"DODATNI" ESEJI

ČISTI PAMUK

“Ali pesnik ne zna šta dalje -
a ljudi se više ne boje...”
(Vladimir Holan, “Noć sa Hamletom”)

Scenario je deprimirajuće poznat. Ponavljanje ubija lagano. Način na koji se odnosimo prema događaju - marketinški, odnosno “normalno” - obavezna istost postupka ukida mogućnost prethodećeg događaja. Nema mesta za vizije, svedeni smo na reakciju. A da bi ona bila uspešta, budući da je samo uspeh je legitiman, mora biti repriza. Prepoznatljivost, uigranost, isključiva pragmatičnost nasuprot iznenađenju, novom ili iluziji novog, nenadanoj radosti, bolu. Sve što živi - živi jednu matricu. Tako je sigurnije, korisnije. Inteligentni vladari nastoje da matrica bude udobna. Ulažu u organske materijale, arome i šumove koji zabašuruju stres. Izvikana dinamika savremenog življenja zapravo je jedna neprekidna uspavanka. San čoveka je da što duže drema.
I onda, šta radi umetnost kad se ukupno stanovništvo pretvorilo u proletere svih zemalja ujedinjene pospanošću uz televizore, kompjutere, pilule, pivo u sve većim bocama, monotone poslove i uniformne snove o ostrvima i palmama? Šta radi umetnik u vremenu kada se umetnost preživljavanja nametnula svom snagom diktatorske usamljenosti? O čemu peva pesnik uteran u taj isti logor opštih mesta?
O istrošenosti ili, tačnije, potrošenosti, kao zloduhu vremena, toliko se govori, ćaska, trabunja, piše i piskara da nema nikakvog smisla bilo šta dalje reći. I potrošenost je potrošena. Prodajući i kupujući sebe, svet se lagano, epski, poštujući konvenciju ponavljanja, čuvajući i najmanju dramu za komercijalne svrhe, doveo u stanje kataklizme za koju je teško naći bilo kakav katarzički melem. Kada čujem onaj odavno preprodavani refren “A šta će jednoga dana naći kada budu otkopavali našu civilizaciju?”, pomislim - svakako će naći majice, ispisane, sa slikama, potom obavezno priveske za ključeve, olovke, rokovnike, koferčiće za diskete, te još nekoliko neophodnosti sa tim istim napisima i slikama. Ukoliko dođe do otkopavanja, ukoliko opstane taj glagol.
Po ugledu na interventnu proizvodnju tih nasušnih artikala po kojima će budućnosti, ako dakle preživi istorija, pamtiti recimo 11. septembar u Americi, samo nedelju dana nakon fatalnog talasa, na svetskoj pijaci su se pojavile majice sa slikom ogromnog plavog brega i velikim napisom “Cunami, 26. decembar, 2004.” Nastala je jagma. Za više od sto hiljada ljudi taj datum je bio kraj sveta. Za druge glasniji ili slabiji uzdah, u zavisnosti od jačine intimne veze sa elektronskim medijima. Za one koji “žive u skladu sa vremenom” - biznis, gde spadaju i mnoge humanitarne akcije, sa ili bez muzike, uz CD koji se može dobiti na licu mesta ili poručiti preko www.... Hotelske usluge u Indoneziji su poskupele jer hotela sada ima neuporedivo manje nego pre datuma ispisanog na majici. Turisti su pohrlili da rezervišu mesta za doček Nove godine. Bože moj, život mora ići dalje! Bar za imućne. Mada su i besposleni živnuli, bar za kratko, ponovo postavši prodavci. Tržišno i medijski konzumiran, iscrpljen po tezgama i utopljen u programske šeme, malo je verovatno da će se pamučni cunami ikada naći u bilo kojoj umetnosti. Ali zato će budući, nadamo se, imati majicu više u svojoj kolekciji.

100% cotton i što komotnije. Baggy, u prevodu “vrećasto”, “džakasto” ili “kesasto”. Prijatnost i opuštenost koje su današnjem čoveku predstavljene kao iskonske težnje. Tkanina koja godi koži. Tkanina koja landara oko nas jer - svako treba da nosi svoju zastavu! Potom atraktivnost u napisu i/li/ slici - udovoljena potreba da budeš primećen. Na ulici ili savremenoj agori - ekranu - mogu biti primećeni samo oni koji su dovoljno brzi da se uklope u “različito mnoštvo”. Paradoks je deo mehanizma zabave, tog sada već zvanično konačnog cilja. Samo ono što godi ima pravo da postoji.
Reklame za nameštaj savršeno prikazuju ćeliju savremenog čoveka. Umesto negdašnjeg nadmetanja u dizajnu, tim opštim sobama dominiraju obavezni elementi: što udobniji ležaj, ništa manje udobne fotelje, stalak za literaturu - novine i časopise, regal sa centralnim mestom, odnosno najvećom rupom za televizor, tek nekoliko polica za knjige i, u odvojenom kutku, umesto radnog stola, čitava instalacija za kompjuter i dopunske, kompatibilne kutije. Kockasto opušta.
