Početkom devedestih sam jedan deo beogradskih dana provodio u Gradskoj biblioteci, pa i onda kada nisam morao da se sklanjam od kiše...

Biti među knjigama je uvek kao razgledanje neke belgijske filijale manufakture čokoladnih bombona,; nešto može i da se proba, prelista. U to vreme sam svodio račune sa Solom Belouom (Saul Bellow), čitajući njegova dela prevedena i po treći put. Sarajevske izdavačke kuće Veselin Masleša i Svjetlost su 1990. objavile njegova sabrana dela, Mario Suško je priredio i preveo neke knjige, koristeći tu i stari prevod Jare Ribnikar (»Iskoristi dan«), neke svoje ranije prevode urađene još za Grafički zavod Hrvatske i angažujući druge svoje kolege. Sveži otkupni primerci bili su dostupni na policima u otvorenom delu biblioteke (u to vreme su još postojali i nekakvi jastuci pa je posetilac mogao da ih podmetne kada se premesti dublje, pored prozora i blizu policama). Tada me je zanimalo da poredim različite prevode iste knjige; »Hercog« Željka Bujasa i Saše Petrovića, i u svežem izvođenju Zvonimira Radeljkovića. U međuvremenu je istorija svima dala za pravo, pa su to sada tri jezika – C/B/S. I svaki put kada pomislim na »trojedno« prevedenog Sola Beloua, setim se filma »Hustling« kod nas prevedenog kao »Kurva«, sa Džil Klejberg (Jill Clayburgh) iz 1975. Taj su film svojevremeno otkupili ama baš svi televizijski centri »federativne tamnice naroda«, dakle svih 8 (osam) komada, uključujuči i TV Prištinu i TV Titograd. Osam puta su plaćena prava za emitovanje, i urađeno je najmanje 10 vrsta titlova. Mislim da je taj film prikazan najmanje dvadeset puta pre raspada zemlje. I tema i seksepil Džil Klejberg su krajem sedamdesetih bili privlačni našim filmskim urednicima, a to se negde oko 1980. uvećalo posle Bertolučijevog filma »Mesec«. I tako, tada sam ja stavljao Beloua na policu u mojoj imaginarnoj biblioteci, odustajući od ranijeg divljenja, presuđujući da je on uglavnom pisao dnevničku prozu i u njoj prepričavao brdo knjiga koje je pročitao, život sa mlađim ljubavnicama (prema kojima je bio velikodušan), bivše žene (koje bi najradije podavio) i pomalo se obračunavao sa glupošću oko sebe, pri čemu su njegove kašmirske čarape, pohlepna nesuđena tašta, razmatranja o Svedenborju (Swedeneborg), njegov skvoš i ljubav prema česmovači grada Čikaga, muke s advokatima u razvodima, i njegova kritika republikanske političke isključivosti i misli povodom slučajnih karikatura i filmova koji bi na njega ostavile utisak, imali potpuno ravnopravan tretman, tako da su svi ti romani od »Hercoga« pa nadalje ličili na jedno preopširno introspektivno »pismo čitaoca« sa zilion digresija, pa da u stvari i nisu čisti romani. Iako su meni i dalje vrlo simpatični (i »čitljivi«, na sva tri jezika). Ali, to što je u »Humboltovom daru« pomenuo Svedenborja najmanje dvadeset puta, po mom mišljenju moralo je – kao skandinavista sam kasnije saznao dosta o tome - da bude od presudnog značaja za dobijanje Nobelovu nagradu. (Dobro, dobio je i Pulicera za istu knjigu, to je jedan kontrargument.) Kad sam kod »Humboltovog dara«, te godine su TV Novosti objavljivale u nastavcima odlomke tog romana. »Ilustrovana politika« je već imala tradiciju objavljivanja krimića po licenci Ellery Queen's Mystery Magazine-a, s uključenom nagradnom igrom – pogodite ubicu. Godinama je u tom listu kritike pisao Predrag Protić. Koliko god mi je stran lokal-patriotizam tipa »mi znamo za kajmak i čvarke a oni glupaci u Kaliforniji pojma nemaju«, nešto me vuče da istaknem nekakav nivo porodičnih i tv magazina »u to doba«. Dok još nismo imali tabloide, to jest.

