Tamo u Albertslundu imaju fiks ideju.
Začetnik te ideje izgleda da je načelnik opštinskog komiteta za socijalna pitanja, Uve Bergman. Gospodinu Bergmanu je, sudeći prema izveštajima u štampi, zapala za oko interesantna informacija da su brojni vlasnici bašti u kraju na svojim privatnim parcelama zasadili konoplju, takozvani cannabis ili među prijateljima samo vutru. A vutra je, kao što je poznato, zabranjena za prodaju, a obaška i pušenje iste – ali Bergman je dakle imao na umu da bi bilo najmudrije i najdoslednije jednostavno zabraniti gajenje dotične biljke.
Ranije je čovek mogao, pa i u Albertslundu, da gaji te strašne biljne izrasine, i ako bi se policija raspitivala, vlasnik vrta je imao mogućnost da, ljubazno se smešeći, ubedi čuvare reda da uistinu nema nikakve planove da mladice sa vrha turi u lulu u suvom stanju, jok ja, nipošto, već da ih gaji samo zato što su tako lepe na oko, zar se i vama ne čini, gospodine plavi?
Ali, dakle, neće moći više tako.
Na sastanku na kojem je opštinska uprava donela konačnu odluku o kriminalizovanju konoplje u Albertslundu, bio je jedan član opozicije koji je skrenuo pažnju da u opštini postoji takođe i čitav niz bagremova, za čije se plodove smatra da imaju euforizujući efekat. Uve Bergman je smesta izjavio, sasvim logično, da se mora razmotriti i zabrana ovog drveta.
Pridržavanje ove zabrane treba, kako se obaveštava, da nadgleda opštinski baštovan. Najdublje sažaljevamo tog čoveka – i njegovu porodicu, koja ga verovatno neće mnogo videti u budućnosti.
Naime, treba biti dosledan, gospodine Bergman. Konoplja i bagremovi nisu jedine botaničke opasnosti koje nam prete dok hodimo ulicama našeg grada.
Pomislite samo na krstavac! Kladim se da je svuda po Albertslundu – kao i u drugim delovima periferije Kopengahena – zasađena solidna količina krastavca u baštama. Verovatno se zreli i odgovorni sugrađani blagonaklono smeše tim krastavcima i smatraju ih izrazom marljivosti, razuma i napretka.
A za to nema nikakvog objektivnog razloga. Krastavci (danski asije, cucumis sativa) imaju euforizujući učinak, to vam dobar stojim. To je zla biljka, taj krastavac. Ako lišće zavijete u cigaretu – za jednu je dovoljno kupiti jedan gram lišća – oblejaćete. I sa gnušanjem mogu da dodam da isto važi i za čitav niz krastavčevih rođaka – bundevu i čičkov koren.
Izvesno je da nema, koliko je meni poznato, mnogo pušača krastavaca u zemlji, ali to se lako može preokrenuti. Pušite danski!, kako se jedna pesma zvala pre dve-tri godine.
A krastavci još nisu zabranjeni, pa ni u našem kraju. Krastavci nisu obuhvaćeni nekom zvaničnom listom opasnih supstanci, i nijedan organ vlasti nije primio instrukcije da krene u lov na pušače i odgajivače krastavca.
Ali i dalje smo samo na vrhu ledenog brega. Uzmite na primer Plavi ladolež (Ipomoea Purpurea), ljubak i dekorativan cvetak, poznat i cenjen u baštama mnogih dobrostojećih vila. Taj prividno tako nevino izgledajući krasuljak sadrži – o Bože Gospode pomozi nam! - kiseline koje je teško razlikovati od LSD-a. Samo u semenu, ako je verovati naučnicima, ali cveće imate upravo zahvaljujući tome što ste posejali seme, tu malu bezobraznu đubrad. Treba li policija – ili opštinski baštovani – da idu unaokolo i da čupaju i Plavojku iz baštenskih leja?
A da uopšte ne pominjemo pečurke. Naše dobre, zdrave danske šume vrve od halucinogenih i/ili euforizujućih gljiva mešovitog sadržaja. Crvenu Muharku uvek pominju, kao uzrok mnogih nedela u istoriji, ali ona je samo jedna od mnogih – a daleko najveći broj predstava o njenoj opasnosti jesu, to mogu na osnovu sopstvenih eksperimenata sa tim delom naše nacionalne prošlosti da izvestim, blago rečeno jako preterane.
