Ovoliko snega u Lipolistu nije palo još od mog venčanja u decembru 1968. Sada, trideset sedam godina kasnije, u veku mnogo drugačijem, ovaj februarski dan je slično vetrovit i beo. Toliko vremena je proteklo, uspomene se gomilaju kao sneg po tamnom, drvenom ambaru koji još uvek ima crne ožiljke iz 1941. godine kada su ga Nemci zapalili; kao sneg koji se naslanja na stari obor i gomila na terasici i po stazi koja vodi ka letnjoj kujni.

I tada je, kao i sada, gorela vatra. Na žalost, stare, divne peći od livenog gvožđa ili keramike, su zamenile ove ružne, moderne, metalne grejalice ofarbane u neku lažno bakarnu ili braon boju. Na sreću te ipak mogu da osušim čarape i veš na ovim grejalicama a da ih ne izgorim, mogu čak i da legnem na peć u srednjoj sobi kako bih umirila bol u leđima. Ali, romantika peći na drva je nestala. Nema više vratanaca da se otvore i da se onda, uz otvorenu vatru, čita i sanjari do kasno u noć; nema više kula od užarenog uglja da ih gledaš kako se urušavaju a onda iznova izgrađuju odmah tu, pred tvojim očima.

Ljudi koji žive ovde su sada puno stariji i potrebno im je staranje. Povijeni su i iskrivljeni i kreću se pomoću štapova. Čak se i onaj mladi par zbog kojeg se, decembra 1968. godine, široko dvorište u Lipolistu podiglo na noge, koji je igrao kolo po snegu i častio se sa svojim gostima, promenio. Sada smo mi stariji od ondašnjih seljana koji su nam tada priredili jedno od poslednjih velikih venčanja koje je trajalo 3 dana i 3 noći, kakva je tradicija u Mačvi.

Deda Anta, koji je preživeo Prvi svetski rat a kojeg više nema već odavno, je pravio popis poklona koje smo dobili, kao i popis hrane. Izbrojao je 55 prasića, od kojih je polovina bila ispečena na vatri, ili u furuni; nekoliko buradi šljivovice; nekoliko lonaca zašećerenog šumadijskog čaja koji se pušio; trideset torti; a sarmi i cvekli sa renom je bilo na kilometre. Prvo je stigla supa koja se pušila, praćena tek ispečenim pogačama; pogaču je trebalo prelomiti i dodati onom koji sedi do tebe na klupi. Bilo je vina, berba iz pedesetih, jedna od poslednjih berbi mog muža. Vino je bilo od one vrste koja brzo uhvati, boje kajsije, ružičasto vino. Naši obrazi su se zarumeneli posle nekoliko zdravica, ali, niti su nam noge, niti glave, postale teške. Bar se ja tako sećam.

1968. godine Lipolist je bilo selo od oko 3,000 domaćinstava, poznato po drvoredu lipe u svojoj glavnoj ulici, kukuruzu, poeziji i ružama koje su tada, kao i sada, uzgajale dve porodice - Topalovići i Marinkovići. Bilo je oko 300 gostiju na tom trodnevnom slavlju i još puno onih koji su svratili u dvorište samo da bi videli jednu Amerikanku uživo.

Povremeno, osećala sam kako je moje prisustvo velika odgovornost. Imala sam samo 21 godinu i nikada ranije nisam bila u mestu gde su ljudi toliko gostoljubivi, doduše, ni u mestu gde nema tekuće vode niti kupatila u kući. Na svakih pola sata bih izašla u dvorište - sva okićena u svojoj opremi mlade - i mahala bih okupljenoj gomili, baš kao što sam zamišljala da su radile grčke ili srpske ili engleske princeze. A onda bih odbacila sve formalnosti i istrčala napolje da igram u kolu, po snegu, sa seljanima koji su došli da me gledaju - praćeni Mirkom Stojkovićem, legendarnim violinistom i njegovom Romskom grupom. Sve to je trajalo nekoliko noći i dana. Bila sam mrtva umorna. Najzad smo se moj novi muž i ja povukli u mladenačku spavaću sobu - skromnu sobu pri kraju hodnika te tipične trosobne, mačvanske, seoske kuće - da bismo se naspavali. Bila sam malo iznenađena kada sam videla da nas muzičari prate. Ostali su da stoje ispred vrata, a zašto - nisam znala. Svirali su i pevali njihove poznate pesme dok je niski ton basa postajao sve glasniji. Gosti su tapšali i vikali. Kada se jedna posebno živahna pesma završila, osetila sam se prozvanom da zazviždim što jače mogu kako bih odala priznanje naporima muzičara. Ali muž mi je stavio ruku preko usta. "Ako sada zazviždiš, provaliće nam u sobu!"
I, ja sam ćutila. Snajka je učila vrlo važnu lekciju u svojoj prvoj bračnoj noći.