Ušao sam, dakle, u Gradsku biblioteku i uzeo »Planet gospodina Sammlera« u prevodu Mie Pervan-Plavec, a u izdanju pomenutog Masleše. U knjizi zatekoh – dlačice s iščupanih obrva. Mnogo dlačica. Baš mnogo, i ne samo na jednom mestu već je izgleda prvih tridesetak stranica bilo prepuno nečijih obrva. Mislima sam poslao vrlo loše emocije nepoznatoj devojci (i inače volim pune obrve na devojkama). Nije da me neko pita, ali volim da ih vidim na mestu. Sudeći po količini dlačica, devojče se u potpunosti oslobodilo tih izraslina iznad očiju. Ionako sam navratio samo da bih nešto prelistao (dok često kosim čitanjem pročitam knjigu koja me zanima za sat i po, do dva), i iz navike sam krenuo da pročitam impressum; to po navici čitam kao što uvek gledam i rok trajanja i sastojke kada kupujem u samoposlugama. I naiđem na istrgnuti dvolist iz sveske »na linije«. Ženskim rukopisom, pisanim ćiriličnim slovima, sve četiri stranice su bile ispunjene imenom i prezimenom: Svetozar Cvetković. Bilo je i nekoliko nacrtanih cvetova sa strane. Slovo »c« bilo je pisano na već zaboravljeni način, »osnovački« sa dosledno izuvijanim repom ali bilo je i malčice četvrtasto, slovo S je bilo onako »predratno«, kao latinično s (to je bilo zastarelo već onda kada su mene učili), a slovo »z« je bilo pisano »moderno« (e, tako smo mi učili), dakle kao broj 3, a ne kao poluispravljeni federčić iz hemijske olovke. I danas me kopka potpuno nevažno pitanje: da li je ta zaljubljena devojka išta pročitala iz knjige? U stvari, nije sigurno da je obožavateljka glumca bila čupačica obrva. Možda je jedna čupala obrve a druga ispisivala ime? Da li su one išta pročitale iz »Planeta gospodina Samlera«? Da li je kasnije srela svog idola?

Razočarao me je početak tog romana, u kojem je Belou pokušao da se uživi u lik starijeg glavnog junaka od čitavih 70 godina, počevši time da taj starac pere noge u lavabou. Piščeva biografija je obezvredila moje razočaranje: u trenutku tog čitanja, čika Soul je imao 75 godina, a devet kasnije je dobio i ćerku; ali u trenutku pisanja knjige, imao je 45, i očigledno je ispovedao svoje nesnalaženje u prebrzom svetu. Poenta je kljucala iz samog naslova, to je bio protest protiv oskvrnuća Meseca...

Vratio sam knjigu s počupanim obrvama na policu, stojeći malo prelistao broširani, već požuteli primerak hrvatskog prevoda »Hercoga« iz šezdesetih (Željko Bujas) i već u prvom pasusu video malu razliku u odnosu na sprski prevod Saše Petrovića, vratio i to na svoje mesto i krenuo dalje. Pošao sam napolje, ali mi je za oko zapala još raskupusanija knjiga od starog Hercoga, »Dnevnik Ane Frank«. Do tada to nisam bio pročitao. Ana Frank je bila samo simbol. Sada se ne sećam da li je bila obavezni deo školske lektire mog doba, ako jeste, onda je sigurno činjenica da gotovo niko ništa ne pročita od lektire sačuvala decu od moguće subverzije (kako se to danas moderno kaže) tog dela. Verovatnije je ipak (ako se dobro sećam šta su naši učitelji o tome pričali) da nikome nije bilo jasno da to može da se čita i kao britka, buntovna ispovest nesuđene nekonformistkinje, a ne samo u sklopu antifašističke istorije; sada kada pokušavam da se setim, školska nastava je izgledala kao da rat nije ni završen, kao da osma ofanziva samo što nije. Ana Frank je bila simbol; prekinuta mladost, dirljivi dnevnik, i tako to. I nije dočekala slobodu. Ne sećam se da je iko pomenuo bilo kakav detalj iz te knjige. Tek kada sam je pročitao, postalo mi je jasno zašto. Valjda smo naslućivali da je umrla od gladi pre prvih proplamsaja slobode, ili tako nešto, tamo gde se i skrivala, ali ne verujem da je ko to čitao. U međuvremenu sam u novinama bio naleteo na »skandalozno isčitavanje seksualnosti« iz tog dnevnika kao i na aferu o mogućoj cenzuri...pa sam i to zaboravio.