Sve što mu se dešava van radnog mesta i gradskog prevoza, junak našeg doba doživljava iz kreveta ili fotelje na jednom od ekrana. Distanca je zagarantovana, zabava naučno razrađena. Opšta soba garantuje 100% lakoću. Smena kratkih, jukstapoziranih vesti, u kombinaciji sa reklamama i sve većim brojem razgaljujućih programa, čuva nas od udubljivanja. Kompjuterska umetnost, pak, opija mogućnostima animacije. Sve je više pesama, priča, romana, slika i ostalih ekranskih dela koja nude čari surfovanja umesto starovremenskog poniranja i nadasve prevaziđenog udubljivanja. “Događaj” je potisnuo doživljaj. Doživljajnost se pokazala neisplativom naspram gladi za svim onim što je na prvi pogled interesantno, što ne zahteva da mu se vraćamo, mislimo, pamtimo. Sve je više umetnika koji se, poput trgovaca, trude da izađu u susret budućem konzumentu, da pogode očekivanja, da im što pre udovolje, da budu prvi. Subverzija je luksuz i kao takva ekonomski nekorektna. Novine su rizik. Original je proglašen greškom u proizvodnji.
Uranjanje u udobnost prijatnih materijala i bizarno uživanje u porukama čije dejstvo traje koliko jedno mimoilaženje na ulici, u srodstvu su sa jednako ovisničkim prepuštanjem virtualnim sadržajima. Na jednom istom ekranu ljudi sklapaju prijateljstva, igraju se ratova, upražnjavaju seks (od glagola “prazniti”), mole se. Savete Dalaj Lame ili molitve Majke Tereze treba poslati na sedam adresa i - nešto će vam se dogoditi! Čar je u tome što ne morate da čekate ispunjenje, možete lagodno da zaboravite i obećanje i kome ste ga prosledili. U trenutku kada dodirnete komandu send, dakle učinite sve što se od vas traži, osetićete lakoću! A ona je cilj. Lakoća je ta uslišena molitva.
Pa zbog čega smo onda apatični, zašto je depresija, doduše u tesnoj konkurenciji sa raumatidnim artritisom, bolest našega vremena? Otkuda ta patnja kada je jasno da bola, čistog bola, nema? Upravo zato! Koža, pogled, um, “zategnuti mišići koji nas održavaju”, čitav naš organizam postao je rezistentan na 100% tragiku. Uništen je sam kontekst osećajnosti, taj zaštitni omotač bića koji nas je u pobeđenoj prošlosti štitio od zbrke senzacija. Novi Vavilon je kazna za komfor i brzinu - vrednosti koje ujedinjuju svet. Mi i dalje nešto osećamo, ali cena napretka je da ne dokonamo šta. Nastavljamo da se nosimo sa težinom, teskobom, nedostajanjem, prazinom, dok za bolom imamo samo čežnju, sve bleđu, pomračenu samosažaljenjem.
I onda, zaista, šta da radi pesnik? Ko je u stanju da prepozna bol o kojem peva, ukoliko peva, kad su svi ošamućeni od tužne udobnosti ili su pak utrnuli od nemaštine? Mnogo toga se izmenilo, ali kao za pakost, simbioza sa čitaocem je i dalje neophodna. Sudeći po velikom broju pesničkih i ostalih knjiga koje nastaju sve većom brzinom, ta simbioza još uvek postoji. Makar sa rodbinom i najbližim prijateljima. Ono na šta retko nailazimo u tekućoj umetnosti jeste ta posebna težina koju stvara samo autentični bol, koja poput sidra treba da ukotvi jedno delo na njegovom, jednom jedinom mestu. Ona uspostavlja vertikalu, locira delo u geometriji postojećeg - uostalom, sećamo se svega toga iz teorije. Umesto rizika poniranja i samootkrivanja, primećujemo sve više domišljatosti i kombinatorike koje poput glisera ili sve popularnijih jedrilica plutaju po nepreglednoj površini površine. Umetnici tako slede jedni druge umesto da se odmeću. Socijalna, ekonomska, politička progresija umesto transgresije. Ne svi, razume se, ali većina nastoji da animira umesto da stvara. Od silnih nanosa, reklo bi se da smo ostali smo bez zanosa. Ili ne prepoznajemo, ili smo onemoćali da prihvatimo ono što je uistinu STVORLJIVO. Umetnost se danas u rastućem broju slučajeva događa tek tu i tamo, neplanirano, tako da faktor iznenađenja pogađa i samog umetnika. Sve drugo je stoprocentni rastvor akutne ugodnosti.

Umesto napisa na majici, pesnik bi mogao pročitati cunami pre svega kao POBUNU ODBAČENE DUBINE. Iako je bol prilično saniran zabavnim programima i tabletama, on je ipak prirodni odmetnik - umetnik uvek može da ga detektuje i prepozna ako hoće. Ozbiljnost jeste u ozbiljnoj krizi, kako je pisala Suzan Zontag, ali, sa druge strane, onolike majice i privesci pozivaju na prevazilaženje kriza! Treba ih pročitati. I najbanalniji znak je tekst za preživelog čitača.
Koliko se god neumereno širilo, tržište ne može da primi ukupnu krivicu, nije krivo za sve. Uostalom, optužba je samo loša pesma, premda gotovo uvek hit. Jeste, sa crnim i ostalim bojama berze život se pretvorio u veliku pijacu. Sve je na prodaju i svašta se kupuje, naročito nepotrebne stvari. Ozbiljnost je postala raritet zato što je ugrožena je moć selekcije. Nešto što se nekada zvalo dobar ukus, devalvira iz časa u čas, kao loša akcija na berzi. Reči se troše više nego ikada, ćutnja je zaista postala poput zlata, a interesovanje za zlatom je, pak, zamenila takozvana kvalitetna bižuterija. Sve je to tačno, ali nije opravdanje. Uprkos ogromnoj ponudi globalnih rešenja, ne postoji univerzalno opravdanje. Nasuprot kontrolisanoj proizvodnji izgovora, elementarne nepogode, gde sada spadaju i interpretacije istih, ne biraju. Dok ljudsko biće i dalje može - da se usudi ili ne.
