Uvek na istom mestu. U mojoj polovini sobe prepune crteža. Zapravo, moja soba je nastala deljenjem jedne prostrane spavaće sobe. Sada je ta prvobitna soba u jednoj polovini – dnevna i spavaća soba mojih roditelja, a u drugoj, užoj polovini – moja soba. Odvaja ih nameštaj. Premda se moji roditelji trude da se sklone, ostave me u miru, samog sa crtežima, ja neprestano osećam njihovo prisustvo, tihe glasove sa TV-a, šuškanje majčine kućne haljine. Tako je od početka našeg života u hotelu „Bristol”.
Moji su mislili da je to trenutno rešenje. Govorili bi:
„Dok se ne snađemo, valja nam se strpiti.”
Naročito je majka bila uverena u to, govoreći često:
„ Neće nas valjda ovde ostaviti, ta tvoj otac je važna ličnost u vojsci!”
Pa, ipak, tu smo već petnaest godina.
Odlazak iz Zadra uvukao me je u sopstvenu unutrašnjost. Na iznenađenje ukućana, nemiran dečak postao je iznebuha nečujan. Grad koji sam napustio proganjao me je u mislima, a ja sam ga otelotvoravao u crtežima. Smatram da je moja živahnost i dalje bila prisutna, dala se naslutiti u predanom crtanju. Naročita boja ostavljenog grada, kamene bele kuće, oleanderi i limuni, sve je to htelo izaći van, na crteže u mojoj polu-sobi.
Ne mogu reći da se nisam uklopio u novu sredinu, Beograd. Proveo sam mladost poput drugih mojih vršnjaka, svršio gimnaziju, postao istoričar umetnosti. Kao većina mojih kolega ne radim u profesiji, već sam se zatekao u jednoj knjižari, u dosadnom vođenju i uređenju knjiga.
Nemam prijatelje, ako prijateljstvo podrazumeva bliskost. Prosto, sumnjao sam da iko može razumeti moj suštinski nemir, moj odnos prema ostavljenom gradu. Naravno, i drugi su prošli iskustvo slično mojem. Štaviše, čitavo stanovništvo hotela. Ali, njihove (tako poznate!) priče o starom gradu svodile su se na jadikovke o bogatijem životu pre rata, koje bi polako prelazile u sferu diskusija o političarima, traženju krivca za nastalu situaciju, dok bi se kraj razgovora začinio ogovaranjima estradnog sveta, tek da se ljudi opuste.
Slike ostavljenog grada i dalje ne mogu u potpunosti da izađu iz mene, ne mogu da me napuste. Zato i dalje crtam. Tada, sa olovkom u ruci, ja sam zadovoljan. A kad završim crtež, osetim mir na kratko. Nisam bacio nijedan rad, jer samo zajedno ti crteži, ponegde i sasvim nevešto izrađeni, pričaju raznoliku ali celovitu priču o tom gradu.
Apstraktni prikazi Sunca, likova ljudi opaljenih istim, kamena i rive dopali su se jednom mom poznaniku, zemljaku, mladom pesniku, te sam mu ponudio crteže za knjigu. Čovek mi je posle poklonio primerak svoje zbirke sa mojim ilustracijama. Kako sam srećan bio! Slike izgubljenog sveta još više su me pritiskale, u želji da izađu van.
Kada mi se ukazala prilika nisam posetio stari grad, nisam hteo da ga iznova upoznajem. Bojao sam se da bi sada bio drugačiji, možda prozaičan, da bi razbio moju, dečju sliku o njemu. Ona me je održavala. Da, mada me je progonio, taj grad mi je pružao neslućeno zadovoljstvo i smislenost bivstvovanja dok bih ga crtao.
Otac crteže nikada nije komentarisao, nemoćan da reaguje na spoljašnje uticaje, zaboravljen od vojske, penzionisan. Ponekad bi se samo izderao na majku, ni sam ne znajući zašto, valjda po navici. Majka je bila praktičnija, razumnija, kakve već žene umeju biti u izrazito nepovoljnim situacijama. Pokušala je da se zaposli kao ekonomista. Zatim kao trgovac. Ali, zbog godina niko nije hteo da je prijavi. Ipak, snašla se. Švercuje veš, muški i ženski, tu, ispod hotela, na autobuskoj stanici. Kaže:
„Ljudima će stalno trebati veš, naročito onima koji idu u goste, kao ovi silni putnici.”
Solidno zarađuje. Ona odmahuje na moje crteže, govori:
„Sve je to lepo, ali kakvu korist ti od toga imaš? Dosta je što si završio taj neprofitni fakultet, a sad ovo neprestano crtanje, bez ikakve vajde! Bolje uči engleski, da napreduješ na poslu... Daj da ih vidim… Pa, osrednje je to. Kakvo ti je to Sunce? Kakve su to spirale? Ovo ne liči na našu obalu, sa tim kružićima… Je li to pena od mora ili šljunak?”
Slušam je, uvek istu bujicu reči, ponekad se smejući njenoj grubosti i prostodušnosti, ponekad negodujući, durim se. Ličim tako, ponekad, na majušno dete koje se koprca u rukama svoje okoline, moćnog roditelja.