Postoje različite boje mraka.

Jedno je onaj crni mrak u noćima kada su roletne na prozorima morale da budu spuštene do kraja, tako da ni zračak svetla od mesečine ili ulične rasvete nije mogao proći kroz njih. To je gust mrak, ispunjen tišinom i napetim osluškivanjem. U njemu tinja varljiva nada da možda ove noći neće doći, ali ona se guši sa prvim zvukom motora aviona bombardera. Sa njenim odlaskom mrak postaje još gušći, jer ga potpuno ispune beznađe, nemoć i strah. Čulo sluha postane izoštreno do te mere, da se svi živci udrvene, sve misli blokiraju, a celo ljudsko biće pretvori se u neko čudno stvorenje koje ume samo da registruje zvuke, i da čeka.

Onda počinju da se čuju zvuci detonacija. Jedan, drugi, peti . . .
Ovo je daleko, bezbedni smo. Prvi nalet je prošao. Posle sat vremena dolazi drugi. Ovo je blizu, jako je glasno. Šta će biti sa nama ?

Dobro je, čitavi smo. Prošlo je.

Da, to je prošlo. Nadam se, zauvek.

Postoji i ovaj drugi mrak, kada kroz prozor tiho ulazi svetlost mesečine, razliva se po sobi i čini da stvari u njoj dobijaju nestvarne oblike, kao u snu. I sve izgleda mirno, lepo i blisko. I u sobi i izvan nje. Kroz prozor se vidi ulica. Sijalice ulične rasvete rade, i bela neonska svetlost boji krošnje drveća u bledo zeleno, sivo i srebrno. Preko puta se vide drugi prozori sa podignutim roletnama. Njihova svetlost je jarko žuta, i izgledaju kao topla mala sunca. I znak da ima još ljudi koji su budni u ovo doba noći.

Kada je sat otkucao dvanaest, čovek je ustao, prišao ulaznim vratima i dva puta okrenuo ključ u bravi. Otključao ih je i vratio se u polumrak spavaće sobe. Nije gledao televiziju i nije slušao muziku. Slušao je tišinu i čekao.

Ona je rekla da će doći. Malo posle dvanaest. Dogovorili su se da on otključa vrata da ne bi zvonila i skretala pažnju komšija na sebe. To je bila igra u kojoj su oboje uživali.
Nikada nije nosila cipele sa visokom potpeticom koje lupkaju pri hodu. Birala je nešto mekano, ravno, sa gumenim đonom, i kretala se nečujno kao životinja po šumi. Kad joj je to rekao, nasmejala se.
- Hvala. U zadnje vreme imam sve lepše mišljenje o životinjama. Što bolje upoznajem ljude, to više cenim životinje.

Igra je bila zamišljena tako da on nije izlazio pred nju. Sedeo je u
mraku i čekao je. Bez nervoze. Čekao je sa mirom i sigurnošću koju imaju samo oni koji znaju da će onaj što ga čekaju neizostavno doći. A kada ona kaže da hoće, onda je to sasvim sigurno.
Čekanje je bilo deo igre, i on je uživao u njemu.

Onda bi se čuo tihi zvuk otvaranja ulaznih vrata. I okretanja ključa. Kada bi ušla u predsoblje, zaključala bi vrata iznutra.
Zatim bi širom otvorila vrata sobe. Poznavao je njene pokrete toliko dobro da je uvek unapred znao šta će uraditi.
Skida šešir. Uvek ga skida levom rukom, a desnu zavlači u kosu, širi prste i uzima svežanj kose u ruku, kao da će je iščupati iz korena.
- Volim kad mi je ruka puna kose. Šeširi će je uništiti.
- Što ih onda nosiš ?
- Moram. Kad idem gologlava, prehladim se. A ako se razbolim, kako ću da završim posao ? Lako je vama investitorima, ali znaš, siroti projektanti moraju da rade.

Onda bi skinula mantil i prebacila ga preko naslona stolice koja je stajala iza vrata.
Najviše je voleo onaj deo kada skida svileni šal, koji je nosila oko vrata. Zato što bi u tom trenutku celu sobu ispunio miris parfema pomešan sa mirisom njene kože. Tada više ne bi mogao da izdrži. Ustao bi iz fotelje, i prišao joj.

* * *

Dok je čekao da dođe, sedeo je u mraku i razmišljao kako je počelo.