Pesnik svakako zna šta dalje. Bio to usud ili dar, pesnik se rađa sa tim viškom osećajnosti koji se ne može amputirati. Nije sporna ni sasvim ljudska želja da se bira. Problem je u skučenosti izbora. Ostati veran umetnosti, starinski rečeno, ili se posvetiti zahtevnim društvenim igrama - sticanju “mesta pesnika”. Široka polja srednjih rešenja sistematično su minirana. Ugled i sve što uz to ide ili umetnost. Dilema je samo naizgled drevna. Lako je bilo u doba nafte, da ne govorimo o idili svile i čaja. Današnji ratovi bez primirja vode se zbog vode i hrane. Bazen ili žeđ, glad ili salon za mršavljenje. Ljudi se boje. Vrhovni vladar je zapravo strah, umotan u pamuk i elektronske molitve.
Pošteno govoreći, pitanje je da li bi Hamlet, zatečen u našim datumima, dopustio sebi viteško odricanje od razuma u korist neprevaziđene lepote istine, ili bi se i on, poput svakog normalnog čoveka, borio za nasledstvo, unajmio advokate, alarmirao medije, potegnuo sve moguće veze da ne ostane na ulici. U monolitnosti lažnog obilja kontraprimeri postaju vidljiviji. I doba ekstrema ima svoju poeziju. Znam pesnika koji spava u šahtu. Piše. Ne žali se jer, kaže, sve što ga zanima jeste bol.

Da l' su vile, il su labudovi? Ovo će, izgleda, ostati večna lažna dilema naroda sa izrazitim pevačkim nagonom. Il' su otimači penzija i dopuna za mobilni, il' pirati, il' ratni zločinci, il', pak, kontroverzni biznismeni, ili su grupa, ili klan, il' predsednik sam, il' država što harače smišlja - razbojnici su ti koji, uz poneku prostitutku, danas opstaju u narodnom pamćenju.
Nedavno razotkrivanje istine o tome čime se bavi Institut za književnost skinulo je ljagu sa kafana koje, ionako, briše bujica kafića. Institut, kako je objasnio rukovodilac jednog dobro plaćenog projekta, prikuplja sve ono što narod peva, »bez ikakvih estetskih ograničenja«. Dobivši pare od Uneska, naučnici su se razmileli po terenu kako bi pronašli sve ono čega nema u knjigama. Pa su tako u projekat upali Mladić, Karadžić, te neka opaka Danijela koja ostavi čoveka, Srbina, da lomi čaše i ruku krvavih zapomaže. Mislio je da je sam, ali sve se snima! Žao mi je što nemam uvid u tu studiju, pa ne znam šta je dalje bilo. Kladim se da je Danijela pošla za nekim Limunom, Pacovom, Zemuncem, Vrčincem - svakako za nekim nadimkom. A možda se i srećno udala za kakvog bogataškog sina, u brendiranoj venčanici i, razume se, uz celodnevni crkveni obred. Tajna osta.
Iako na drugačijem nivou, kriminal je i drevna i globalna pojava. Ono što je za nas karakteristično jeste poetizacija i uz nju, prirodno, spiritualizacija svekolikog odmetništva. Uprkos eliti (šta je tek to?), ima da se zna ko je ovde junak! Ako neće biblioteke, narod će ih opevati, evo, sada i uz pomoć instituta. Pa tako, nema više lopova, već je to »mladić u crnoj kožnoj jakni« ili »protivnik bivšeg režima kojem su namestili račun na Kipru«. Ispada da nema ni ubica - ili su poginuli (junaci nikada ne umiru prirodnom smrću), te su porodica i jataci udružili sredstva i organizovali sahranu koja podseća na verski praznik, ili su nestali. U prvom slučaju, spasene su duše koje nisu ni postojale, dok je ovaj drugi scenario ponižavajuće nezanimljiv za jednog heroja: poslužio se primerkom iz svoje kolekcije pasoša i sad ga Interpol traži - u epskom ritmu.
Na nedavno okončanom Sajmu knjiga održan je skup o pirateriji. Prvo što pada u oči jeste potreba da se rečeni nevaljalci krste imenom odavno odumrlih morskih kradljivaca. Otkud to? Srbija nikada nije imala more, mada se o toj zastavi sa dvema ukrštenim koskama može razmišljati (u okviru neke nove naučne studije). Drugo, poznato je da su gusare često angažovali vladari, tako da su se svi zajedno borili za »opštu stvar« i sa istim motivima. I kada već posežemo za romantizovanom prošlošću, šta se desilo sa hajducima i celom tom šervudskom grupom? Nedorečeno. Ali tako je to sa legendama.
U stvarnosti, autori su stavljeni na doživotni post zahvaljujući nečemu što se još naziva autorskim honorarima. Kao i sav ostali nejunački svet, i oni kupuju muziku, filmove i knjige od pirata, oblače se kod švercera, a propusnice za dotični sajam moraju da diluju ili ukradu. Postoji, doduše, i jedna poetičnija varijanta - izvesni zidić koji sam prošle godine preskakala sa našim u svetu nagrađivanim piscem. Međutim, nije ovde reč o ljudima. Niti o zakonu. U pitanju su nazivi. Pirat - o, kako to opako i baš muški zvuči!