Ali uz Muharku stoje i mnoge druge. Imamo psilocibin gljive ovde u Danskoj, da li ste to znali? Ako ih volite, nema razloga da se šunjate i njuškate i da ih skupo plaćate po prljavim gradskim četvrtima rizikujući visoke kazne. Možete lepo da kupite «Pečurke u koloru» i da odete u botaničku ekspediciju, malo se razgibate i uberete svoj psilocibin. Ima ih više tipova: Mastiljavi šešir, Plameni šešir, Sjajni šešir i Mrki šešir, sve u svemu cirka jedno desetak vrsta. Stoje tek tako, prave se toše i zaudaraju na halucinogene!
I dalje: Mak, kako se pretpostavlja miroljubovo seme, u kojem mnogi uživaju jedući francusko pecivo – e taj ljupki cvetak je stravičan isporučilac sirovog opijuma. Samo zagrebite opne, pustite mlečni sok da iscuri, pokupite ga – to je sve što treba da uradite. Kapsule mogu i dalje da ostanu na maku, ništa ne smeta, i tako možete uživati u svom opijumu dok čekate na svoja zrnca za štrudlu.
No, to su samo dva-tri pojedinačna i nasumično izabrana primera onog što se može naći u nevinoj šetnji prirodom u Frejinom holu, i štaviše nismo ni stigli da spomenemo na primer Svinjske jabuke, Noćne frajle, Lude bobice, Bunike, te stare drage kultne veštičje biljke za vračanje sa moćnim sadržajem hiosciamina i skopolamina - samo čekaju da se sagnete i uberete ih. Nismo popričali o runama. A nismo ni dotakli muškatni oraščić, koji svako – koliko sam upoznat – još može da kupi u priznatim trgovačkim radnjama u Danskoj. Muškat je stolećima bio poznat kao euforizujuće sredstvo za ljude sa strpljenjem.
Ali ipak će verovatno ovi rašireni primeri postati transparenti tek kada se njima pozabave u Albertslundu, kada budu proverili bašte i šume i jendeke. Sigurno će tada biti reči i o katalogu čitavog niza novih radnih mesta u različitim opštinskim sekretarijatima.
Osim ako se, dakle, ljudi na vreme ne opamete, ne uvide da je beskorisno pokušavati da se perverzno bilje spreči da raste, i ne počnu da se drže starog dobrog demokratskog – i danskog u srži – razmišljanja, da odrasli ljudi dovraga sami treba da odluče šta će da sade u sopstvenim baštama.
Što ovime mi i preporučujemo.
(1982)

Nikada se nisam slagao sa mišljenjem da je Pariz «Grad nad gradovima». Pariz nije ni pupak ni sveta ni Evrope – iako je pupak naravno njegov deo, utoliko što se u ovom gradu, više nego u bilo kom drugom, sve vrti oko stomaka. Što se tiče atmosfere, naprotiv, London je sve nadmašio. Kada bi se moglo živeti i disati u Londonu a jesti i piti u Parizu, to bi bio idealni evropski velegrad.
Jedno od mojih omiljenih mesta u Londonu je besmrtni muzej voštanih figura u ulici Bejker, koji je – od 1833. – bio više od izložbe, jedna ljudska enciklopedija u trodimenzionalnom izdanju. Čarobno parče prostorne umetnosti, skulptura jednog mesta sa sopstvenim pravilima i zakonima, jedan od odgovora našeg vremena na Sedam svetskih čuda starog veka – i stoga tako jedinstven.
Jedinstven, uprkos konkurenciji. Ima muzeja voštanih figura i u Rimu i u Parizu – oba beskrajno slabija od onog Madam Tiso – a i mi smo dobili naš kopenhaški muzej na Trgu gradske većnice 1972. No da, ima naših i naših – figure su proizvedene na osnovu fotografija iz Kanade, firma koja ga poseduje, Ripliz Internešenel je američko-kanadski vlasnik lanaca muzeja voštanih figura – ali nalazi se dakle na Bulevaru H.K. Andersena.
