|
„Život,
za većinu ljudi, jednostavno – nije. Uzmite društveni standard
življenja. Šta većina ljudi misli pod „življenjem“? Ne misli na
življenje. Misli na najnoviju i najbližu pluralnu aproksimaciju
pojedinačnoj pretporođajnoj pasivnosti koju je nauka, u svojoj
konačnoj premda neograničenoj mudrosti, uspela prodati njihovim
ženama.“
E. E. Kamings , iz predgovora «Sabranim delima» (1938.)
„Svako je ljudsko biće u sebi i po sebi neizmerno, ali suština
njegove neizmernosti je upravo njegova jedinstvenost-ni sva prošla,
sadašnja i buduća poezija ne bi mogla naznačiti raznolikost jastva-i
samotranscendencije. Ove pesme samo nagoveštavaju tu posebnu svesnost,
bez koje nijedan ljudski duh nikada i ne sanja da će se dići iz
takvih netajanstvenosti kao što su mišljenje i verovanje i znanje.“
E.E. Kamings iz «Ne-predavanja» (1959.)
1
u (li
s
t
o
p
a
da)
sam
ljeno
st
2.
uve
k k
rasnih od
govora što pitaju
nova zadivljujuća pitanja
3.
pahuljica koja dolazi
s(a)vršenonigde
jas
nebezime
ne mitske zvanice je u
zvanice & porekla
(po)
rekavši to
4.
platon mu reče: jok
je verovao (isus
mu reče, ni tada-lao ce
mu je, jakako, skrenuo pažnju)
i general šerman, jeste, bogami, gospoja, i on je,
svi mu oni reknuše
i čak i
(veroval
i i
li ne)
i vi ste mu nešto natuknuli-pa i j
a, a
i svi mi (ali o
n n
i ovolicno da ne poveruje, jedini u majke)
& trebalo je japanizovano parče
dobre, stare šeste avenije u tintaru mu
(sina materinog)
da mu dokaže *
*
Radi se o skandalu koji je izbio nakon otkrića
kako je vlada SAD prodavala Japanu metalne delove rashodovanih
metroa i njujorških liftova iz Šeste avenije, koje su delove Japanci,
kasnije, koristili za izradu municije u Drugom svetskom ratu,
ratujući protiv SAD (prim.R.G.T.)
5.
(op)stajati
sam
u nekom
jesenjem popo
dnevu:
& disan
je je
kao neka fatalna umir(ovlj)enost
dok ovo ogromno, a gle,
kako (li) s
trpljivo
biće koje ni za boga miloga ni mic
po mic
ne
da da
ga potkrada kakva bela rada &
g
radi radi san/radi
sebe samo(tno)ga
sv
ako ako
malopomalo
nije za za
nemarit
i: i
zmeđ
u u
miranja & umeća žiti
ja-umišljen
a tajna
6.
ali
on bulji u
zimskiko
vitlacsvetlos
ti zviždućući ne
što kao «bio mi je pajtaš»
pomišljajući kako je
prijateljstvočudojedno
bogtene
verovatnočud(n)o
u
njegovom opetovanom d
uhu
često nepojmljivo p(l)odnom & ras
plodnom
osećajući katkad
kako
isus jedini
ti Bog jest
e gde (hrist) gde al to baš ništa
ne znač
i i
jaka stvar to baš i ni
je-je
l da
7.
na
na
jmajušnijoj ovoj
od
3 grančice 3
duše sedeše
u krugu
tri hlad ( ne ne
umoljiv
o o
krenu
te te
bi) a što isijavaju onostranost
spram neumoljivo pomozbog
punog meseca
togitog
ajd recimo maja
a
ja sred ne
stvar
ne ne
svare
ne
tiši
ne
kao tvo
ja što je
ili
moj život, naš, z
naš
već, uo
stalom
8.
beo
& zlaća
n, n
ekada
(taj) ljiljan u prašini
(sada tek otrcan (& star))
lež
i i
mi leži
mo u tišini
kao urolovano cveće
kao sasušeni korov-sveća od cveća
tako-BAŠ nepojamno
(beše ruža & nesta
ruža)
valja obučiti (se), (obući )se) onda možda leći
da sve je «telesno» tek te
sno
a
ko
i da je sve & sva krv
A KUDA
odavde
s ovog
mesta
9.
ne(pčelo)po
kretn
(i
j)a spavaš
li
ružo
10.
