju prošlosti suluda. Ljudi su se nekada borili lukom i strelom sa susednim plemenom. Tukli su se i golim rukama zbog pašnjaka, lovišta i, u romantičnijim slučajevima, zarad žena. Tehnički usavršeni, ljudi danas mogu iz svoje sobe da gađaju drugi kraj planete. Ne samo da mogu nego to čine. U tom smislu ovo je jedan od najprimitivnijih i najperverznijih vekova.
Mnogi od izvođača radova ne znaju gde se tačno ta meta nalazi, ali nesumnjivo je u pitanju neko lovište - nema šta da se izgubi. Još može da bude i zabavno. Ogroman deo sveta pretvoren je u Warland. Stoga poklonici ove vrste turizma gađaju slobodno - ne mogu da promaše. Žene su se tokom istorije emancipovale i apsolutno otpale kao mogućnost povoda rata. Sada se ratuje isključivo zbog novca, razume se virtualnog, onog u vidu brojki na bankovnim računima. Borba je totalna, a uvidi usitnjeni. Ljudi gledaju u ekrane i svako vidi ono što vidi - na televiziji, kompjuteru, u avionu - na ekrančiću koji podseća na video igricu, sa prozora (nikada neću shvatiti zašto je moja tetka tokom čitavog bombardovanja revnosno brojala projektile), iz otvora svojih špilja. Pojam “željene mete” gubi smisao. I bez nišana, sada se dejstvuje na čitavu planetu, a žrtve smo potencijalno i u skoroj budućnosti (daleko bilo!) doslovno svi. Stoga je postalo deplasirano govoriti o običnom čoveku. Njega je u savremenom rečniku zamenila nevina žrtva. I jedno i drugo je pleonazam. Stilska figura u vremenu koje ne gubi vreme na stil.

Sanctum sanctorum

Problem (ili rešenje, opet zavisi od tačke gledišta) u vezi s religijom je u tome što svako vidi svoga boga. Zađevica zvana nacija je, znamo, istorijski neuporedivo mlađa, takoreći beba među ratničkim izgovorima. Osim standardnih konfesija, Isus u dve glavne i više pratećih verzija, Buda, Alah, raznih izvedenica, samoubilačkih ili razumnije odmetnutih sekti, te onih koji veruju da ne veruju, novac postiže sve veći sakralni plasman. To se vidi i po posećenosti hramova. Gotovo da ne postoji čovek koji redovno ne odlazi u banku. Sličnu posećenost u Americi ostvaruju šoping molovi. Drugi pokazatelj je sloga, ona istinska - prećutno razumevanje. Za posvećenike u biznis i kriminal ne postoji kriza sistema vrednosti. To je siromaška uteha. Novac zna svoju vrednost.
Navodno, ratovi se odvajkada vode zbog plurala imenice vera. To je možda i tačno iz perspektive nevinih žrtava, zatočenika “opšte situacije”, kako kaže Benjamin. Monetarno sveštenstvo, pak, očas posla proglasi jeres, potom grabi zlato, čajeve, svilu, belo roblje, bojeve glave, srca, bubrege, uvaljuje nuklearni otpad. Tokom pohoda nastoji da galami svim sredstvima, o veri, naciji, polovima i sličnim ziheraškim temama. Buka je najstarije oružje. Ona nije obavezno bes, već način zatiranja glasa onog drugog. Što bučnije to unosnije.