Kao strasni fan muzeja voštanih figura, kao jedan od onih koji ponovo postaju dete kada gledaju ove čudne ukočene (ali tako ludo stvarne) likove, bio sam srećan kada je muzej Lujze Tiso (ime je otkupio naslednik bez imalo pijeteta) otvorio na Trgu gradske većnice. Činilo mi se da se grad preselio u novu klasu, i bio sam ponosan u ime Kopenhagena.
Ali sada, kada je prošlo dve-tri godine i pošto sam nekoliko puta imao mogućnost da raščistim sa neobjašnjivo instinktivnom odbojnošću prema kopenhaškom muzeju, sada se čudim pre zbog načina na koji su ga organizovali. Muzej voštanih figura je isto što i novine, pre svega treba da se rediguje, i treba da ima ono što se u reklamnim krugovima zove koncept. I tamo gde koncept muzeja Madam Tiso sija od finoće, zrači humorom i preciznošću koja vara čula – tu je «danski» iritirajuće bezidejan i bez inspiracije.
Bezidejan sasvim izvesno na naročiti savremeni način koji se zove internacionalizam, i koji uglavnom polazi od ideje da sve može biti isto od mesta do mesta, to će reći jednaka sintetika i drugorazredna roba svuda – internacionalan muzej isto kao i hoteli Penta, restorani na aerodromima i mašine za džek-pot.
Jer ako pogledate nešto drugo osim raštrkanih Danaca kao što su Absalon/1 i Nils Bor, i ako pogled pomerite sa serije figura H.K. Andersena – koje su verovatno više napravljene da liče na Volta Diznija ili na Denija Keja nego na Andersena (to jest nude uglancanu i lažljivu servilnost u želji za dopadanjem umesto bajkovite mašte i okrutnosti) – onda Tisosov muzej na Trgu gradske većnice sadrži tačno ono što se može naći i bilo gde drugde, reprodukcije reprodukcija: Bardova, Bogart, Armstrong, Muhamed Ali, Pikaso. Ni jednu lošu reč o njima – to je ljupka serija uzora – ali mislim da niko ne ide u Muzej voštanih figura da vidi njih.
Naprotiv: Mislim da kada gospodin i gospođa Strani Turista dođu u Kopenhagen, onda su po pravilu već bili u Londonu – malo ih ide u Kopehagen pre nego što obiđu stvarne evropske velegrade. I ako su videli matični muzej Tiso, naša mala imitacija im ništa neće ponuditi – isto kao i rimski.
Ali ako bi sada naš muzej voštanih figura učio od originalnog recepta Madam Tiso, naime da misli samostalno u slikama, onda bi se mogao oblikovati drugačiji pandan. Tako bi se mogla napraviti slika Danske, tamo gde je Madam Tiso stvorila sliku sveta (dominatno englesko-francusku) – i mogli bismo da kopenhaški muzej voštanih figura učunimo našim, nekom vrstom trodimenzionalnog albuma istorije Danske, ljudskim muzejom Frilanda.
Mitologija. Ne samo Tor (kao popularni lik iz stripa u SAD i koji je sigurno zbog toga predstavljen), već i Odin, Balder, Freja/2 i spadalo Loki./3 Gorm Stari/4 i Tira Danebod ispred Jelingskog stećka. Jepe na brdu/5. Stauning/6 u Feledparku, dok razgovora na primer sa Stormom Petersenom i izabranim klošarima grada. Tetke iz «Skaersmydsler» u tihoj sobi. I naši nacionalni simboli: Danska pivska flaša, Danska Slanina, Danski Pijanac i Danski Poštar.
I naravno zaseban deo za jednu od sasvim posebnih i najposećenijih turističlkih atrakcija Kopenhagena: Kristijaniji. Sa kozama i stočnom pijacom i pušačima hašiša i policijom, koja je tamo i koju treba videti.
Sve to snabdeveno razumnim (ako je moguće duhovitim) tekstovima koji informišu neposvećenog, turistu, o tome šta se događa u tom panoptikumu, tom lutkarskom pozorištu po imenu Danska – kako napolju tako i u samoj kući na Trgu gradske većnice.