Iz čiste dosade, tek da popunim još jednu bibliografsku prazninu, počeo sam da listam požutelu knjigu.

»Nekim ljudima nisu dosta njihova deca, pa moraju i tuđu da vaspitavaju!«

Naleteo sam odmah na tu rečenicu. To je bio zapis posle sukoba sa tetom Augustom van Pels, koja je kritikovala Aninu izbirljivost za ručkom. Naime, Ana Frank između »povrća« i krompira« nešto nije volela. Tako je bilo prevedeno, ne sećam se ni ko je bio prevodilac, ni da li je bila ćirilica ili latinica. Ne sećam se sada ni šta nije volela, krompir ili povrće. Eh, tek sada saosećam s decom čija je jedna od trauma bila da obavezno počiste tanjir; da su znala za ovo...

Porodica van Pels je sa Frankovima bila u skrovištu, i Ani je ta Augusta često zvocala i preporučivala da se »druži« s njenim sinom Peterom, na šta je Ana reagovala u stilu «ma šta ona misli, s tim glupanom da se družim?«. Ani je izgledalo neprikladno što se supružnici van Pels svađaju pred drugima, pa odmah (tada mi je to bilo tako dirljivo) dodaje: »A moji roditelji uopšte nisu takvi!«; bila je i jedna svađa sa sestrom, sećam se, posle koje je greškom Anino naliv-pero, koje je prevedeno kao »stilo« završilo u furuni. Sećam se da sam tada imao utisak da se to dogodilo namerno, da je to bila sestrina pakost. Tek tada sam u stvari saznao prave detalje Anine smrti - da je ona umrla »posle oslobođenja« i to «samo« (naravno to je moja zabluda, uzimao sam simbole i glasine zdravo za gotovo) od posledica tifusa, dve nedelje pre oslobođenja logora.

Život u skrovištu delovao je na prvi pogled nedovoljno »težak«...to mi se tada tokom tog prvog čitanja činilo nekako »nedovoljno«, jer su nama prenosili samo tu famu i simbol, a ne stvarni sadržaj dnevnika. Da, ali ko nam je branio da sami to pročitamo? Knjiga je bila dostupna. Potpuno je logično zašto »stvarni sadržaj« dnevnika Ane Frank posle tako indoktrinirajućeg školskog gradiva kojem smo mi bili izloženi deluje nekako »pogrešno«. Ne znam šta sam to očekivao. Upravo suočen s tim dnevnikom, palo mi je na pamet kako je nastava istorije u osnovnoj školi bila prava strava i užas; drugarica učiteljica je pominjala jedenje kore s drveta, sećam se priče kako su Nemci bacali partizane u vatru, ali, valjda glupi kao u našim ratnim filmovima, nisu se setili da skinu bombe kragujevke sa opasača mrtvih partizana pa su bombe naravno eksplodrale, a Nemci su sa divljenjem i strohopoštovanjem govorili (valjda oni preživeli, i valjda na nemačkom, pa je to neko zabeležio): »Eh ti partizani, i mrtvi nas ubijaju!«, sećam se jedne TV drame »s temom iz NOB-a«, koja se završavala time što Bora Todorović, opkoljen u nekoj šumi a ne želeći da živ padne u ruke neprijateju, izvršava samoubistvo tako što bombu stavlja pod stomak, pa su tu opet učiteljičine priča o partizanima pod obručem (valjda Neretva?), trebalo je biti nečujan, i majke borkinje su gušile i davile svoju decu koja su im na grudima plakala, to su radile partizanke da ne bi okupatoru otkrile naše položaje, a tek Igmanski marš, partizani pevaju dok im amputiraju smrznuta stopala, pa »Crna braća« France Bevka (kako li sam to pročitao?!) i mučenje žeđu mladih zaverenika uz pomoć slanih girica... Da, i Bata Živojinović u »Kozari«. Najmanje što je moglo dete da oseti posle takve nastave jeste da je neadekvatno; u svakom slučaju bili smo pripremljeni za talas horror serijala »Noć Veštica« i »Petak trinaesti«. I tada, čitajući dnevnik Ane Frank, sve vreme sam imao glupav osećaj kako »ne postoji potreban nivo patnje« u odnosu na famu o toj knjizi i herojski otpor naših naroda i narodnosti. Relativno komforni uslovi, redovna ishrana i održavanje higijene (a čuvene vaške u delima Mihaila Lalića...!? A Jula Brinera zamalo da proglase tifusarem na pravdi boga...!), međusobni sukobi, kritičko razmišljanje o neprikosnovenim odraslim stanarima uključujući i oca i majku (»učiteljici i starijima ne smeš da kažeš da lažu čak i onda kada lažu jer nije fino; kaže se 'nije istina'...« govorili su nama), i odsustvo očekivane refleksije o ratu; nekako sam očekivao da na svakoj stranici pročitam »pucajte, fašisti!« i slično. Pored strašnih priča iz rata, deo našeg vaspitanja bio je i problem gladi u svetu.