al
i i
umiranje (kao recimo
plač i pesma, lj
ubavi,
i čežnja) ne
što je što
si ti a i ja
radila toliko dugo
da da
, o
da smo već zaboravil
i (i
duže još draga moja)
kako je naše rođenje tek zat
o o
d zašto
no naša je sudbina
da cvet
amo (upam
ti to
milamoja) ne tek gde god
bilo s
unca i me
seca & zvez
da, da
već ma gde ima i nas-
i i
sto tako (&)
ni
gde
11.
srce
ovog (ovde) čoveka
ne laže svom tlu
tako
da ne
čiji u
opšte
nisvet
ne za
okuplja
naročito naročitu
pažnju ovog frajera & macana & 3 frtal
ja: (ko bi po ukusu opipu mirisu glasu
tiši
ne umeo
pogodi
ti čega se sve sećamo)
no
radije da se po
duh
va
ti život & sve sto
ga što nema ničega
za čim ovaj ovde ne l
ud
u
je više no za, eto, ljupkošću, recimo
(ta prva dolazi)
snež
ne pa
hulje na put
u za ništa
vilo
12.
samo
ti za tim kva
zizaposlenim nesvakimbićemljudskim
žali
jok. Kvazinapredak
i i
ne bljezgari
je je
su ludost istinska jesu bolest udobna:
tvoja žrtva (a Smrt i Žiti
je ti je
u pozadini sigurno)
igra se malenkošću svoje gargantuanštine
gigantsko
m m
alenkošću napumpana svojom taštinom
elektroini
su obogotvoreni al
na rubu oš
3
ce bri
jača
u venceplaninadaleke
ženske gaćice kao rastrgane u st
rasti, rasti
žudnjo
neželja
kroz nerazgrnute zavese čežnje gdeikad dok neželja
na na
či
n n
eženje povraća
se se
bi. Svet
od
stvorenog
nije onaj koji se rađa-sažaljeva
j j
adno meso
i
drveće, sirote zvezde i kamenje ali ni
kada ovo jadno i jedinstveno ultramagično Jedn(AK)O
sveopštepotentno.
Mi lekari znamo
beznadežne
slučajeve-valja samo načuliti ušesa
ma pakao je o
d d
obrog Sve
ta Svetog
ta
mo napolju, jeste bogami
ajdmo
bogamu
13.
uvrnuta
šojko plavetna
cerekašpodriguješkreštiš
kreštalice
setiš se & svetiš se
meni za svo moje potcenjivanje
lakoće t
i i
s
trajna plahos
ti sa g
rana
mržnja & gađen
je je
FUJ na sve & za sve
na sve
tu sem spram ispravnih prav(n)ih začkoljica
i i
ndividua
ali gde si se skrila, gde su među tim svimljudima?
svemu je kraj hohštapleri, hohštapleru
zajedljivi
vucibatin
o o
d o
d
lomka nebesa dalekih
zloć
o o
d vile nejaka
razuzdana raskurvana bitango
živopisni moj volteru, ma daj tek
pisni
pozdravljam te mili
anar
H(r)IST
o!
14.
dominik
ima
lutku obešenu
o radijator svog
NADOLAZEĆEG USUDA
kamiončić za prevoz
ledaugljadrvao
bale
setnog malog pajaca
koga je neko opr(lj)avio
od glave do musave 5
e i sve to u kanti
za smeće( jersve
je je
dno, kaže tajitaj)
dominik ga je naravno poneo kući
& dominik
ova gospoja oprala mu je to slatko lišce
& zakrpila mu te iscepane halje(tke)
baškodasunjene
sopstvene & kaoda
joj on pot
puno & pri
obalno pri
pada & dakle (i dokle tako?) moj dragi dominik ima lutka &
s vreme
na na
vreme moj divni i mili prijatelj dominik depaola počas
ti me
(ne) moćnim zagrljajem
znajući kako ja znam
(o o
sećanjima & o
sećanju & o
sećanju da & ne zborim)
sebe i
kako ja znam kako
smo svi mi
manje živi od lut(a)ka tog
tih
(o)
15.