Predlog je na raspolaganju Tisoovima, a pouka je za sve: To o čemu se radi, internacionalizam koji se danas broji, on isto tako uključuje i svest o tome u kojoj meri je nacionalno, što će reći lično, interesantnije i inspirativnije od nečeg drugog i polovnog. Interesantno u Kopenhagenu nije da smo i mi čuli Luja Armstronga, već u tome da imamo Kima Larsena./7
Dok ne kupe i njega.
(7. april 1978.)

Draga Istedgade:
Pre dva ili tri meseca kopenhaški Univerzitet imao je svoj petstoti rođendan. Za to me zabole, jer sada govorim tvoj jezik: starodanski.
Ali istog vikenda tvoji prijatelji slave to što puniš 125 godina, i njima ću se rado pridružiti. Ne samo zato što si 375 godina mlađa i lepša od Univerziteta u Kopenhagenu (ni ja nisam uopšte lep). Već zato što si za mene i mnoge druge bila ono što se u stara vremena zvalo “škola života”. Neke se stvari mogu naučiti, na primer na Frue Pladsu. Ima i izvesnih stvari koje se ne mogu naučiti. One se mogu proživeti – na primer kod tebe.
Ono što je Monmartr za Pariz, Soho za London, Tajms Skver za Njujork, to si ti za Kopenhagen. Ti si me naučila više nego deset godina školovanja. I Bog zna kolike druge si naučila od svog rođenja.
Od svog rođenja - no da, to je tačno. Malo se vara tu, strogo istorijski gledano. Ne puniš baš 125 godina danas, već “samo” 121 godinu. 1858. su te položili da podsećaš da smo se tada još tukli protiv Nemaca umesto da im jednostavno prodamo zemlju. 1858. godine si dakle rođena i tada si počela onde gde je tekao tadašnji “Ružin potok” koji je isticao iz jezera Sv. Jergen, a u narodu poznat kao “Potok kolere”. Iz “Potoka kolere” dolazila je većina gradskih zaraza i stoga i to ime. Danas na istom mestu teče tvoja mlađa sestra Viktorijagade (koja nije nazvana po kraljici Viktoriji kako bi to neko pomislio, već po tadašnjem tipu auta Codanbil-u) – i pod tom ulicom i veliki deo gradske kanalizacije.
Na isti način dobila si ime kao seksualna, alkoholičarska, narkomanska kanalizacija grada u većem delu tvog postojanja – i to sasvim nepravično. Besmislica, dušo, to znam isto tako dobro kao i ti. Svejedno imaš li porniće ili ne: nije reč o tome. Već oni koji mogu samo to da vide, oni koji mogu da vide samo jednu tvoju stranu – neka se nose! Imaš ti toliko drugog da ponudiš!

Ti si srce Vesterbroa, dušo moja. Ti si univerzitet iz prve ruke gde profesori ne predaju već žive i jesu ono što znaju: mudre žene i zreli muškarci, pažljivi barmeni, ćudljivi gangsteri, suptilni muzičari i baba sere koje su pokupile svu pamet ovog sveta, ljudi čije je iskustvo urezano u borama njihovog lica pre nego overeno pečatom na nekoj diplomi. I većina tih takozvanih autsajdera nije, koliko ih poznajem, ni upola tako cinična kao naša trenutna vlast.
Imaš humora, lepa si, i na sve imaš odgovor. Imaš veliki deo onoga što se nekada zvalo ”kopenhaško”: Čestitost, čistoću, oštrinu i sirovost. Ne kažeš ”genitalije” kada misliš pička.
I otvorena si kao takva jedna. Nije slučajno da toliki stari artisti, žongleri, lutalice, slobodnjaci bez stalnog radnog mesta i stranci biraju upravo tebe i tvoju decu – bočne ulice kao svoj dom. Ti si internacionalna. A to si upravo stoga što si bez ostatka danska. Kada se turisti dovoljno izzevaju prolazeći kroz Den Lile Halvfrue i Amelienborg, onda dolaze k tebi – i tebi dolaze dobrovoljno. Nema besmislica tako što će se praviti neki ”International Get-Together” u organizaciji Saveza studenata. Uvek si bila međunarodno sastajalište, i svaki student u teškoj i napornoj umetnosti življenja dobio je svoju šansu – po prihvatljivoj ceni.