Kada je počela “bombarderska kampanja” u Jugoslaviji, uspela sam zahvaljujući rođacima i prijateljima da svoje roditelje i baku deportujem u Grčku. Po završetku školske godine na mičigenskom univerzitetu i sama sam se pridružila “izbeglicama koji su postali turisti”, kako je to primetio moj otac, inače primorac, a koji više od deset godina nije sebi mogao da priušti more. I dok smo se brčkali u Egejskom moru, a ja drobila o “fikcionalizaciji stvarnosti”, o velikim planovima Velikog brata (koji je možda i sestra?), zagađivala nevino more zgađenošću nad filmom “Wag the Dog” (ne samo da nas karaju, kako to nezaboravno kaže jedan lik u mom omiljenom filmu “U raljama života”, nego nam još i najavljuju čitav scenario godinu dana unapred), dok su dakle Snage Mira Silom punile Egej svojim brodovljem, a ja opsežnom analizom filma “Trumanov šou”, moj otac je izrekao jednu po meni ključnu rečenicu:
- Majku im njihovu, oduzeli su nam radost!
Samo to je rekao i nastavio da sunča svoja bolesna, ko zna čime ozračena kolena.
Radost je po svoj prilici negde drugde, a vera bi trebalo da je u nama. Prilikom crtanja sveta, nama je dopala zona razvoda radosti i vere. Ali kako se inače slažu vera i radost? Teško. Po pravilu, to više zavisi od vere. Radost je daleko univerzalnija - detinji smeh, sreća svakog psa kad ugleda gospodara, prvi dani mira nakon objave kraja rata, boja jesenjeg lišća, razglednica u poštanskom sandučetu, radost radi radosti. Ali i radosti su različite i kao takve povod prepucavanja. Have fun - ta američka zapovest i patriotska dužnost u svađi je sa ispunjenošću. Prosto zato što biti ispunjen znači ne moći, ne želeti pobeći od razmišljanja, te vrhovne jeresi društva zabave. Misleće biće je potencijalni public enemy, znali su to još i Druidi.
Zapadnu Evropu u velikoj meri zabavlja komfor i sve starija arhitektura. Umorni od drugih ljudi, ljudi se okreću predmetima, gde spada i televizor. Kineska hrana razveselila je najmanje pola zemaljske kugle, dok Kineze “koji su se snašli u svetu” ozbiljno razgaljuje zarada u stranoj valuti a na domaćoj kuhinji. Čemu li se i da li se uopšte raduju ljudi u Nigeriji? Ima li smeha u Avganistanu? Ko zabavlja većinsku Indiju dok se viša klasa evakuiše u strahu od nuklearnog rata? Šta je povod smeha za Iračane, izuzimajući, cinično rečeno, njihovog vođu koga Amerika gađa već decenijama i nikako da ga pogodi?
Što se nas tiče, mi smo trenutno u tranzicionoj potištenosti. Nalazimo se u stanju čekanja nenamerno ovladavši nekim novim asketizmom. Nestrpljivi, to jest nevernici, stoje u redovima ispred podruma pića. “Dobro je dok imam za cigare i pivo” - postala je neka vrsta nacionalne mantre. Koliko god to mediji pokušavali da prikriju kombinujući izveštaje o katastrofama sa živahnim reklamama, narodi mnogih zemalja ujedinjeni su u ravnodušnosti. Ona je ne samo besplatna već se kao i svaki virus širi sama od sebe. Niko nije morao da investira u laboratorije, apatija pada s neba.
Ko zna - možda i globalna ravnodušnost nekome donosi zaradu, održava veru? Međutim, iako na putu da postane apsolutna, ni ona nije savršena. Problem/rešenje je u tome što svet više nije u stanju da je podnosi. Porcije su obilne i svet je počeo da podriguje, a neko bogami i da povraća. Ko? Ko se to usudio? Ko je toliko necivilizovan?
Istraga je u toku.

Agnus Dei

Almodovar zaista puno propušta što nas makar jednom ne poseti. Sve vreme zamišljam kako bi tog maga nad-nadrealizma oduševila terra incognita. Za lovce na nadrealije, mi smo prava lokacija.