usukane
sveće
upalih obraza gladuj
u u
savršeno
m m
iru i beš
umno
a sivibog
smeška se
iza ze
lenodrhtavog d
ima
ima
tu i i
zukrštanih (mu, nam)
očiju (kanja)
prsa
što se guše u pluć
ima ima
tu & bluda i puzavih
ruku
ima i struže mrak skerletni
št
o o
božava
ispružiti se iizvaljen
u seni koja se trgne sva
ko malo
jeca
jući
be
sramno zape
njeno
16.
evo,
dajem ti, evo ti, na,
tel
o o
vo moje, ženo
jer
ležalo je
praznoru
ko ko
prazno
ru
ho
na vrtoglavim gorama
sanjajući o tebi
prihvati
ove odlučne nezasićene oči
što s
lepo se nagledaše
mutavih
kermesa tame i mrklih noćca
i kako se mrak boji
meteor(im)a
strujeć
i i
z nacerenih ruku besmrtnih
raspuknuće
prepumpanih zvezda
(setiće
se u nekoj sutrašnjici
tvojeja
od ove noći zamamnih i nepojamnih
zanosa u laganom
u prezasićenom
srcu hitre
kocvetstraobalne
jezive uspo
mene te se dići
lagano
se vrnuti
na riđe oda
brane us
ne
vizije
što krljušti niti nigdar ne
imahu)
17.
u
modroj noći mesec
sam
u
vode zatelebasan
uzdrhtao
lelujava nebesa čeznu gde
be
z z
vezda (& veze)
u napregnutoj noći
premazan ushitom
na na
čin požutelog ljubavnika
stojeć
u nemuš
tom tom m
raku
vitak i pohotan
(nanovo
lj
ubavi
lagano biram i ubirem
treperave cvećke
s
tvojih uvelih u
SAN
a)
18.
mara
i mica i monja i jana
siđoše (rad igre) do žala, jednog dana
i mara otkri tamo školjku što neguje glas
kojim sve nedaće sveta otera u kas,
a mica se s nekim zvezdanim s
tvorom druži,
koji nalik je šaci kad svoje pipke pruži
dok monju prepade zver, nimalo sladak,
što s štipaljkama svojim jurca uokolo
u bojama prezrelog voća,
dok jana kući s plaže donese kamen
okrugao, kao smrt gladak, kao svet mali
i veli
k k
o sama samo
ća: uo
stalo
m, m
a šta tražili: svoje korenje, neku tuđu kor
u-u
vek tebe Sebe prona
ć ć
emo u moru
19.
poput vode mora
koja prekrasna je
iz šaka božjih
poslata odaslana, slana
nek spava na tom svetu
tako
i zemlja vene
mesec truni
jedna se po jedna zvezda
u prah pret
vara
samo
voda mora
jok se men
ja iz ruku kola
rukama se vraća(m)
&
sa mnom opet ((kao) sve)
je
ubav
...lj
ubav, lomljava
tvoje
duše
o
moje us
ne
20.
ako verujem u smrt budi
uverena
da to je sto
ga što volela si
me
me
secu i sunčevom zalasku
zvezdama i cvećkama
zlaćanom rastinju i srebrnastom (uz)rastu nikada
opadanju
plime
& o
seke
ja ne verovah
, jedne noći
kad među prstima je mojim
s
jajno tvoje telo klonulo
srce kad igralo mi je
između savršenih dojki tvojih
mrklina
i umilnost zvezda pulsirajući
na usnama latice plesale su
pred očima pod
kapcima i nadalje dole
u
raspojasanim dubinama moje raspevane duše
zazelenelo je ojkanje i dozivanje
a
nadolazeća bledila
ledila su ono što neopozivo i beznadn
o o
dlazi
kao mora
& spoznadoh te smrti
&
kada sam prizvao svaku miomirisnu noć
& kada sve moje ure budu konačne i dani
budu ispred nekog
lica
nali
k k
akvo
m m
iomirisu belom
iz
praha tada
ti ćeš se dići
prići i
skinuti zloću s lica svih naših &
sklopiti sva nam usta cvetom & novim nedosanjanim ti krilima
tamo
gde obitava dah
svih is
trajnih
zvezda
21.
št
a a
ko previše od kog vetra
da istinsku vrednost letnje laži
iskrvari
na usijanom nepo
stojanju sunca
&
otera u vražju mater sve takozvane zvezde i «nebesa»?