Slučajno, naravno.
Imali su radni sastanak sa grupom projektanata iz različitih preduzeća. Trebalo je da sastave ekipu koja će u kratkom roku i sa što manjim troškovima da napravi projekat sanacije stambene zgrade od osam spratova, koja je bila pogođena sa nekoliko projektila.
Propaganda NATO - alijanse je izveštavala kako bombarderi gađaju samo vojne ciljeve, ali, u stvarnosti su se stalno dešavale greške. Nekad je to bile slučajno, nekad namerno, ali za ljude koji su tom prilikom poginuli, bili ranjeni ili su im uništene kuće, nije bilo razlike. Šteta je učinjena. Nepravda je velika do neba, ali mora se živeti i ići dalje. I pokušati popraviti bar ono što je moguće da se popravi.

Prvi deo sastanka održavao se u velikoj sali, a posle toga su se podelili u dve zasebne grupe, koje su se smestile u manjim kancelarijama. U jednoj su bili arhitekte i statičari sa investitorima, a u drugoj mašinski i elekroinženjeri, takođe sa investitorima koji su pregledali urađene idejne skice, i iznosili svoje primedbe i nove zahteve.
On je sedeo tačno preko puta nje.

Na tim istim mestima su sedeli i kada su se upoznali, prošle godine, pre rata. Tada su radili projekat oslonaca novog cevovoda unutar postojeće hale kotlarnice. To je bio manji posao koji je bio završen u kratkom roku.
Još onda mu se svidela, ali nije ništa pokušavao. Bio je oženjen, i za devet godina braka nikada nije pravio gluposti. Nije nameravao ni sada.

Gledao ju je krišom, ispod oka. Razgovarala je sa kolegom koji je radio arhitektonski deo projekta. On je u početku pratio razgovor, ali ubrzo mu je pažnja popustila, i glasovi su se sve više udaljavali od njega. Njihovo mesto zauzimale su misli koje su, protiv njegove volje, nadirale jedna za drugom.
Prva i najteža od tih misli bilo je ono saznanje koje je spoznao za vreme bombardovanja. Ono o mogućnosti prekida života. O realnosti te mogućnosti. Mogućnost naglog odlaska.
To je nadiralo iznenada i za par minuta celog ga je obuzelo. Blokiralo mu mozak. Onemogućavalo da normalno razmišlja i skoncentriše se na posao.

U poslednjih nekoliko meseci se desilo toliko stvari, da se sve promenilo. Ne bukvalno, naravno. Spolja je izgledalo isto. Kad bi se pogledao u ogledalo, video je da i on izgleda isto kao pre. I ljudi iz njegove okoline su izgledali isto. Ali osećao je da je iznutra drukčiji, jednostavno je znao da on više nije onaj isti čovek. Pre je bio pouzdan, staložen, mislio je da tačno zna kojim će putem ići njegov život, i verovao kako može da se snađe u svakoj situaciji.

Sada je odjednom bio suočen sa dokazom da to nije tačno.
Ako avioni lete svakog dana i svake noći i izbacuju svoj smrtonosni teret, i nikad se ne zna pouzdano gde će gađati, onda tu nije bilo pameti. Pravih skloništa je bilo svega nekoliko u celom gradu, i mislio je da boravak u njima treba prepustiti ženama i deci, a ni za njih nije bilo dovoljno mesta. Sem toga, uzbuna je trajala, sa prekidima, skoro ceo dan. Zgrada u kojoj je stanovao je imala podrum, ali vrlo loš, jer je u njemu bilo vode, tako da se nije mogao koristiti.
Rešenja nije bilo. I ta sopstvena nemoć ga je vređala, gotovo užasavala. Život je postao pitanje sreće. Ko bude imao sreće preživeće, ko ne bude, taj neće. Ništa više nije zavisilo od njega.

Postao je bolno svestan svoje nesavršenosti, nemoći, i svoje smrtnosti. Ali ne one prirodne u poznim godinama, nego nasilne, iznenadne, one koja se mogla desiti u bilo kojoj noći i bilo kojem od onih sedamdeset osam dana koliko je bombardovanje trajalo.
Ta misao o nasilnoj smrti, o prekidu svega onoga što podrazumeva život, ta svest o mogućem kraju, našla je stalno mesto u njegovoj glavi i postala deo njega. On ju je smirivao, utišavao, ali u dugim noćima ona se javljala uvek iznova i nije mogao da je otera. Bilo je dovoljno da čuje zvuk motora kamiona, pa da pomisli da je bombarder. Ili zvuk motora mašine za pranje rublja. Svi normalni zvuci na koje ranije nije obraćao pažnju, sada su dobijali nenormalan prizvuk. Svi su ličili na nešto što je nosilo smrt.

Nije znao šta ih je prizvalo baš sada, ali je osećao kako ga te misli obuhvataju sa svih strana, stežu mu glavu, pritiskaju ga, guše . . . Onda je kao iz daljine čuo jedan glas, tih i dalek.
Podigao je glavu i ugledao njene oči. Progovorila je tiho, samo pomeranjem usana.
- Jesi li dobro ?