Kad smo već kod tih ukrštenih kostiju, nije tačno da su moral i razbojništvo dve odvojene kategorije. Naprotiv, njihova veza je sve jača i, poput svih parova, počinju da liče jedno na drugo. Onda se rodi nešto treće što će neka buduća kafanska numera tek imenovati. Evo, recimo, naša deca, da ne kažem - budućnost. Koji li će lik postati klinac koji još u obdaništu izjavljuje da hoće da bude političar? I objašnjava - »zbog para«. Ili devojčica kojoj je san da nastupi u nekoj folk-paradi, pa već od sada nosi kratku suknjicu, bluzicu do ispod pazuha i vežba pokrete? Da ne spominjemo tinejdžere koji prodaju bubrege preko oglasa (pošteno i nezanimljivo). Neka čuvena majka (čini mi se modna kreatorka) izjavila je pre neku nedelju da je njena beba već od sada seks simbol. Ništa bez roditeljskih ambicija! Kako li će mehana, pa potom neki institut, označiti sve ove klince što svakodnevno prave masakr u video-igricama?
U oglasima za posao više se ne traži diploma već - veštine. Širok pojam, a još se i rasteže. Od javnih ličnosti se traži da se ne skidaju sa televizije i da budu zabavne. Koja je to muka - gledamo svakodnevno. U bibliotekama se traže tražene knjige. Deca čiji su se roditelji »snašli« studiraju isključivo menadžment. Ona druga daju poslednju paru na izgled, dok ih pakosni matorci nazivaju sponzorušama. Već po rodu se vidi koliko nisu u toku, pojma nemaju da je pol odavno nebitan. U posao, a ako ima sreće i u narodnu poeziju, ne ulazi se samo preko seksa. Zahtevi vremena i pojanja su mnogo veći.
Prodavačicu kod koje kupujem novine i cigarete opljačkali su četiri puta za mesec dana. Strogo po danu, razume se - poštuje se radno vreme. Priča mi kako jedna njena mlada koleginica trenira kik-boks, te je na oduševljenje prolaznika isprepucala nekoliko »mladića u crnim kožnim jaknama«. Kad je već sve ovako kao što jeste, iskreno bih volela da se ovoj bokserki posveti makar jedan deseterac. Jeste da je u pitanju je samoodbrana, što znači da nema zasluga za narod, ali ima još vremena, mlada je. Osim toga, valjda se ponekad može progledati kroz dugačke guslarske prste?

Mnogo mi je drago što smo i ove godine smogli snage da održimo Sajam erotike. Zaista. Zašto da u tome zaostajemo za svetom kad smo već toliko zaostali? Nema potrebe. Vredna Kina radi za sve nas. Nisam, doduše, proveravala - ne znam da li na onim trakama koje se vode kao donji veš ima mesta za »mejd in«? Ali ceo svet zna koja je to jedna jedina zemlja porekla, bez obzira na to da li su u pitanju kuglice za zadovoljavanje određenih rupa na telu, dečje igračke, patike, svekolika bela tehnika u raznim bojama, džipovi koji se još najslađe voze tesnim gradskim ulicama - a o jaknama da ne govorim. Sada se, konačno, vidi šta znači drevna civilizacija. To je, dakle, ona o čije se perje svi otimaju, dok niko ne spori njeno ime, jezik i zastavu, čak ni ona sama.
Pripreme za pomenuti sajam bile su ozbiljne i obimne. Mediji su nas o tome najredovnije izveštavali. Nekoliko eminentnih striptizeta su, ne štedeći svoj glas, danonoćno objašnjavale razliku između erotike i pornografije. One su, tvrde, naslednice Salome. Ako je rođaka cara Iroda mogla da igra i usput da se skida, onda to može i naša Blek Rouz ili bilo koja druga diplomirana polaznica Škole za striptizete. Osim toga, naglasile su, naše žene su lepe - ne moramo da ih uvozimo. Argumenti su sasvim na mestu. Nije važno da li posetioci Sajma znaju ko je Saloma - kad vide to što vide na licu (i naličju) mesta shvatiće suštinu. Čak je i bolje da što manje znaju. U suprotnom, neko bi mogao postaviti nezgodno pitanje u vezi sa, na primer, Platonovom erotikom. I za samog Platona je bolje da ostane u vremenu u kom je živeo, jer bi u ovom, naprednom, mogao da ostane bez bubrega na nekoj gej paradi. A zna se koliko košta jedan bubreg - o tome se najotvorenije piše u oglasima.
Jedna savremena spisateljica (domaća i visokotiražna) lucidno je primetila na gotovo svim televizijskim kanalima da, kada već govorimo o seksu - a to sve više upražnjavamo - valja ciljati u prirodnu metu, tojest, ne u glavu. Aluzija se jasno odnosila na štetno delovanje politike na zdravlje, naročito mentalno, o čemu je književnica napisala desetak romana služeći se kontraprimerima. Naime, njene junakinje uspevaju da sačuvaju zdravlje zato što osvešćeno koriste ispravne delove tela kako bi poštedele glavu. Poučno! I zaista nije fer što se literaturi ovoga tipa ne dodeljuju književne nagrade s obzirom na to kakve one danas, uglavnom, jesu.
Diskriminacija je, poput side, široko rasprostranjena i ne pravi razliku između prvog i trećeg sveta. Rasa, pol, nacionalnost, imovinsko stanje - samo su neki od povoda za demonstraciju moći, po pravilu manjine nad većinom. Nezaboravni primer »spasavanja« građana Nju Orleansa ima svoj pandan na svakoj tački kugle zemaljske, osim, možda, na onoj koja se otopila. Stoga je, nadam se, dobro što je održan i ovaj sajam u našem gradu čiji se pojedini trotoari obnavljaju. Užasno polako krpe se bar neke rupe. Hoćemo da verujemo da sporost znači sigurnost. I to ne samo kada je reč o kvalitetu asfalta već i o selekciji rupa. Bez žurbe i dubokomisleno. Pravedno, pre svega. Pominjani Platon napisao je upola manje knjiga od bilo kog savremenog pisca srednjih godina. Ali kakvih! Takvih da ih, na ovaj ili onaj način, citiraju i oni koji ih nikada nisu čitali.