Pokloni
se kralj prosjaku i kraljici se učini
(tek na
čas pokloni se drugar prijatelju: duni prostor u vreme, oduvaj
ih)
kada nebesa su obešena a svi okeani potopljeni
da će jedina tajna zanavek ljudsko biće (p)o
stati
št
a a
ko jedini list ostane okačen o jesenji privid?
a
urlajuća brda (p)ostanu zatrpana nepo
stojećim snegom...
davitelji u odež
dama dolina u dubo
dolina
ma boli (p)ostanu ono što
i i
maju bi
ti: ti
obešena o stvar
i i
-ništa...
Udahnite
malo nade u zločine, malo viđenja u s
lepilo
(udelite malo sažaljenja zavist
i i
duše mislima)
zarad
svih što srca su im gore, korenje i stabla,
jer tek oni umeće da pozdrave
proleće
št
a a
ko osvit sudbine sna
pregrize univerzum napola
išunja se za veke vekova iz grob(ov)a
i ne odluta nikuda s tobom i sa
mnom?
Udeli
uskoro nigdarju i nikada dvaputnici
Udahni život onom što nije & smrt onom što beše
Podari smrt onom što negdar se z
Bilo
to moglo bi pomoći donekle, tu & tamo
sve
što ništa je ma gde se okrenuli
naš je najprostraniji dom kuća naša najrasprostranjenija
što
umiru najvećma, više živi(s)mo
22.
sva
glupost stoboganiše se u znanje
onda upravo & opet nemanje u imanje
ali zima nije zanavek, čak ni inje
sve isčili, proleće katkad ne donese rastinje
sva
povest tek je ko sankanje il dva
al i večno(st) da je opet insistiro bih ja
jer povest i za mene premalena je
kao što nedostatno za nas uvek svud je sve
ne
postoji vino, al eno vam je presa-
sutrašnjica naša stalna je adresa
a ako bi neko baš vreme da traći
zanima me dal u danas će nas naći
23.
ma
ko ko
živeše u lepome gle gradu
sa sve osmehom što pripada najljupkijem gadu
u proleće jesen zimu ili leto
otpleso je svoje «nije» da jeste i eto
i
mužjak
i i
žen(s)ke
i veliki i mali
nikad jedni za druge nigde nisu znali
al
čim bi pukla prva noćna ura ra
šivat bi stala plahtu noći svaka deva-cura
i
deca zaboravljahu kako ko ih voli
al nikako da cere se kad ih stvarno boli
il plaču kada molite ih za smeh
kao kada iz pokvarene harmonike provrištao je pleh
neko
venča se sa svačijim
nek
o o
ženi svoje sve
al najbitnije je da svako na vreme izjutra s praga
smete tuđe sne
jednog
dana ma ko crkne da se pretpostavit
mada ni za to ruk
u u
vatru neću stavit
u frci bližnji i oni ini
sahranu ih & (p)ometu kako valja
smrt je jedna vrlo, vrlo vredna švalja
i
malo po malo bilo po bilo
teta prošlo uze sutra u krilo
i šutne ga skoro istog časa
a napolju novi dan začne se bez glasa
život u gradu lepom ah vidiš
ima svojih čari
ali kao sve ino drago
i to će proć
ne mari
24.
negde
gde
nikada ne putovah
rado i najdalje i još iza
svih iskustava, tvoje oč
i i
mahu takvu tišinu
u
najkrhkijoj ti gesti
pokreti kao sve stvari koje me zbližavaju s ma čim
ili ne mogu ih dotaći jer su
preblizu
tek
površni pogled tvoj
lako me ot
vara
vara
juć se
zat
varam
oč
i i
zatvaram se kao prsti šake
otvaraš
me uvek
laticu po laticu
kao Proleće kada se budi
dodirujući
nežno ded probudi se
svoju prvu mamurnu ružu
ali
(ili) ako želiš me sklopiti
i to je vrlo lako
i to se zgodi očas i jednostavno-
iznenada, kao kada srce
ovog cveta zamisli kako
sneg posvuda uokolo kopni
ništa
što imamo postići na ovom svetu jok
može da se poredi s tvojom nepojmljivom krhkošću: čak ni tvoja
krtost
kao
boje neznanih zemalja
koje najavljuju skore smrti ili nove prve u(z)disaje tek stvorenog
života
(ne
znam šta je kod tebe to
što se ot
vara & zat
vara, jedino štogod u meni pojmi
glas tvojih očiju da dublji je od ruža)
ništa
i niko, čak ni kiša tako
male(cne) ruke nema
25.