»Svakog minuta...« nastavnik bi značajno pokazao na svoj ručni sat, »...osamdesetoro dece umre od gladi. To treba da imate na umu svaki put kada sednete za sto da jedete!« (Tog nastavnika, koji je inače samo zamenjivao bolesnu koleginicu, video sam posle tog poučnog predavanja, inače provociranog time što je neko bacio koru od pomorandže na pod umesto u kantu za đubre, dakle video sam ga kako u bašti kafane Đurđev-grad, u neposrednoj blizini škole, slasno krka jagnjetinu i još punim ustima otpija špricer. Prišao sam i pitao ga: »Druže nastavniče, da li i Vi sada mislite da svakog minuta u svetu od gladi umre osamdesetoro dece?« Rezultat: navodno nenajavljena poseta prosvetne radnice, »da se vide uslovi u kojima živim«.) Čak i knjiga Edmonda de Amičisa »Srce« (koju sam inače dobio kao poklon s posvetom »nepoznatog druga iz neke škole iz BiH kao nagradu za uspeh i dobro vladanje«) sadržavala je gore opise siromaštva i teže primere stradanja u ratu od dnevnika Ane Frank.

Kažem, ne znam ni ja šta sam očekivao, i to je isključivo moj problem što sam bio iznenađen tom knjigom. To je bio samo još jedan simptom traumatičnog (?) vaspitanja. Dnevnik Ane Frank me tada uopšte nije podstakao na razmišljanja u stilu »dole nemački fašisti«, već na razmišljanje o emancipaciji adolescencije. Tuce godina kasnije, kada sam prevodeći jedan politički esej s danskog, naišao na »Antipolitičke eseje« Dubravke Ugrešić (koje je Danac delimično uključio u svoj tekst), i kada je Ugrešićka kritikujući dnevnik Zlate Filipović kao »docirani užas prilagođen površno konzumentu« (ili tako nekako), setio sam se zašto je Dnevnik Ane Frank mogao da bude tako široko prihvaćen simbol. Zato što on ne opisuje patnju direktno, to nije okrutni zapis iz samog logora od kojeg opisa bi većina čitalaca okrenula glavu. A i logično je da takav dnevnik ne bi ni mogao da bude napisan u takvim uslovima. Čime?! Može li čovek bez odeće i polusvestan od gladi u samici da piše dmevmik? Setimo se, dalje, filma »Pijanista« Romana Polanskog. Vladislav Špilman (Wladyslaw Szpilman) je knjigu napisao posle svega, istina neposredno posle rata, ali dok je preživljavao, nije mu padalo na pamet da o tome piše. Iz onih svedočenja o mukama preživljavanja koje sam do sada pročitao, mogao bih da zaključim da čovek tada misli isključivo o hrani. (O Viktoru Franklu imam posebnu teoriju, o tome drugi put.) Pisati o tome, o holokaustu, može se samo posle; ako se preživi. O nekim stvarima se može pisati samo uz naknadnu refleksiju. A o nekim stvarime se ne može pisati. Da bi čovek pisao o sebi u trenutku patnje, on