Svaki živi stvor teži ka tome da opiše i upozna teritoriju na kojoj živi. Ljudi su dodatno izmislili grbove, zastave, himne i ljudska prava. Plod ljudske inventivnosti je i istorija, naročito pisana. U njoj su se uistinu dogodili mnogi procvati, pa tako i tehnološki. On je donedavno smatran čak i obeležjem epohe. Poput Janusa, tehnika je pokazala bar dva lica, dok su ljudi su na nju nepovratno upućeni - i u dobru i u zlu. Međutim, u vremenu čiji smo svedoci po sili natalnog ustrojstva, izum i razvoj institucije zatvora pomeraju granice poimanja kvaliteta življenja.
Negde, otprilike, otkako je ona bedom iznervirana penzionerka pokušala da opljačka banku, počeli smo da se pitamo kako bismo danas okarakterisali lopova. Svakojako. Ne bismo stali na stranu narkomana koji je na groblju oteo starici tašnu i tako je ostavio bez dokumenata i veštačke vilice, ali smo se zato vrlo podelili po pitanju piraterije. Jasno je da bismo bez švercera bili i goli i bosi. Večita je tajna, pak, kako se u zemlji izuzetno dobro obaveštenih izvora tako dobro kriju ubice premijera, novinara i, uopšte, ljudi. Legitimnost i legalitet nisu za nas, ili ne još. Definicija pravde zavisi od ruku u kojima se nalazi. I šta sad?
Nabujala od metaforičnog sadržaja, reklama za prezervativ prenosi poruku vremena - važno je zaštititi se! I onda dalje: vi odlučujete o tome da li ste svedok ili žrtva. Kako? Nije lako, nije ni časno, ali je moguće. Ako zaslužite status zaštićenog svedoka, imate krov nad glavom, hranu, odeću, lekarsku negu. To je samo početak. U nastavku: imate pravnu zaštitu bez svađanja po šalterima; imate slavu - vaš lik se u štampi pojavljuje u boji, o vašem delu se govori. Ako vas ni to ne zadovoljava, možete da napišete knjigu. Nećete čekati na objavljivanje poput onolikih talentovanih pisaca. Tiraž će se rasprodati pre nego što je odštampan, izdavači će se otimati o »materijal«. Biće i para. Vaša nezaposlena supruga će uživati ljudska prava, nastaviti da stanuje u jednoj od vila zbog kojih su vas zaštitili, da putuje, kupuje i instalira grudi. Za vašu decu neće biti zime itd.
Ukoliko niste izvojevali ovaj status, ništa vam ne vredi. Možete da se bunite, s pravom ili ne, ali nemate pažnju javnosti. Dozvoljeno vam je da štrajkujete glađu sve dok viša sila ne odluči kad je dosta. Takođe, niko vam ne brani da se lečite, ali ako nemate pare - džabe ste čekali u redovima. Ni to nije garancija. I doktori su samo ljudi - videli smo - potuku se u sred operacije. Da prosite ne smete - iznuđivanje novca na ulici je zabranjeno nekim zakonom koji se sprovodi. Ako nemate brze noge za bežanje, a živite od penzije ili ste tehnološki višak, ostaju kontejneri i dobra volja seljaka na pijaci. Ovo drugo nikada ne izostaje - svaka im čast! Najjeftiniji su, a najhumaniji.
Slušajte reklame, poučne su. Nude sredstva za otklanjanje svih mrlja, uloške koji vas štite preko čitavog dana, te pomenute prezervative uz čiju pomoć možete da uživate ne ostavljajući dokaze za sobom. Samo opušteno - poručuju. Kad trgnete jednog »jelena«, ili »muškarci znaju zašto«, ili energetski napitak od koga zabetonirani mafijaš poleti u slobodu - kazaće vam se samo.

Moja baba nas je uvek upozoravala (kao da smo ikada mogli bilo šta da preduzmemo?) da se čuvamo proleća. Zašto? Pa, zato što - odgovarala je baba koja je preživela četiri rata, odnosno, posle četvrtog odustala da broji - iz iskustva znam da u proleće uvek bukne. I stvarno, dok smo još bili u stanju da čujemo zvuke poput kuršuma, eksplozije, šerpe, zviždaljke, govornika na trgovima - buka je jasno ukazivala na buktinju. Imali smo osećaj da znamo šta se dešava, koliko god on bio varljiv. Dalje, imali smo osećaj da se nešto pokreće. Bez obzira na smer, nadali smo se onom pravom, jednom. Takođe smo imali osećaj da imamo i svoje mišljenje po sasvim dovoljnom broju pitanja za raspravu. Konačno, verovali smo da će baba jednom da pogreši.
Evo, otoplilo je, a mi, ko o čemu - o parama koje nemamo i tu i tamo o sparini. Možda se još neki pesnik pita o razlici između pare i vatre. Mi ne. Kao i svaki drugi višak stanovništva, nemamo nijedan razlog da se udubljujemo u »goruće teme«. Niti da ih zapažamo. Niti imamo vremena, jer poznato je da siromaštvo najpre proguta temporalni fond, potom navali na živce itd. Sve smo to prošli više od četiri puta i zasitili se. Sada smo se na neki opskuran način smirili u kolektivnom minimalizmu.