U Godinama Polutki, u jednoj od većih beogradskih bolnica, neko je doturio “pouzdanu informaciju” da će tokom dana, ne zna se kada i kako, ali svakako, stići tzv. “francuska obrada”. Ne časeći, svi su zauzeli pozicije, u skladu sa hijerarhijom. Odmah kod glavne kapije, u prvim startnim redovima, doktori opremljeni krevetima na točkiće koji su, u nekim drugim godinama, služili za prenos pacijenata. Svaki je imao po dve crne kese. U redu iza njih medicinske sestre i drugo stručno osoblje, bez kreveta, ali takođe naoružani kesama. Kamion na vidiku! Portir (koji je po svemu sudeći ostao bez polutke) otvara vrata. Start! Doktori trče i guraju kolica. Sestre i osoblje za njima na profesionalnoj distanci. Meso se trpa u kese, a onda - start unazad! Pravac hladnjača! Doktori, potom sestre i osoblje, izvlače ljudske leševe i na njihovo mesto trpaju mrtvu telad prepolovljenu na francuski način. Samo da se meso ne ukvari.
I šta sad? Da ih osudimo, prezremo, ignorišemo itd., ili da ih slavimo što su slavno dokazali da život teče dalje? Ja ne mogu ni jedno ni drugo. Suviše pripadam toj zemlji gde je svako tele zlatno. Hrana uopšte. Osude/priznanja prepuštam našim prijateljima, humanistima.
Tranžiranje mesa ili, stručno - obrada, podseća me na crtanje geografskih mapa. S tim što se u prvom slučaju ipak vodi računa o nekim prirodnim granicama. Takmičenje doktora i medicinskog osoblja spada u narativ preživljavanja. U “naprednom” svetu tako nešto je nezamisljivo. Medicina je razvijeni biznis i zna se red. Poštuje se bar estetika, kad već etika nije u modi. U Americi su me, primera radi, vrlo nežno uvukli u onu kapsulu zvanu skener i to dva puta zaredom. Račun su mi poslali u lepoj koverti, precizno specifikovan. Uz račun i uputstva o obaveznom daljem tretmanu, iako bandoglavi skener ni iz dva pokušaja nije hteo ništa da prizna. Nepotrebno je naglasiti - prepisali su mi i lekove. Sada ni pod hipnozom ne bih mogla da se setim o kojim lekovima je reč, ali u tako širokom asortimanu medikamenata (droga) nemoguće je da ne postoji lek za sve, pa i lek za ništa. Jedini nepobedivi neprijatelj je cigareta, sve drugo je pod nadzorom u različitom spektru cena.
Priznajem da me farmaceutska inventivnost fascinira. Tokom bombardovanja, šef katedre na kojoj je predavao jedan moj prijatelj i zemljak konačno se odvažio da pita kako to izgleda. Goran je taman zaustio da izrekne onih nekoliko floskula dovoljnih da se otkači neko ko u stvari ne želi da sazna istinu, i samo što nije otvorio usta, kad njegov šef naglo podiže ruku: “Stani!” Goran je zamukao. Šef je prišao svom radnom stolu, otvorio prvu fioku, izvukao bočicu sa pilulama i uz gutljaj flaširane vode progutao dve. “Pilule za koncentraciju,” - objasnio je. I dalje: “Molim te da sačekaš deset minuta da počnu da deluju.”
Savremena medicina je kombinacija produžetka mita o Frankenštajnu i kaljenja Novog čoveka. U Almodovarovom filmu “Sve o mojoj majci”, najljupkiji lik, transvestit Ljupka, lepo objašnjava: “Ja sam jedna izuzetno autentična žena. Moje bademasto oko koštalo je /toliko i toliko/ miliona pezeta, a imam dva! Nos je koštao... mada je to bačena para jer su mi ga ubrzo razbili, a i ovako mi lepo stoji. Grudi su koštale... po komadu! Vidite, skupo je biti autentičan!”