mora da prestane da pati... Ako piše, on je već neko drugi, priča o arheološkom sebi, to je već estetizacija. Dnevnik je uvek svedočantsvo o nadi, o postojanju projekta. Kada Erika Džong (neki njeno ime još uvek izgovaraju kao nekad, Jong) u jednom svom romanu piše o italijanskom letnjikovcu i ljubavniku i kada pročitam »Došla sam ovde da bih pisala, a sedim deset dana i nisam napisala ni retka...« prva moja reakcija je »Jes' kurac!« A koje napisao te redove? Njena baba? Ili kada u romanu »Strah svake žene« Erika Džong opisuje svoje bradavice i kukove i ožiljak na licu što ona sve vidi u odrazu ogledala i kada opisuje kako baca šerpu sa zagorelom ovsenom kašom u kantu i kada petnaest puta pomene »pod njene kuće iz XVII veka« i kada nas upozna da je njen izdavač izbrojao da je na prvih toliko i toliko stranica knjige napisala dvadeset ili trideset puta reč »kurac«, tu nema ničeg autentičnog, »dokumentarnog«: žena se hvali da je svojim pisanjem mogla da priušti kuću iz XVII veka, da je zabole za zagorelu šerpu i da je ipak zadovoljna svojim izgledom, o čemu može da posvedoči i ljubavnik mlađi od nje dvadeset godina, i da mužu u brk može da objavi roman u kojem se hvali još mlađim italijanskim baštovanom. Ali, ona nije pisala o tome dok je krivokurati bio »u njoj« kako se to petparački veli, već posle, dok je sedela za pisaćim stolom. Ili, dok gledamo navodno uzbudljivu i opasnu situaciju, kako nam se »prezentuje« u nekoj »naučno-popuarnoj emisiji iz divljine«, pa gledamo tobože uplašena lica kamermana koji se od leoparda ili nosoroga skrivaju priljubivši se tik uz svoje džipove... A jedva se uzdržavaju da se ne nasmeju; jer ko njih slika? Žirafa? Snima ih neka druga ekipa. Eto, ova razmatranja o nemogućnosti da se pobegne iz svoje kože »u momentu bivstvovanja«, i o tome da bitak pisanja zahteva prestanak svih ostalih »vrsta bivstvovanja«, zapravo raskrinkavaju svaki dnevnik, svako »svedočenje« pa bilo ono i o zlu. O najvećem zlu je teško umetničariti, zato je valjda najbolji film o holokaoustu onaj TV dokumentarac od 7 ili 9 sati, koji se na FEST-u gledao bez ustajanja, ili ispovest Hitlerove sekretarice koji se opet gleda bez prekida... Uvek skandalizujem i filmofile i ljude lično pogođene sećanjima (ali robove stereotipa) kada kažem da je jedina umetnička obrada dostojna II svetskog rata – nastavak televizijske serija »Vetrovi rata« iz 1990. Kada se zlo estetitizuje, da bi postalo simbol, ono se umanjuje. Reč o zlu uvek je manja od samog zla. Ljudska sudbina postaje samo mleveno meso za promovisanje političke ideje. Semiotički kanibalizam!