Srećemo se na putu do pijace, pričamo o cenama - ćaskanja radi. Nismo se dogovarali, ali odjednom niko ne spominje politiku. Čak ni fudbal! Možda, eventualno, »Evroviziju«. To nam dođe kao neka zamena za negdašnje viceve - smejemo se kako, eto, čudovišta svuda pobeđuju, pa i tamo gde se peva. Na pijaci je veselo uglavnom zahvaljujući Romima. Policija ih stalno progoni, ali oni su uporniji. Organi reda taman pomisle da su se izborili sa pamučnim kriminalom, kad ono, odnekud se čuje: »Ajde, ženeeee, gaće, spavaćice! Magične, magične!«
Na putu sa pijace često svratimo u jednu od retkih kafana koja je promakla oštrom oku investitora i gde kafa košta četiri banke. Ne vidimo se od dima, ali dovoljno nam je da se čujemo, a likovi su manje-više uvek isti. Lepo parkiramo svoje cegere iz kojih vazda viri nešto zeleno (»Zar pred smrt da počnem da pasem?!« - žalila se baba), zasednemo, a kelner nas, kao u stara dobra vremena, ne pita šta želimo, već odmah to donosi. Utom obavezno upadne Bole, da se okrepi pivom, te po inerciji nastavlja da se dere: »Ajde, maramice ljubavne! To'let papir, ljubavni! Kupi sunđer, ljubavni, da te muž voli!«
Ovih dana, međutim, umalo da nam se poremeti čistom mukom stečena nirvana. Ulazim u kafanče maskirana perima i belog i crnog luka, kad ono, Bane slikar i Milica trafikantkinja na ivici svađe. Marina veterinarka pokušava da ih smiri, ali narod odavno više ne sluša medicinske radnike. Šta se dešava, o čemu je reč? - pitam Jovana, inženjera koji prodaje domaća jaja, ubedljivo najbolja na celoj Bajlonijevoj pijaci. »Ma, pusti budale« - odgovara Jovan. »Nemaju pametnija posla nego da prebrojavaju u koliko su država do sada živeli.« Bane popenio: »Osma, bre, kad ti kažem! Zaboravila si FNRJ!« Milica se ne da: »Nisam! Nego neću da računam onu krnju!«
Bože - pomislih - šta im bi odjednom? Otkad se mi to pitamo u kojoj državi po redu živimo? Zar da se prijatelji svađaju oko brojeva? Ali, eto, dešava se, čak i među vegetarijancima. Mada naučne studije tvrde da je meso glavni uzrok agresivnog ponašanja. U skladu s tim, opravdano sam se nadala da u našoj kultivisanoj ekipi nema mesta ni sitnim čarkama. I nema. Malo su se cenkali, a onda su se civilizovano pogodili za sedam i po.

Ne znam koliko se ljudi seća one duhovite pesme grupe »Zabranjeno pušenje«? Pesma datira iz vremena koje nam danas deluje davnije nego što to uistinu jeste. U njemu su živeli ljudi koji su svoju državu iz milošte mogli i psovkom da opišu. Psovka je, »u prevodu«, otprilike, značila da država ne može da računa na sebe ukoliko Bosne nema. J... zemlju koja Bosne nema! Sarajevski bend je u pank-formi opisao pripreme za snimanje domaćeg filma, ili, kako se tada govorilo, »partizanskog«. Glavna peripetija nastaje kada filmska ekipa pokušava da regrutuje statiste - niko »neće da bude Švabo«. Neće i neće, ponavlja se u refrenu, »nema Boga!«.
Subkultura, svidelo se to nekome ili ne, ima mnogo veći uticaj i na onu »glavnu« kulturu i na javno mnjenje uopšte. Naučne studije, ali i pažljiv pogled običnog posmatrača, pružaju puno dokaza o tome. Ne ulazeći ovom prilikom u svađu oko toga šta je uistinu kultura - jer ko to stvarno želi da zna oduvek i zna - zanima nas zona lako prijemčivog stvaralaštva i njegove uloge u formiranju svesti jedinke, odnosno činioca mase. Ispostavlja se da glavnu ulogu u proizvodnji svesti imaju naizgled bezazleni produkti - stripovi, filmovi, popularne pesme i t. sl., bez obzira na njihov kvalitet. Narod guta i smeće (popularno: »treš«) i dela trajne vrednosti sa istim, velikim apetitom.
Karikaturalne predstave pojedinaca i nacija, koje bi vremenom dobile status realnog opisa (»miraž«), nekada su se tanano stvarale putem tračeva, viceva, karikatura, šaljivih pesmica. Tako su nastajale predstave o Nemcu vojničini, Rusu pijanduri, Francuzu razvratniku itd. Ova vrsta produkcije zadobila je na ubrzanju pojavom novih tehnologija. I staro i mlado uživalo je u stripovima Volta Diznija, da bi se mnogo godina kasnije neko ipak zapitao - a kako su tamo, na primer, oslikani Afro-Amerikanci? Da li su Indijanci baš takvi divljaci kako je pokušala da ih ovekoveči industrija vestern filmova? Nisu. Ali kada smo bili deca najjači dečaci su sebi dodeljivali uloge kauboja, dok je Indijanac bio samo onaj ko je baš morao.