volim
da mislim
da na cvetu
kojeg davno mi dade
onomad jako davno
kadasmose
voleli
ubavo
poljubljene minule usne traju.
ako
se ma ko, iko
da zapanjiti mojom glađu , halapljivošć
u u
stiju mojih za neči
m m
rtvim,
objasniću mu sve poukom nemih i doličnih koraka jer lice koje
ištem i za kojim
tragam
i koje svesrdno molim,
u ime nekih ludih i ludo s(a)vršenih sati
isto tako mrtvih, razume se,
ima da dođe i primi
tog ljubavnika
nesebično dobro
dušnog dobro
dušno
kako je sve opisano
pre
dajem
milos
ti Tvojoj
i jer u ovoj svakojzemlji
to
Smrt se naziva
26.
dev
o, o
bajna
mog neispeglanog divljanja & divljenja
ako
ikad spevah kakvu krhku
pesmu
pod pendžerom duše tvoje
nije ta kao ine pesme
(druge
vrste verni to pevci behu
mnogim stvarima koje crkavaju
i ugibaju i ja ponekad
odan beh Ničemu i što biva
oni
ljubljaše
naoči
ti mesec nikada ništa gadno ne kazaše
o lepuškastim zvezdama
i s
pokojnom uredno složenom
svemu
očitom
oni verni behu
a što ja & što ja
iskreno prezirem, priznajući, kako
odan
bio sam
samo galami glista.
kakvog podesnog dana
pod suncem što je tako neodgovorno)
gospo
dična
hitro uzmi
nežni kakav moj pesmuljak
pa da skupa možemo gledati
kako tamo pored zlehudog
avidibrekako
preciznog smeška opuštenog i tačnog
opipljivog karnevala
enoonamoizauglabaš
žitija to
g g
de uz «normalne»
arije potencijalnih ćemana
plešu krepke zaobljenosti i pravougaoni gresi s(a)vršeno
razmahano nešto udovima sve u 16 objašnjavajući is
pra(v)ne
usrd
ne us
ne us
pravnog nepodmitljivog nepokolebljivog
nepokvarljivog Ničega
po
d d
ovoljnim sasma suncem, u nedostatnom danu
u
galami glista
27.
Proleće
je kao neka možbit šaka
(koja oprezno nailazi
Niodakle) uređujući
izlog, u kojeg sviljudiljudski bulje (a dok oni
zure uređujući
i menjajući stvari mećući pomno
nepoznatu neku
tamo poznatu stvar ovamo) i
pažljivo
i usredsređeno menjajući sve
proleće
je nalik možbit
kakvoj Ruci u izlogu
(brižno ovamo
onamo mičući Nove stvari, Stare stvari,
dok sviljudiljudski blenu obazrivo
pomičući možda
delić cvećke ovamo deo cveta onamo
stavlajući komadičak vazduha tu, tamo) i
ništa
ne lomeći
28.
moja
premila stara &td.
teta lusi za nedavnoskončanog
rata
je mogla da vam ispripoveda i
bi zasigurno
upravo za
što svi u ratovima
takoitako
zašto svi i ovde i onamo rat
uju,
seja moja
izabel,
isplela je valjda stotine
(& 100
tine) čarap
a, a
da vam ne pominjem košulje, pa šepice s pokrivalima za uši kad
je na frontu ladno(ća)
sve sigurne od buva
&td.
rukavice
potkošulje &td.
mama
je mislila da će umret jes baš tako &td.
ko junak neki naravski tatin pak glas
postajao je hrapav
dok bi kretao da da
vi pričama o tome kako je to bogami povlastica jeste
i kadbisam
o o
n mogao do(t)le, e, da &td.
a
dotle ja u dubokom blatu do brade &td.
ležo ko mrtav bez pokreta &td.
(sanjareći
o tvom osmehu
&td. kolen
ima, st
ruku i o tvojoj &td.)
29.
bil
mi mi kakva umilna i dobronamerna filozofski orijentisana duša
iskreno
mogla kazati šta ja to tražim navrh
ove uzvisine u Kalhidasu,
pod suncem? a dole, na žalu, toliko udaljena ispod mene devojčica
u belom obrće
se, valja po pesku.
preko voda ovih, prostiru se boje... smeđe boje i bele boje
guraju tačkasti milioni prozora na hiljade kuća i izbi Lisabona.