Plastična hirurgija podmitila je koga treba i izborila se za svoje mesto u medicini. Dizajnirati i izlečiti čoveka potpada pod istu zakletvu, cenovnik. Lorina majka je imala rak pankreasa koji je uspešno izlečen u jednoj od najboljih mičigenskih bolnica. Međutim, i posle izlečenja Lorinoj majci nije bilo dobro. Osećala je bolove u stomaku, drastično gubila na težini. Pregledao ju je doktor koji je uspešno izlečio rak i ustanovio da je sa njegovim radom, tj. pankreasom sve u redu, prema tome sve je u redu. Ženu kojoj nije dobro proglasio je zdravom i poslao kući. Zašto nije bacio pogled na neki drugi organ? Zato što neće da se meša u posao/račun svog kolege.
Ako vas u zemlji razvijene industrije zdravlja zaboli očni kapak, a vi se obratite stručnjaku za rožnjaču, što je lako zamislivo jer obojica se zovu oftalmolozi, on vas neće poslati kod stručnjaka za kapak (iako zna ko je, ima informaciju!), već kući sa dijagnozom da vam je rožnjača zdrava. Sledi i račun za pregled.
U konkretnom slučaju, morala je da se umeša druga industrija - industrija pravde. Lori je pozvala sestru koja je advokat, ova je pak sazvala konzilijum stručnjaka za svaki stomačni atom (napunila se sala!) i zapretila da će tužiti bolnicu ako ne izleče njenu majku. Pravda je pobedila. Ipak je jeftinije izlečiti jednu ženu nego platiti sudske troškove za čitavu bolnicu. Predstavnica pravde je uspela da makar pretnjom sastavi telo koje su stručnjaci rasparčali svojim specijalističkim diplomama i odvojenim bankovnim računima.
Za modernu medicinu ljudsko telo je vrsta sirovine. Ona od njega živi, a stalo joj je da živi dobro. Otuda ta podela uloga i veliki comeback Doktora Frankenštajna u (postmodernu) istoriju. Za razliku od tranžiranja, takozvani holistički pristup zagovara celovitost tela, sa sve dušom. Holistički pristup je u stvari podsećanje na elementarnu istinu o organizmu: čovek je ipak nedeljiv. A to je opasno podsećanje. Autentika je skupa, što bi rekla Ljupka. Holiste prezrivo nazivaju vračevima. U doba korozije jezika, reč vrač ima samo jedno značenje - šarlatan. Doduše to se odnosi samo na iscelitelje, ne i na čitače sudbina, naročito ne na one koji predviđaju pobede predsedničkih kandidata.
U okviru body culture telo je svetinja. Ali samo lepo telo. Zdravlje se podrazumeva. Bolest je neka vrsta političke nekorektnosti. Doktori koji se bakću s bolesnima vide sebe kao misionare, doduše dobro plaćene. Daleko veći broj patriotskih poena imaju oni koji se bave ulepšavanjem tela, kaljenjem ili šivenjem Novog Čoveka. Taj Natčovek nekada je izlazio ispod Staljinovog ili Gebelsovog nakovnja. Posle su se tome smejali (kroz suze) Anžej Vajda i kompanija. Danas Novi Čovek bubri poput testa u teretanama, ili se više puta iznova rađa u lancu Frankeštajnovih radionica za sitan vez, poput izbeljenog Majkla Džeksona.
Pitanje pola/roda, koje je jedno realno pitanje (u paketu sa rasom i nacijom), blagovremeno je parodirano u vremenu kozmetičke osvešćenosti. Na jednoj zabavi održanoj u Detroitu sa ciljem da se pruži podrška borbi protiv side, prepoznala sam gotovo sve momke koje sam viđala u teretani. Svako je držao za ruku svog dečka. (To “svi” mi je uvek sumnjivo, bez obzira na povod.) U polumraku dvorane, jedan od njih je u zabuni zaigrao sa mnom. Kada je preko mog lica preleteo snop svetlosti, dečko je stao: “Jao, pa ti si žensko!” “Jesam,” priznala sam, budući da nije bilo ni vreme ni mesto za moj omiljeni temat - fluidnost polova. “Pa dobro,” reče dobrodušni momak nakon kratke stanke, “niko nije savršen.” Tačno. Niko osim tela Novog Čoveka, čak i za one koji to vole vruće.