U trenutnoj filmskoj produkciji, tačnije u američkim filmovima, Srbi su dobrodošli da malo osveže lik terorista. Publika se zamorila od Arapa u istoj ulozi. Loši momci su sada bez izuzetka Srbi, bilo da se zovu Damir, Hrvoje, Saša ili Aleksej. Oni su obavezno nemilosrdne ubice i poliglote - govore ruski, poljski, kurdski, a ponekad i srpski. Uglavnom trećerazredni, glumci u ulozi Srba kolju, deru se, keze i pokazuju kvarne zube. Za to vreme Džasmine i Vere upregnute su da više od ostalih devojaka rade po javnim kućama, mada se dešava i da ih poseduju. Da li je to lepo? Ne, ali ko mari. Prodaje se.
Poslovni ljudi se ne zamajavaju neisplativim i dugotrajnim raspravama o kolektivnoj krivici i istorijskoj pravdi. Oni diluju s kim treba, pa tako i sa političarima, mirne savesti - budući da su religiozno odani novcu. Ne ispravljaju krive Drine, već traže pogodne kadrove. Kad im treba Gang da bi snimili priču o sandinistima, jednostavno se pokupe i otputuju u Indiju. Za njih je sve materijal, puka sirovina. Osobina materijala je da se troši. Paradoksalno, ali istinito, slika o Srbima neće se menjati nego će nestati kada se bude pohabala. Još uvek plaćamo cenu popularnosti - ne da nam se da zaspimo uz akcioni film. Ipak, brzina zaborava radi za nas. Pitanje je dana kada će strani glumci odahnuti, oslobođeni obaveze da pravilno akcentuju reč »da«.

Može li se živeti bez ljubavi? Zvučalo bi melodramatično da izostajanje »petog elementa« nije dramatično i u korist brzonapredujuće industrije razaranja.
Šta kaže dobro kontrolisana javnost? Pa, malo toga, vodeći računa na svim nivoima da ova tema zakržlja sve dok konačno, kao u pravoj antibajci, ne iščezne. Ta zaista svetska priča više pokazuje nego što kazuje. Dokazano je da su vizuelne injekcije neuporedivo jače od verbalnih. Slike nasilja u svim formama - od električne testere na filmu do kolektivne eutanazije u životu, kakav je, recimo, deo opisa smrti u Nju Orleansu. Svakodnevni izveštaji o vezanim masakrima, elementarnim nepogodama, finansijskom linču gubitnika (svi oni koji nisu bogataši) i vazda novim virusima, presečene reklamama za pivo. Da li je moguće, pitaju se neosvešćeni mazohisti - gledaoci televizijskih programa - da se u svetu ne događa ama baš ništa lepo? Dobro kod nas, na to smo navikli, ali makar u ovim zemljama u stalnom bogaćenju? Moguće je, jer politika »sablazni pa vladaj« svojim uspehom potvrđuje da je bukvalno sve stvar interpretacije. Verzija istine je jedina istina, a broj verzija je veći od beskonačnog.
Ljubav je izbrisana čak i iz poezije. Uostalom, u nevolji smo da slušamo kako neki i ne samo naši »eminentni književnici« tvrde da je poezija, kao takva, bezveze, čista gnjavaža, a bogami i veći deo proze koju se, pak, oni trude da poprave. U umetnosti je sve moguće - mudro zaključuju dobro plaćeni i lako dopingovani stvaraoci, dok to isto govore i političari, doduše, za svoje široko, sve šire polje delovanja. Muzičari kao da su zaboravili da pišu balade, ali to je, srećom, jedna od onih rupa koja se da zakrpiti. Kad već ne umemo da se volimo, možemo bar da se nasmejemo raznoraznim obradama (srpski: rimejkovima) bivših ljubavnih pesama. Baš ovih dana se investira u jednu takvu grotesku. Naime, onima kojima je vapaj Olivera Dragojevića »Potsjeti me što to bješe ljubav« bio sladunjav, političko-estradni duet obećao je pravu stvar! Pevačica, čiji je stilista očigledno fasciniran Robokapom, te političar poznat kao »Lala-kavasaki« vredno rade - snimaju spot. Ne moramo da brinemo - sasvim sigurno nas neće podsetiti na ljubav, ali će zato kreirati nešto srpsko, a još i naše!
Nova elita je puno učinila na obnovi seksa. Koliko je mogla, s obzirom da je narod izrazito aktivan u toj oblasti, ali na pogrešnim mestima. Činjenica je da glasačko telo, iako hronično pod sedativima, psuje mnogo sočnije od književnice koja štrika na televiziji. Ipak, stopa nataliteta nam je 0,83 odsto deteta po bračnom paru. Sramota za zemlju mužjaka na brdovitom Balkanu! Zato su nam predstavnici naroda i njihovi kontroverzni biznismeni omogućili školu za stiptizete, sajam erotike, seksi barove, seksi šopove, te obilje časopisa u kojima možemo sasvim lepo videti svačije celulite, grudi i genitalije bez one crne trake, samo sa diskretnim tangama. Glasine da se kod nas govori samo o modi su čista laž. Uostalom, svako ko je uspeo da ne oboli od teškog dijabetisa to može da vidi svojim očima. Napori se ulažu, uspeh će kad-tad zaplakati, mladi bračni parovi neće moći večno da se vade na nedostupne kredite za stanove i venčanice čije iznajmljivanje košta deset hiljada dinara na dan. Pa čemu služe pozorišta? 'Ajde deco, drmnite se malo! Onolika rekvizita! Možete da birate - venčanice iz Čehova, odela iz Kafke, a živite lepo sa roditeljima koji ionako ne mogu da žive od svojih penzija.