”Istedgade se nikada ne predaje!”, glasio je tvoj stari slogan. Bio je tačan, i još uvek važi. U stvarnosti, dušo moja, odavno si izvela predstavu iz Kristijanije. Ti si svet za sebe usred Kopenhagena, i imaš svoja pravila. Ali nema ograde oko tebe, i ne želiš samo jednu vrstu ljudi, na primer, samo dugokose, već želiš sve tipove ljudi izmešane u tebi i oko tebe. Ti i Kristijanija imate dve zajedničke stvari: jogunast identitet i jedinicu za specijalne intervencije. Ali u poverenju: i mnogi plavci te vole. A ti znaš, ko se kara taj se voli.
Obično ističem da mi u Kopenhagenu – najlepšem evropskom gradu – imamo dve proleterske četvrti: Nerebro i Vesterbro, i da to što ih razdvaja jeste činjenica da je Nerebro čestito siromaštvo, dok je Vesterbro nepošteno siromaštvo. I kada to kažem, to nije – kao što neki često misle – uvreda za Vesterbro, već samo priznanje nepostojanosti tog dela grada. Tu nikad niste sigurni šta je šta, šta je gore a šta dole, šta je pošteno a šta nepošteno. Ili bolje rečeno: Kada varaš i mutiš, dušo, po pravilu si daleko poštenija nego što je Korzo ikada bio.
Ako ja – takav jedan klijent iz sobe 413 – treba da biram rođendansku ploču za tebe i pozdrav uz buket ljubičica – znaš li šta bih voleo da se svira? Uzeo bih izdanje Live Vil/8 pesme Pola Heningsena ”Uzmi me i izljubi sve iz mene”. Znaš, onu sa stihovima:

Veoma je moguće da grad ima kule mnoge
Ali uživam više kad mi se spustiš međ’ noge
I kada ulicama u svitanje idem kući iz Adlona
I srećem prve jutarnje prolaznike iz poslednjeg noćnog vagona...

To je stari kopenhaški duh, ti: mešavino lutaka dečaka koje se svlače i oblače pomoću kartonskih preklopnika i njihovih porcelanskih dama. To je cinična i draga jasnoća pijanaca što se teturaju i kamenjarki.
To je i tvoj duh, dušo. I bez obzira koliko ti u očima i nozdrvama izvesnih ljudi smrdiš na rakijštinu, povraćku i pišaćku, mirišeš nama koji te volimo na proživljeni život. Ti si istovremneo i mati i dadilja i domaćica, i uvek si bila svoja i nikada se nikome nisi predala.
I stoga ne treba da slušaš one koji sada kažu da treba da zatvoriš svoje ćumeze sa sviračima, svoje bordele i striptiz barove – one koji kažu da ćeš biti lepa kao i tolike druge ulice samo ako nasamarenu pičku nazoveš coitus interruptus, ako bi samo bila jednako uspavljujuća kao Aleja Frederiksberg ili isto tako dosadna i spora da se vučeš kao crevo kao Nere Farimagade. Ne slušaj ih, dušo!
Jer mi, a ima nas mnogo Kopenhažana, mi te volimo takvu kakva jesi a ne onakvu kakvom bi neko hteo da te napravi. Poznajemo ne samo tvoje fasade – i sećamo se na primer, još sa suzama u očima, onog dana kada je bila sahrana tvoje ćerke Tove Ditlevsen/9 i svi smo je ispratili, zastave na pola koplja, da se oprostimo od jedne od naših – i tvojih. I znamo da si, bez obzira da li imaš 125 ili 121 godinu, uvek vredna slavljenja – i znamo da i ćeš i sutra biti tamo kao i obično: Otvorena i primamljiva kao lepršava letnja mapa, i istovremeno tako neophodna i korisna kao u isti čas najveća gradska pepeljara i jedino mesto u Kopenhagenu gde se priča i misli tako čisto kako bi trebalo na Univerzitetu.
Jedno živeli za tebe – i to, kao svakog dana, odjednom i u baru Kometa, u Postiljonu, Jernstagenu i Tunisu! Neka trotoari plivaju u zgnječenim pivskim limenkama i neka se policijske sirene ulicom još jednom začuju, ove noći samo za tebe!