Dekadentni bi rekli da je lepota stvar ukusa. Onaj ko spomene poetiku ružnog danas je viđen kao anarhista. Anarhisti ne sleduje zatvor već novčana kazna posle koje bi svako ostao bez reči. Ima da se zna šta je lepo! A lepo je isključivo ono što je priznato (recognized) u sferi politike lepog. Ona je moćna i stoga neizostavno u pravu. Prosta jednačina. Zašto komplikovati stvari kad i površan svet može da bude lep? Lepota je osnovni uslov zadovoljstva. Zadovoljstvo garantuje mir. Bez mira nema spremnosti za rat. Briga o lepoti podrazumeva disciplinu. U lepom telu zasigurno boravi dobar vojnički duh. Vojnu akciju uvek prati i humanitarna aktivnost. Trotoari sa spuštenom ivicom, posebna parking mesta i platforme koje vozači autobusa teatralno rasklapaju kako bi se hendikepirani osećali kao ravnopravni članovi društva predstavljaju zaista čvrste dokaze da društvo čini sve za svakoga. I to nije samo neki zapadnjački trend, bar ne više.
Trulež Zapada uveliko dopire i do naših nozdrva. Svih ovih godina, počevši od krize kada je prosečna plata iznosila marku i po, pa do krize kada ona iznosi 200 do 300 maraka, na našoj televiziji redovno ide jedna emisija koja je nezaobilazna iz više razloga. Emisija se bavi za nas nadasve nasušnom temom - modom. Priča o modi dekorisana je prilozima o knjigama, čiji je pak izbor dragoceni materijal za sociologe, psihologe, psihijatre, humoriste i druge komentatore vremena. Kao i bilo koja druga, i ova emisija bi bila nezamisliva bez bajanja prezentovanih u vidu astrologije. Tokom svih ovih godina transformacije iz krize u krizu, u okviru redovnog modnog prosvetiteljstva obavezno se čuje sledeća rečenica: “Ima onoliko stvari bez kojih se može, ali rukavica za skidanje šminke je prosto stvar elemenarne kulture savremene žene.” Kad god mogu gledam ovu emisiju. Sa jednog šireg stanovišta, ona jeste deo kulture, sve i bez rukavice. I kad god doživim taj spoj između glavnog priloga - najnovijeg izveštaja o algama za mršavljenje dobavljenim sa Sumatre - i sporadičnih izveštaja o “knjigama koje se čitaju na plaži”, najiskrenije zažalim što Almodovar nije tu.
A u stvari čitavu ovu priču ispričao je za deset minuta Andrei Kodresku u genijalnom dokumentarcu Road Scholar. Reč je o nekoj vrsti parodije na obrazovni roman. Film je inače za pucanje od smeha, osim što je ozbiljna društvena studija i kao takav može da izazove pucanje od muke. Elem, junak je rešio da oplovi Ameriku uzduž i popreko u svom Kadilaku kako bi saznao sve što se može saznati o zemlji svakojakih mogućnosti. Pošto je najpre naučio da vozi (tek toliko da ne izazove sudar u pustinji), shvatio je da mora da ovlada oružjem kako bi postao pravi Amerikanac. Odlazi u Nevadu, u specijalnu školu koja pruža kurseve iz pucanja. Tu ga dočekuje instruktorka sa cvetom u kosi, ubacuje ga u džip i usput pripoveda svoj život: naučila je da puca u petoj godini života zahvaljujući tati koji joj je kupio prvi pištolj; potom je bila foto model, probila se čak do “Plejboja”; sada pruža usluge obuke u rukovanju svim vrstama pištolja, pušaka, malih topova i, podrazumeva se, ludo se zabavlja. Jasno da jasnije ne može biti - sex & violence u čistom braku iz računa, ali ne bez zadovoljstva. Da još kažemo da je naš junak uporno promašivao mete, menjajući svaki put pucaljku za broj veću, sve dok se nije mašio za bazuku.