Dnevnik Ane Frank je simbol nacističkih zločina. A u njemu se najmanje radi o tome. To je dnevnik superiorno inteligentne, ofrlje rečeno »neprilagođene« devojćice koja postaje devojka. Ona sistemski dovodi u pitanje autoritet roditelja i odraslih uopšte, sumnjalica je, sanjalica je, staromodnim rečnikom, ona je »neposlušna«. Obrazovni sistem moje generacije bi je tretirao kao »problematično i svojeglavo dete«. Taj »sloj« tog dnevnika decenijama je bio tabu jer bi njegovo promišljanje bilo shvaćeno kao revizija antinacističkog simbola. Upravo su nebrojene učiteljice i lažni moralisti moje generacije mogle da budu meta tih »beležaka holandske Ane«, ali to je i dvostruka ironija: pretvorivši dnevnik u simbol, onemogućili su njegovo integralno čitanje. Ovo bi se moglo varirati na još mnogo stranica, ali samo ću još jednom ponoviti rečenicu koju sam slučajno prvu pročitao kada sam konačno taj dnevnik uzeo u ruke. »Nekim roditeljima nisu dovoljna njihova deca, već moraju i tuđu da vaspitavaju!«

Nekoliko nedelja kasnije, opet u Gradskoj biblioteci, naleteo sam na knjigu »Bijeg u oblake«, Sibil Mitezijus (Sibylle Muthesius) u prevodu Ljerke Šeferov a u izdanju Globusa. Ime autorke je pseudonim. Reč je o majci koja je napisala knjigu posle samoubistva ćerke; ubila se u osamnaestoj godini. (Inače, iskazujem poštovanje prema samoubicama, što opet ide na živce većini; mislim da je idealno vreme za to između osamnaeste i dvadeset pet godine života. Pre toga je prerano, posle je prekasno...) Zanimljivost je da se sve to odigralo u Istočnoj Nemačkoj. Godina je 1981. Trebalo je truda i hrabrosti objaviti knjigu tamo, gde su »takvi slučajevi« nemogući; to ne priliči socijalizmu... Neprilagođena ćerka iz dobrostojeće porodice, očigledno komunistička aristokratija, ostavila je oproštajno pismo, iz kojeg se sećam jedino ovoga »...nisam borac...« , prosto se izvinjavala...i ubila se. Majka »pokušava da shvati zašto«. Knjiga je vredna i zbog toga što sadrži brojne prevode poezije s nemačkog; majka je naime svako poglavlje ilustrovala odabranim pesmama. Ta u velikoj meri samokrička potraga za uzrocima samoubistva ćerke podseća po herojskom naporu na trud Jožeta Javoršeka da razume istu ličnu tragediju – samoubistvo sina – u knjizi »Kako je to moguće?«.

Ana Frank bi dušu dala da bude terorista u Crvenim brigadama ili u grupi Bader-Majnhof, pre toga bi bila najslavnija hipi cura istočnog bloka, a posle toga bi sigurno bila veća pankerka i od Nine Hagen, a sad, pitanje je da li je devojka samoubica iz knjige »Bijeg u oblake« još jedna inkarnacije Ane Frank. Mislim da bi Ana digla dževu do neba i to raspravila pre odlaska.

Između redova čitalac može da dedukuje da je ćerka spisateljice Sibil Gerstner (kako je pravo prezime majke) bila izložena seksualnom nasilju od jednog profesora, fizike, ako se sećam. Ali, to se nije moglo dokazati (uvek se takve stvari zataškavaju, da škola i ”prosveta” ne izađu na zao glas), a devojka je reagovala depresijom; po mom sudu, to jedno od dva mesta gde ni majka nije reagovala kako treba; nije dovoljno verovala svojoj ćerki, nije je podržala. Devojka se našla potpuno sama. Momku to nije htela ni mogla da kaže. (Muškarci na to reaguju odbacivanjem.) Otac, tek on nije pogodan za te stvari. Profesor je prešao u kontranapad i sve je predstavio kao njenu neposlušnost i nedovoljno znanje, što pokušava da prikrije izmišljotinama. Čak ni druge prijave protiv istog profesora nisu bile dovoljne da joj se poveruje. U tome je ostala sama.