Kao neko štektanje pisaće mašine, a na nebu popodneva. neko nateruje
koze
i tera ovce duž zavoja ceste koja uvlači se u ružičastu liticu
a ova opet nazad
i onda u vis, izranjajući iz žutozelenih talasa.
onamo
dole grade kuću pored mora, popodne (je).
hitro
se crvenkasti mrav kreće goredole po mo
m m
alom prstu.
ptica
se oglašava u krošnji stabla, negde u nigde i taj pomenuti curetak
u belom prevrće se po
pesku nada
mnom Oblaci
nalik mlado
ženjama
Isprani
i
jasni
(tu
je apsurdno Ja-život, tek da se bulji
i nosi odežda. Skroz sam blesav, odjednom stišćem svih 10
prstiju glas
ovi se izdižu odozdo
i i
z daljine-potom bivaju sve tiši, nestaju.
Sunčeva svet(l)ost,
iza mene da znate ima starih ljudi, nekolicina staraca
neverovatnih, pospanih
30.
u
bezobzirnoj pojavi pete ure popodne nadolazim na fakat da se blago
rastapam u ustima Njujorka...Između njegovih vitkih finansijskih
zubiju koji u delirijumu đikljaju iz samo(za)dovoljnih okrvavljenih
desni, zalogaji lepuškasto plove na površini (od) krvoločne sline
industrije. e, ja sam taj zalogaj.
Okružuju
me ogromni obrazi.
džinovska
usna resa s neprimetnim pokretima preti cevastom mraku s vremena
na vreme a odatle se opet pomalja jedna pedantna vulgarnost: kuvana
i izbirljiva uobičajena eksplozija, kockasta graja, umilna podbulost-
Sred
srede mekog jezika sedi zgrada Vulvorta neka nepomućena bljuteva
grimasa u obliku pastile ili neke krhke nasrtljive pilule. osećanje
nalik tepihu kojeg bradavicu stručno srču povodljiv uspravan ukus
ove nemirne kocke koja se neprestano vrpolji
I ne slabi ni za miligram, podupire dok bez gutanja ždere postojanu
buku predivno neizvesne kreštave algebarske muzike. Prvi put odabirajući
iz ovog prostranog nehajnog
unutrašnjeg hoda mesa galop u trajanju od jednog minuta (ne)po(ja)mne
veličine spojen sam čulnom mistikom celog vertikalnog bitisanja
, vešto izgrađen preciznim i osećajnim
eksperimentom diva čija me nedvosmislena spiralna ludorija spaja
s olakšanjima plastificirane hipnotisanosti-ja sam pomno analiziran
ovim divnim srktajima napućenih usana....
vešto ovo nešto uokolo....
posađen na neočekivani vrh ogromnog zuba razgledam hrabro potpunu
bitnu profanu mahnitu suludu gastronomsku tajnu
tajni
život.
Duboko
ispod nasrtljivi požudni pogledi vodoravnog velikog jasnog zanosa
odmahuju mi. besne. Smejanja. cereci se sudaraju gurkaju kao vrući
pereci
muljaju se osmesi probijajući se u duboki sumrak bez ijednog ruba,
ugla, ćoška, u sumraku veselje zabija neprestane klinove ludila
(u
Visini mog ja ove raznolike nevine okrutnosti ukinute su jednom
isprostituiranom okrutnošću
Tišine, i (još je uvek 5 sati)
Uvek
zurim tek u ogromni kanjon, a goleme klisurine njegove isijavaju
erektirani mrak istinsku ključajuću larmu ljudiljudskih svarivih
miliona što ih obilna nemarna opscena kao neka scena procesije
ili sprovoda nepresta
no no
si kroz tanka zaljubljiva ogromna jedin(stven)a usta večeri
I
pet je, naravno, sati
u
izduženom vazduhu, iz kog visi beživotno jedinstvena vrpca svakidašnjeg
(nam) sunčevog smiraja,
sneg lagano počinje svoju priču
31.
dakako
i kao i obično nisam ga našao u bircuzima, raskalašnija atmosfera
ulice polažući otupljujuću
nesavršenost na takve pohode kakve sumrak spontano neizbežnim
zamorom prodavačica s ćoškova bezlično dopušta dadnula je blagi
prvi mig po pitanju njegovih bezbrojnih boravišta ljubičasta logika
dokinuća demonstrirajući s vrha nebodera sposobni milenijum lica
i grimasa rvući se s mojim neobično momentalnim razumevanjem izložila
je njegove obrise hibernacije,
prijatna veličine, lepo vaspitana ogromnost besprekorno šireći
učtivost pete ure popodne postade kaoneki znak njegovog prisustva
a usput beše proleće u krleci kanarinca punoj blata najrasprostranijeg
postojanja.