Seljaci Lipolista su mi priredili prvoklasan doček, nešto što nikada neću zaboraviti i za šta im se nikada neću moći odužiti. Bilo je to vreme kada su Amerikanci bili cenjeni, čak omiljeni u svetskoj zajednici naroda. Kendi je bio mrtav tek pet godina. Amerikanci su leteli po svemiru pripremajući se za spuštanje na Mesec 1969. Gledali smo i navijali za njih, njihovo ludo dostignuće u glaksijama iznad nas, na kum-Rajkovom maleckom televizoru, jedinom u selu te 1968. godine. Taj isti kum-Rajko mi je priredio ludačku vožnju na njegovim zaprežnim kolima, koja kao da je izašla iz nekog od Tolstojevog romana. On je stajao napred i šibao konje. Ja sam sedela pozadi, sleđena od straha, sa vunenim ćebetom preko krila, dok smo prašili po putu kroz zimsku šumu i glavnu ulicu sve do starog bagrema - na toj, u neku ruku, pre-svadbenoj vožnji, vožnji inicijacije.

Kum-Rajka više nema kao i većine ljudi koji su nam priredili tu sjajnu zabavu; kičma sela se slomila. Kako će selo nastaviti da živi je veliko pitanje koje se ponavlja i zabrinjava sve u svakom selu na Balkanu. A i na celoj planeti, dok se zemljoradnici sele u gradove u potrazi za poslom i boljim životom.

****

Lipolist je sada jalovo mesto, selo osamdesetogodišnjaka, sa nekoliko mladih, ambicioznih zemljoradnika koji pokušavaju da istraju, i nekoliko porodica koje uzgajaju ruže. Nema u njemu mesare, prodavnice sira, internet kafića, samo pijaca subotom, leti, sa slabom ponudom i to uglavnom kineskih proizvoda. Ono što Lipolist ima u izobilju jesu kafane i kockarnice. Da, ima i radio stanicu i autobus, po kojem seljani još uvek računaju vreme pošto autobus dolazi svaki dan iz Šapca u tačno određeno vreme.

Zašto bi bistra, obrazovana mlada žena izabrala da živi kao generacije žena pre nje, da radi savijena u polju, seje, kupi šljive i bere maline, ili pravi sir po danu, dok noću greje krevet i čeka muža da se vrati iz polja, vinograda, kafane ili rata?

Mnoge obrazovane mlade žene su otišle u obližnji Šabac, Loznicu ili Beograd da bi radile u prodavnicama, kancelarijama ili apotekama, ili da bi omogućile onom malom delu nekada velike fabrike Zorka, onom koji još uvek radi, da nastavi da radi. Oni koji su ostale u selu pokušavaju da prežive na isti težak način kao i njihovi roditelji pre njih: radeći u polju i voćnjacima, gajeći stoku, berući kupine i maline i nadajući se dobroj otkupnoj ceni voća, prodavajući sir i trgujući sa okolnim mestima.

Seoski život danas nije romantičan, slika naive, kakvim sam ga videla u svojim dvadesetim godinama. Teško je cepati i nositi drva, paliti vatru u ćudljivoj peći svaki dan, hraniti piliće i čistiti svinjac, šišati ovce i češljati vunu, donositi cveklu, krompir i šargarepu iz podruma u špajz i zimsku kujnu. Ne kažem da nema lepih trenutaka - kao kada se seljani okupe da se goste, da pričaju priče ili najnovije političke viceve. Ali retko se desi da zapevaju kao pre, u eri pre nego što je televizija uništila lokalnu muzičku kulturu. Televizor je sada kralj iz kojeg zvuci španskih sapunica i kvizova ispunjavaju dnevnu sobu čak i onda kada se porodice posećuju. Televizor je kao najglasniji, nepozvan gost. On uništava potrebu za razgovorom, pesmom, muzikom i šalom. Znam da me ova jadikovka čini matorim davežom, nostalgičnom za danima koji postoje samo u mojoj mašti. Ipak, kao neko sa strane, kao strankinja, ali isto tako i kao snajka, osećam da je srpskom selu potrebna pomoć - neka vrsta finansijkog ulaganja ili državna dotacija za razvoj seoskog turizma kao u Italiji, Švajcarskoj, Austriji ili Francuskoj - neka vrsta truda da se tradicionalni život sela ne izgubi.
Decenijama, gradovi poput Novog Sada, Zagreba, Sarajeva ili Zadra su se oslanjali na seljake koji su punili njihove pijace - Kalenić, Bajlonova, Zeleni Venac, da imenujem samo neke od beogradskih pijaca na otvorenom - jeftinim plodovima njihovog seljačkog rada. Ne znam kakav bi oblik ta pomoć trebalo da ima. Ali znam da danas sve više lidera u razvijenom svetu lamentira nad gubitkom zelenih pojaseva zemlje, nad starim načinom.

Pre nego što bude suviše kasno, pre nego što seoski život postane samo san zakopan u snegu, ne bi bilo loše da smislimo način kako da očuvamo njegove tragove za generacije koje će tek doći.