I celim putem kroz tebe, dušo, od Glavne železničke stanice do Enghave Pladsa: Uzmi me i izljubi sve iz mene!
(17. avgust 1979.)

1/ Majstor Absalon (1528-75; Pederssøn Beyer). Ostao bez roditelja, usvojio ga biskup Geble Pederssøn. Očuh ga šalje u Kopenhagen na studije teologije, živi kod Pedera Paladijusa (Peder Palladius) najvećeg luteranskog agitatora u dansko-norveškoj Uniji. Studije nastavlja u Vitenbergu, gde živi kod Filipa Melangtona, Paladijusovog naslednika na polju «luteranske teorije i prakse». Posle doktorata na kopenhaškom Univerzitetu, postaje profesor teologije na bogosloviji u Bergenu. Jedan od najpismenijih Norvežana svoga vremena, prosvetitelj i «vladika» (nadbiskup Norveške) istovremeno. Dela: Bergenski dnevnik (Bergens kapitelbog) 1561. O kraljevini Norveškoj (Om Norgis Rig) 1567. Njegova udovica Anne Pedersdotter je 1590. spaljena je na lomači kao veštica.
2/ Frej i Freja su brat i sestra u nordijskoj mitologiji; oni rađaju divove i bogove. Povezani su sa kultom kralja i poljoprivrednom državom. Imena su zapravo oznake za Gospodara i Gospodaricu. Odin je ratnik, sveštenik, bog pesnika, gospodar Runa. Tor je div ubica, gromovnik. Po Freji je petak (fredag) dobio ime, sreda (onsdag) po Odinu, četvrtak (torsdag) po nazvan Toru. Imena su nordijski prevodi rimskih dana u nedelji, a Rimljani su ih, pak, pozajmili od Vavilonaca, koji su dane imenovali po planetama Marsu, Merkuru, Veneri, te se u romanskim jezicima to održalo do danas.
3/ Morski trol šaljivdžija, koji voli da nasamari i na krivi put zavede ljude i mornare, a koji je čak i Tora umeo da nadmudri, prema mitološkim baladama i starim sagama.
4/Prvi danski kralj o kome postoje pisani podaci, naime njegova posveta supruzi Tiri na najstarijem runskom stećku u Jelingu (istočni Jilend). Njihov sin Harald Plavozubi je oko 980. podigao još jedan veći stećak u njihovu čast, i tada se ime Danske prvi put spominje na danskom tlu. Harald objavljuje da je «pokrstio Dance», pa se stećak smatra krštenicom Danske.
5/Naslovni junak satire Ludviga Holberga, simpatični pijanica i autsajder Jepe, koji je surovom šalom proveo jedan dan misleći da je kralj
6/ Socijaldemokratski premijer Danske 1920tih, tvorac društva blagostanja u vreme kada se centar Evrope usredsredio na razvoj fašizma; imenovao prvu ženu ministra na svetu (1924. Nina Bang, ministarka za prosvetu); Storm Petersen je čuveni aforističar i boem.
7/ Kim Larsen (1945), danski Zoran Miščević, pod uticajem Bitlsa osniva grupu Gasolin, posle čijeg raspada nastupa samostalno. Kantautor; komponuje i za film i tv.
8/ Liva Weel (1897-1952). Poznata danska glumica iz predratnog i međuratnog perioda, tragičnog života, umrla u bedi
9/Tove Ditlevsen (1917-1976) najveće delo Ulica detinjstva (Barnommens Gade) 1943, po kojem je snimljen film a preveden na engleski 2000. Omladinski roman Trinaestogoišnja Anelisa (Annelise tretten år) iz 1951. smatra se klasikom omladinske književnosti; pisala potresne stihove o zlostavljanju dece; književni uspeh joj pomogao da se izvuče iz siromaštva; odrasla u siromašnim četvrtima Kopenhagena; njen ljubavni trougao - muž Vigo F. Meler (Viggo F. Møller) urednik časopisa Divlja Pšenica (Vild Hvede), ljubavnik Pjet Hajn (Piet Hein /1905/), svaštar, nuklearni fizičar, aforističar – bio je tema za priče, ali je ona ispovednom iskrenom prozom uspela da se donekle odbrani od senzacionalizma; počinila samoubistvo.