Uprkos navedenim naporima, pitanje romantike ostaje nerešeno. Ili je suviše visoko (helikopteri, cesne), ili tajnovito (jahte), ili proskribovano (zvanična književnost). Planeta je dobro podgrejana, međutim, ni ta ozonska rupa koja se predusretljivo širi ne može sve sama. Mi smo mlitavi! Zašto? Zar pored svih pomagala nismo u stanju bez ljubavi? Pa, nije sve u romantici, ima nešto i u teatru. Pregažena žaba je i dalje princ, intimno. Ostala joj je kruna, a to nije malo.

Primećujem da upadam u u duboku nostalgiju za jednim vremenom kojeg, u stvari, nije ni bilo. Nisam sama, što je najgore. U istom tom živom blatu koprca se rastuće mnoštvo koje već i po frižideru zna koliko im je loše, ali i oni koji misle da su zaista pobedili. To je zanimljivo stanje, naročito za normalne psihijatre, a znam ih nekoliko.
Nije u pitanju »žal za mlados«. Moja generacija se sa tim obračunala još tokom tzv. usmerenog obrazovanja. Ko je bežao sa časova, potom iz ratova, uhvaćen je na nekom univerzitetu u Minesoti ili piceriji u Kalgariju. Nekolicina nas ostala je ovde, šta god to značilo. Ne znamo da nabrojimo ni granice ove države koja je odustala i od poštanskih maraka, nekmoli da nam pada na pamet da učimo himnu kad ima onoliko boljih pesama. Zahvaljujući piratima naslušali smo se muzike, što jeste, jeste.
Nije reč ni o nekakvom »zlatnom dobu« onog autokratskog režima koji nam je makar omogućavao da se školujemo, lečimo, bavimo sportom i, koliko-toliko, sobom. Nije bilo besplatno, ali je bilo povoljno. Govorim, naravno, o nama koji smo to doživeli pošto nismo bili preventivno streljani 1945. ili naknadno likvidirani u nekoj od »prelomnih godina«. Tito kao brend me uopšte ne zanima, mada me zanima šta je, zapravo, u pozadini tog marketinškog vaskrsnuća. Odjednom je on in, rame uz rame sa zvezdama poput Kusturice, Bregovića, svih sportista (očigledno uskraćenim i kada je reč o domaćem i o fizičkom obrazovanju), a o pevačicama da ne govorim. Hm?
Nostalgišem za nekim delovima prošlosti koji su neodvojivi od zamišljene predstave normalne budućnosti. Kako bi bilo divno da mogu da izađem na ulicu u bilo koje doba dana, a da ne strahujem da ću završiti u Urgentnom centru, bilo zbog toga što sam branila novčanik sa dvesta dinara, bilo zato što me je oborio neznani vojnik neznanog klana u neznanom skupom automobilu. Da mogu da kupujem knjige! Pa kad već puštam mašti na volju - kako bih volela da naiđem i na neku novu knjigu poezije objavljenu uprkos tome što nije »rentabilna«, ili pak staru, kod onih bivših uličnih prodavaca knjiga. Potom da prošetam bez primisli da će mi deo fasade, ili čitav balkon, ili siromašni radnik koji zida u tri smene pasti na glavu. Da doživim osmehe umesto psovki, lepe mirise na štetu palete smradova.
Kako bi bilo lepo da kultura življenja nije oksimoron!
Svi smo se uželeli higijene - dugo je nije bilo. Stvarno nam je dojadilo da na ulicama vežbamo troskoke - preko rupa, izmeta, praznih flaša ili onih koji su ih ispraznili. Mentalne higijene, po svoj prilici, još dugo neće ni biti. Na televiziji nedostaju još samo direktni prenosi iz javnih toaleta (verovatno zato što ih nema). Inače, anatomiju smo naučili napamet - polne organe nam predaju književnici, moć glasnih žica otkrivaju uvek isti učesnici kontakt-programa koji se doslovno bore za reč, a u pauzi između sporta, politike i seksa, možemo se obavestiti o klinikama koje demonstriraju kompletnu promenu ličnog opisa.
Šta je sa kulturom? Ovo postaje ne samo pitanje bez odgovora, nego nestaje i samo pitanje. Zašto? Ne znam, ali mogu da nagađam. Šta će nam kulturni kada oni po pravilu nisu zabavni? Ko će u to da ulaže? Ne mislim u kulturu, jer ona je odavno besplatna, već ko će da plati gubitke usled pada gledanosti ako se na ekranu ili u tabloidno začaranim novinama pojavi osoba koja ne priča skaredne viceve, ne psuje, nije obučena u bikini, ne đuska i ne zastupa neku bitno »različitu« politiku? To košta.
Nije sve crno, slažem se. Naša deca se proslavljaju u inostranstvu u svim oblastima. Toliko je tih naših mladih talenata doživelo uspeh tamo daleko (iako je danak u krvi davno ukinut), da se mi se ponekad čini da je priča o beloj kugi još jedan od etno-tehno mitova.
Kućni red, pak, kao da nikada nije ni postojao. Međutim, kada moj komšija, doktor, dođe s posla, negde oko pola tri, izbezumljen odmah sedne za klavir pa zasvira »Za Elizu«! Uh, prekidam i posao i odmor, stanem na sred stana, ukopam se i uživam! Svira loše, ali nema veze. Udara po klaviru koliko može, ali ne mari. Ne smeta mi ni to što je numera uvek ista. Bitan je taj zvuk - tako različit od svih ostalih oblika buke - tako suptilan način pražnjenja besa.