32.
čoveče
mal(ecn)i
ti (žurno št
o o
daješ tajnu kakvu)
& sva ta hrpa briga tvojih
stani
prikoči zaboravi ostavi
popričekaj
(detešce
to
pokušalo je nije
uspelo
plakalo je) lezi od
važno vlažno
zaspi
spavaj
usni
ogromna
kiša
neizmerni sneg
golemo sunce
veliki mesec
(ulaze
u nas)
33.
većinaljudiljuckih
prosto
na
prosto
ne mogu, eto
neće(većinaroditeljatakozvanih)
boje se ne
smeju
(se)
većina
se ne usuđuje
«ne treba» laprdaj
u u
okolo
(izvesnilikovi
ma znate na koje mislim)
jednostav
no nije
&
čak
(što nigdar živeli nisu
najvišeljudi
aloduvekbogami) ne
umire
(postajući sve ukopanij
i nepostajućivećinom
prav
s
u u
mrli) ma, ma
nite (ih) se
većineljudi
većinoljudi
34.
ljubav
je me
sto
& kroz to me
sto
ine ljubav
i i
du
(s mirnom radošću s
pokoja)
(na) sva mesta
da
svet jeste
& u svetu tom
da žive
(sklupčani s(p)retno)
svi svet
ovi ovi
35.
Bufalo
Bil iz
umro
koji ne
kada ja
hao je maslinastosrebrnastocrnog vranca
pas
t
uva
i skidao jednogdvasedamdevetnaest golubova
baš tako isus
e
alaj to beše zgo
dan mužjak
i ono što me interesu
je je
kako vam se dopada vaš plav
oo
ki dilber
Gospođo Smrt
36.
uzmimo da je Život star
(i jar)ac koji na glavi nosi cveće
a
mlad
i momak
sedi Smrt u birtiji
smeška se držeći novčanicu
između palca i kažiprsta
(pitam se, velim: «hoćel kupit cveće»
ti ne znaš odgovor
i još: «Smrt je mladić
a život nosi pantalone od velura
živo
t t
e
tura, bradat je uz to» kažem ti)
ti
ćutiš
«Vidiš li život? on je tu & on je tamo
ili ovo ili ono ili
ništa ili star
ac koji ima cvetove na glavi
stalno nekome nešto dovikuje
o les roses les bluets
jest
e, e
pa, hoćel kupit iko pazarit
i i
šta (i šta
?)
les belles bottes, o čuj ti ovo:
»pas cheres»
i
moja draga lagano
od
govara da misli da
hoće
ali
meni se čini da vidim nekog drugog
eno tamo deve bajne
po imenu Kas
nije
& seda kraj mladića koji Smrt je a ona je vitka i
voli cveće
37.
ti ćeš između o
stalog (i svih inih stvari)
uvek biti
dražesnaimlada
jer kada si mlada (i ako si mlada)
koji god Život da ogrneš
on
is
ti-Ti
po
staće & ako si radosna
šta je god (i kakvo)
življenje po
staće tvoja suštastveno
st-ne trebaju MomciCure ništaviše
no
devojčicedečake
ja
joj sasma tek ljubav
čija
ma kakva tajna čini makogčoveka
mesu joj podarit mogu prostora
nebil se umu s
krenula pažn
ja
i
oduzme se tako vreme
koje bih koristio za umovanje
da umem da umujem
po ceo bih dan (pre no što bih ikad pomislio na to)
umovao ko sam ja uopšte
sačuvajbože
(u blagosti svojoj nagoj)
pa bih mogao udeli
ti Ti
ljubavnika ušteđenog
pošteđenog
: eto kako laže znanje
sve ležeći
ko kakva fetalna raka fatala
što «napredak» se samoživim samoproklamuje i proglašava
ne-sudba takođe
negacija
mrtvila.
Radije
bih od jedne ptice učio da pevam
neg
o učio
10
hiljada zvez
da da
ne plešu
|
