- Da li ste zadovoljni saradnjom sa našim mladim baletskim umetnicima?

Veoma sam zadovoljan. Bio sam veoma inspirisan. Imaju jako dobru tehniku i definitivno se nadam da ću ponovo imati priliku da sarađujem sa njima.

- Kako biste okarakterisali svoj pristup – kao neoklasični ili potmodernistički..? Šta mislite o eksperimentalnom pristupu umetnika poput Merca Cunninghama?

To je jako teško definisati. Škola kojoj koreograf pripada u mnogome određuje njegov stil. Termin moderni ples je toliko širok, u smislu tehnike. Ja ne smatram sebe postmodernističkim koreografom. Škola kojoj pripadam zastupa neoklasičarski pristup – nov, savremen pristup klasici i savremen koncept. Moj vokabular neoklasičan. Ples nudi mnogo mogućnosti, a u današnje vreme se puno toga događa. Dosta zavisi od toga koju je školu koreograf pohađao. Ja pripadam klasičnoj školi. Mislim da je jako značajno negovati klasiku, ali na savremen način, uz novu priču, muziku...

- Kreirali ste koreografiju na muziku umetnika poput Laurie Andersson i Johna Hassela. Na koji način ste interpretirali ovu vrstu muzike?

Izbor muzike je uvek povezan sa pričom koju želim da ispričam. U tom trenutku mi je bila potrebna specifična atmosfera. Muzika Laurie Andersson, Johna Hassela i Briana Enoa mi je to pružila... Umetnici imaju svoje periode i faze. Ja bih kod sebe izdvojio „nemački“ i „austrijski“ period. Nemački period je bio veoma inovativan. Zadovoljan sam što sam se sada vratio korenima.

- Wolfgang Amade je vrlo savremen balet – on je neoklasičan na vrlo originalan način?

Ja koristim sve što mi u datom trenutku predstavlja inspiraciju. Italijan sam, tako da sam romantik – što utiče na moj pristup naraciji. U ovom delu ima istorijskih igara, ali i vrlo komplikovanih, apstraktnih pokreta. Mozartova muzika ostavlja ogromnu slobodu, a u isto vreme priča priču. Treba napraviti balans između bogatstva muzike i pokreta, kao u poslednjoj sceni I čina. Simfonija je tako moćna da sam morao da upotrebim nešto da bih kreirao balans.
U Beču sam gledao novu verziju Čarobne frule – onog trenutka kada menjate originalnu partituru činite svetogrđe. Ostavljeno nam je muzičko nasleđe koje nema cenu. Za mene je poštovanje prema ovom nasleđu na prvom mestu.

- Interesantno je da balet počinje "Lacrimosom" kojom se obično završava svaka priča o Mozartu?

Činjenica je da je Mozartova priča tragična. Za mene je sredstvo da se izrazi tragedija Rekvijem. