Biti pisac ima svojih prednosti. Na primer, ako se nešto užasno desi, jedna od mojih prvih misli, naravno, kada šok prođe, bude: "Hm... Pitam se da li bih to mogla da iskoristim u svojoj priči..."

Um pisca je istovremeno i oportun i kreativan. Izmešajte te dve stvari i dobićete vrhunsku umetnost.

Na koncertu grupe Blu Rodeo u Stenli Parku prošlog vikenda, ko-frontmen grupe, Greg Kilor (Greg Keelor), ispričao je priču o ljubavnom trouglu čiji je bio deo, i koja ga je inspirisala da napiše pesmu Engleska obala (English Shore), jednu od mojih omiljenih.

Njegova devojka je bila oko 2500 km daleko sa drugim, sa kojim je delila krevet, ali je njemu, preko telefona, govorila da bi radije bila sa njim Taj drugi je bio umetnik i desilo se da je imao izložbu u Gastounu (Gastown). Svuda su bili aktovi njegove devojke.

"Bila je to jedna od onih noći, noć mučenja." rekao je. "Hvala bogu što sam tekstopisac."

Pisanje može da ublaži oštricu ružnih trenutaka, i da te učini pozitivnim i to bez tvoje volje. Nema poniranja u dubine očaja; recimo, dok sediš sama i čekaš ga u kolima, jer te je ostavio kako bi pričao odmah tu, pored kola, sa drugom devojkom (Čekaj, čekaj! Da nisam i ja u ljubavnom trouglu?), ti već radiš na tome da sve to, čak i taj bol u stomaku što si druga, ubaciš u kratku priču. Ovaj, ovo je, naravno, sve hipotetički.

Dakle, to je praktična (i umetnička) prednost pisanja. Ali, s druge strane, postoji i puno žrtvovanja.

Uzmimo primer Džun Haton (June Hutton), spisateljce iz Vankuvera, stare pedestjednu godinu. Napustila je posao i prodala kuću kako bi mogla da napiše svoj prvi roman Podzemlje (Underground), koji prati priču kanadskih dobrovoljaca koji su se borili u Španskom građanskom ratu.

"Bio je to jedan od najvećih pokreta mase te generacije - borba protiv fašizma. Zašto tako malo nas zna nešto o tome?"

Haton, bivša novinarka, je osećala da ta priča mora da se ispriča, bila je spremna da "žrtvuje sve kako bi je ispričala. Da li je to bio ishitren korak? Ako je Podzemlje objavljeno, znači da je ta priča najzad dobila svoj glas." Njena knjiga trenutno ide od izdavača do izdavača.

Onda, tu je Džen Li (Jennifer Sookfong Lee), stara dvadesetdevet godina, koja je robovala svom romanu punih šest godina, na veliko nezadovoljstvo svojih prijatelja.

"Moji prijatelji su bili ljuti na mene jer im nisam bila na raspologanju", priseća se Li dok pijemo kafu. "Ali, onda sam im objasnila - ukoliko ste oduvek želeli da uradite samo jednu stvari i ukoliko je jedino potrebno puno rada kako bi se to ostvarilo, zar ne biste to uradili?"

Njen roman End of East će objaviti Knopf Kanada ovog proleća.

Ili, Meri Novik (Marry Novik), šezdesetjedna godina, koja je više puta uzimala odsustvo sa posla dok najzad nije otišla u ranu penziju kako bi mogla da piše.

"Još dok sam bila sasvim mala, najviše sam volela da otvorim knjigu i tako uplovim u drugačiji svet." kaže Novik. "Kada moj roman (Conceit) bude objavljen sledeće godine, ljudi će moći da uplove u svet sedamnaestog veka koji sam ja stvorila. Želim da mislim da će neko uživati u mojoj malo luckastoj junakinji (Pegge Donne), dugo nakon moje smrti."

Ovaj trio se upoznao pre četiri godine putem onlajn radionice za pisce na UBC-u (Univerzitet Britanske Kolumbije, Vankuver) i od tada nisu prestajale da se ohrabruju, inspirišu jedna drugu i da kritikuju radove jedne druge. Pozvala sam ih da budu gošće predavači na radionici za pisce koju ću voditi na Langara Koledžu, na odeljenju za kreativnu i primenjenu umetnost.

Ukoliko smatrate da ste ludo i potpuno posvećeni pričanju neke važne priče, poput Haton, ili ste zavisnik od "naleta kreativne energije" poput Li, ili jednostavno želite da vaše reči budu žive za druge ljude, kao što to želi Novik, dođite, pridružite nam se.

Što da ne, ne morate da prodate kuću ili da se otuđite od prijatelja. Barem ne još uvek.