Ako je verovati statistikama, svet pati od viška stanovništva i bele kuge - istovremeno. Dok jedni pohode banke sperme, drugi trebe “višak ljudstva”, treći preventivno kupuju placeve na Marsu. A mi? Mi smo još pri “francuskoj obradi”. Bar da žrtvujemo to tele kako treba, nego ga nabijamo u zamrzivač i leđima guramo vrata. Ah taj Balkan! Strašno!

Pev sirena

Za Odiseja sirene su predstavljale stranputicu. Mudar, on im je odolevao opredelivši se za svoje ostrvo, imanje i, konačno, ljubav umesto jednokratnog seksa. Tokom jednog napada pravde mi smo itekako slušali sirene i njihova dva hita - najavu i odjavu opasnosti. Voska nije bilo ni za sveće a nekmoli za uši. Ono što povezuje ove dve priče nije samo jezička slučajnost. Zašto reč sirena u srpskom jeziku ima baš ta dva značenja pitanje je za neku drugu priliku. Prava spona jeste problem nevinosti, taj mit koji je oduvek puno koštao čovečanstvo. Biti nevin znači biti van života. Iskusni moreplovac je zapušio uši kako bi došao do svog cilja, a ne sačuvao nevinost. Mi smo, u okviru raznih antibombaških aktivnosti, pevali na Trgu pre svega da prekratimo vreme žrtvovanja. Pesma je bila spas, a ne nastojanje da se demonstrira nedužnost, kako su to “objasnile” mnoge inostrane medijske kuće. Muzika je održavala strast, a strast život.
Nema sumnje da strast pokreće svet, s tim što je veoma važno kakva. Onaj siromašniji repertoar domaćih sirena podsetio me je na pesmu Mirjane Božin: “Voleh / i duša mi / više nije nevina.” Ljubavna strast ostaje da bude greh spasenja. A predmet požude bolji naslov od nevinosti bez zaštite.
Iskustvo voljenja je put ka nežnosti. Nežnost je jedino i konačno rešenje. Još samo ona pretpostavlja širinu nevino neobaveštenu o granicama. Nežnost je mudra, budući sveobuhvatna i nezavisna od dodira/dodirljivog. Ona je verovanje koje ne traži dokaze već ih sadrži u sebi. Još pre 11., nju je trebalo proglasiti doživotnim izbornim predmetom. Sve i da su učiteljice one zavodljive sirene, negativci u priči o istrajavanju, iščezle u opštoj amneziji. “Bivše” knjige reciklirane su u nove priručnike. Ovim vremenom vlada Zakon Novog, a kada se počinje ispočetka ne treba očekivati savršene kadrove.
Nežnost, tenderness, ternura. Sada je najmanje važno koji jezik dominira u svetu. Uostalom, van svih očekivanja kulturnog imperijalizma, planetom nežno dominira esperanto telenovela. Nas čeka da ovladamo veštinama koje su u manje razvijenim vremenima nazivale domaćim vaspitanjem. Tek treba da počnemo da učimo šta je empatija, kako sagovorniku pa i samom sebi ne upadati u reč, šta je autentično, šta je ono što se staromodno nazivalo svetim, šta je erotika za razliku od seksa, šta zabava za razliku od ispunjenosti, šta beše duša i šta zapravo rade ti neki čudni ljudi koji se i dan-danas nečemu/nekome posvećuju? Iako hiperprodukujemo knjige, tek treba da sastavimo priručnik o strasti. “Veština vođenja mira” bila bi dobrodošla na CD-romu i ako je moguće u nastavcima. Da ne govorimo o opuštanju - to bi nas tek uznemirilo.
A moglo bi se reći i da je Živko Nikolić sve rekao u “Lepoti poroka”. Mnogi ljudi su rekli sve, pa i više, ali većina ne sluša nikoga. Ljudi moraju da rade, nema se vremena za vreme, nešto mora da se žrtvuje. I Živko je bio žrtva, Balkana, Holivuda... Kao režiseru-izbeglici smatrali su da mu čine ogromnu uslugu ponudivši mu da snimi film. Scenario je bio takav da Živko nije stigao ni da ga odbije već je samo rekao: “Pa ljudi, ja za ceo film ne mogu da sahranim to što treba da pobijem u prvih pet minuta!” Umetniku koji je čitavog života bandoglavo i maestralno proslavljao življenje, nekoliko godina pred smrt ponudili su da snimi film o veštini čiste eliminacije. Ono što ubija nije sila (jer ona je sama po sebi glupa), smrtonosno je usavršavanje njene sirovosti. Nije do sirena već do pesme. “Lepota poroka” peva o vremenu izbora: između poroka duševnosti i vrle primene sile.
Nema trećeg, kao što nema Novog čoveka. Depresija se goji i imitira ozonsku rupu, a nauka veli da više od pola čovečanstva praktikuje poricanje (denial). Perverzija življenja neumorno izmišlja nove igrice, dok su el nino i la nina više nego dovoljan dokaz da nema mesta za nevinost. Globalno obdanište se usijalo, topi se, a u toj seriji svi glumimo. Strogo uzevši, ni rečeni zamrzivač ne treba potceniti kao rešenje. Zanima me šta će o tome reći Volt Dizni u svom narednom, nastavljenom, odleđenom izdanju.
11. septembar trebalo bi shvatiti kao brutalnu opomenu, mada Datuma ima na pretek, ali ovaj je američki pa samim tim i svetski. Sve ostalo je lokalno ili lično. “Lične tragedije su neme, a opšta drama je pričalica,” primećuje Zagajevski. Pa dobro, neka se priča o kulama, samo da ne budu “priče za plažu” već autentični iskazi, i neka bude zapitanost. Neka se prizna da više nismo u stanju da pogodimo ko je nevin a ko žrtva. I neka priča o tornjevima učini da prestanemo da pogađamo.
Jer ovako ugurani u tor kolektivizma, lišeni radosti po grupama, opsednuti novcem/siromaštvom, potpuno invalidni na temu ljubavi i globalno ravnodušni, dovedeni smo do toga da učimo život ispočetka ma kako ultradidaktički to zvučalo. Ili ćemo povratiti rečima njihova značenja, osećanja osećanjima, ili ćemo im naći zamenu. Ili naučiti da poštujemo taj put zbog kojeg je izmišljeno ostrvo, ili birati između peva i zavijanja sirena. Ili dići ruke od svega da bi nas potom, eksplozivno ili implozivno, digli u zagađeni vazduh.
Zaokupljeni istinama i lažima smetnuli smo s uma apsolutnu istinu, zaboravili na njeno dragoceno nepostojanje. Jer samo ona može da podstakne sporenje i pokrene razmnožavanje tvrdji. Pojedinac je nemoćan. To je jedna tvrdnja. Dakle, spremna za oplodnju. Koliko je uistinu tvrda? Hajde da vidimo! Hajde da se igramo nekih novih igara. Sve što se ponavlja postaje dosadno, pa i tragedije. Uveliko smo impotentni po pitanju prijema dramatičnih vesti, a to je već opasno. “Neozbiljno je biti uvek ozbiljan,” kaže slikar sa mora, Vojo Stanić. Zato treba biti selektivan kada su u pitanju kontraceptivna sredstva. Glupost se servira u raznim veličinama, bojama, na tufne i na pruge. Tačno je da je treba koristiti, vosak je slab da zaštiti sluh. Ipak, povremeno je dobro biti lakomislen. Jer istina je da postoje bakterije koje čuvaju zdravlje. Kao što je istina da je pauza deo pesme.