Taj glas ga je vratio u stvarnost, i on prvi put u životu pomisli na nešto što mu još pre godinu dana nikada ne bi palo na pamet.
Ako je život nešto tako krhko, tanana nit što može sutra da se prekine, da nestane u jednom treptaju oka . . . Zašto onda ne bi uzeo sve što može sad, jer ko može da mu garantuje da će postojati sutra ? Zašto se odriče nečeg tako dragocenog kao što je ljubav ? U ime čega ? Moral, etika, da . . .
Ali, je li bilo moralno da sa neba padaju projektili, da na poljima budu nagazne mine, da se koriste kasetne bombe, da život bude prekinut u tridesetoj, dvadesetoj, u sedmoj godini života ?

Ponovo pogleda u nju, i košmar odjednom nestade, kao da se probudio iz sna. Zaroni u njene oči, i ispuni ga mir i prijatna toplina. Htede da pruži ruku preko stola i dodirne je, ali se savlada u poslednjem trenutku.
Ona ga je i dalje gledala čekajući odgovor na svoje pitanje, pa je klimnuo glavom. Naglas je počeo da govori nešto o tome kako bi trebalo videti da li se može iskoristiti nešto iz ruševina, ali još pre nego što je završio rečenicu, znao je da je rekao glupost.
Pokušavao je da se skoncentriše na planove raširene na stolu, ali toliko je bio svestan njene fizičke blizine, oblika koji je njeno telo zauzimalo u prostoru, da je jedva uspevao da se savlada.

Kad više nije mogao da izdrži, naglo je ustao i pobegao iza nje, prema prozoru. Na sreću, upravo su posluživali kafu, pa niko nije obraćao pažnju na njega. Uzeo je svoju šoljicu i stavio je na prozorsku dasku iza njenih leđa. Prozor je bio širom otvoren i on je žudno udahnuo vazduh. Kafa mu je malo razbistrila glavu, i posle desetak minuta vratio se na svoje mesto za stolom. Radili su još pola sata, i sastanak je bio završen.

Pošto su neki od inženjera bili iz drugog grada, bilo je uobičajeno da se posle sastanka pozdravljaju. On je stajala i gledala ga. Jedan vrlo mlad kolega joj je nešto govorio i držao ispruženu ruku da se rukuje sa njom, ali ga ona nije ni čula ni videla. Kao opčinjena gledala je u oči čoveka koji je do malopre sedeo preko puta nje, i nije mogla da odvoji pogled.
On je bio zadovoljan. Bilo mu je jasno da je pogodila o čemu je razmišljao, i da i ona oseća isto. Ali, u isti mah bi mu i neprijatno što se kompromituje zbog njega, pa brzo pokaza očima u desno. Ona je pratila njegov pogled, i tako konačno došla do onog mladića koji je još uvek držao ispruženu ruku. Nasmejala se i stegnula je.

Tada uopšte nisu razgovarali. Ali su oboje bili svesni da su sklopili prećutni sporazum kojim su zakoračili iz stvarnog sveta u jedan drugi, tajanstven i dobro sakriven od tuđih pogleda.

* * *

Nije znao šta da radi. Mrzeo je skrivanja, prevare, i sve to mu je bilo ponižavajuće. Jednako uvredljivo za njega, njegovu ženu, i tu drugu ženu za koju je bio ubeđen da mu može doneti spas.

Posle dve nedelje, nešto se desilo, bez ikakve njegove inicijative. Njegova žena je rekla da bi trebalo da otputuje na nedelju dana, jer hoće da poseti rodbinu. On nije mogao dobiti godišnji odmor, pa je ostao sam.

Te prve večeri, nešto posle deset sati, uzeo je telefon i okrenuo njen broj.
- Sam sam kod kuće. Mislio sam . . . Možeš li . . .
- Da. Mogu.

Tako je počelo. Bila je sinoć, kao i veče pre toga, i trebalo je da dođe i
sada.

* * *

Sedeo je i čekao.
I dočekao.

Bilo je lepo. A najlepše od svega je bilo to osećanje potpune opuštenosti, predavanje do kraja, do poslednje misli u dnu njegove svesti. S njom nije morao da se pretvara, da se pravi kako je hrabar i da sakriva strah. Na pitanje - Jesi li se bojao kad je grmilo? - mogao je da odgovori bez razmišljanja :
- Nije da sam se bojao. Umirao sam od straha.

I da unapred zna da se ona neće razočarati i gledati ga kao kukavicu, nego će pružiti obe ruke ka njemu i zagrliti ga tako čvrsto da će zaboraviti na sve strahove, sve smrti i sve ratove.

Jesen, 1999. godine