Dok tako osećam te, dok dan se budi
dok pljušte ptice i dok zvona zvone
zbog tebe ne znam ni dal postoje ljudi
i sve što volim da li s tobom tone,
o, osećam to
Uzalud dozivam nebo da mi kaže
da sve je stvarno i da tako mora
plašim se da sama nikad neću znati
da živim život nekog drugog stvora
o, osećam to
ružni sni, kao psi, prate me jer shvatam da sam sama,
neću moći sama, neka vreme počne već da te uzima
Rudi, ne diraj mi grudi, moje telo pripada drugim ljudima
Sama, ostala sam sama...

(Via talas, beogradski novotalasni bend.)

Herman Hesse
U MAGLI
(prevod Gustava Krkleca, vredan je kao nova pesma)

Nekoć za vedrih dana
Život mi beše lijep
No sada kada magla pada
Sada sam slijep.

Nitko mudar nije
Tko ne pozna tmine noć
Što zajedno biješe prije
sada dijeli noć.

Čudne su magle i kiše
Ja tajnu njihovu znam
Ni čovjek se ne vidi više
Svatko je sam.

Takođe, majka je olako pristala da pošalje ćerku na terapiju elektrošokovima. Dirljiva je njena ganutost strašnim ćerkinim izgledom posle toga (od struje je ostala grimasa na licu), ali čitalac mora da upita, zašto je dala saglasnost za tako nešto? U hodniku bolnice, dok čeka da poseti svoju pobunjenicu, u razgovoru sa ”kolegom sapatnikom”, s ocem jednog, valjda, prestupnika, kojeg su takođe tu strpali, i koji otac veli ”s takvima se ne može izgrađivati sovijalizam”, majka kaže, braneći ne samo tog mladića kojeg nije ni videla već i svoju ćerku, kaže: ”Ne! Sa svakim se može izgrađivati socijalizam!”Sagovornik je ustuknuo. Mnoge naše majke koje se uporno bore za sinove narkomane u našim centrima ”za bolesti zavisnosti” mogle bi se prepoznati u ovom pasažu, a i drugim delovima knjige. Ipak je to ”bliski istok”. Očevi uglavnom dižu ruke...

Ne sećam se više gde je mesto u knjizi za koje sam tada verovao da opisuje tačku bez povratka, kada je propuštena poslednja prilika da se ”neprilagođena” spasi; majka je podržavala i ljubavnu vezu sa nešto starijim studentom, ostavljala im je prazan stan, a pored madraca i bocu Vermuta (ćerkino omiljeno piće) i 2 kutije uvoznih cigareta; ćerka je ipak želela da iznajmi nešto svoje...

Nekako je posle elektrošokova izašla iz te bolnice, i nešto se desilo; tragično zakašnjenje; nikako nije mogao da se nađe odgovarajući smeštaj; gazdarice nisu bile raspoložene, uprkos novcu koji je nuđen unapred. Majka žuri tog poslepodneva, oseća da nešto ide po zlu; ćerka bezuspešno pokušava da se skući; nešto kao da križa sve planove; ništa ne može da se uredi; traženje doma, kuće, ima u psihoanalizi jasno značenje; kao i u snovima, to je pokušaj da se održi i izgradi ličnost, to je jezgro...
Simbolično, neuspeh da se skući, označava i neuspeh da se sabere, da se sačuva onaj ”self”. Majka juri bez daha, oseća da je negde zakasnila, gleda neosvetljene prozore jedva nađenog ćerkinog stančića (morala je da potegne svoje još uvek jake veze da bi uspeli da ga iznajme). Niko ne odgovara na zvonce na vratima. Zove iz govornice, niko ne podiže slušalicu. Majku hvata panika. Kada su razvalili vrata, bilo je kasno. Kao moto za to poglavlje, Sibil Mitezijus je uzela sledeću strofu iz ”Jesenjeg dana”Rajnera Marije Rilkea (u nenadmašnom prevodu Dobriše Cesarića):

Tko sada nema svoju kuću, nikada je više sagraditi neće;
tko je sada sam, i ostat će sam, da sluša romon kiše,
Da bdije, čita, i duga pisma piše,
I luta alejama gdje jesenji vjetar suho lišće njiše.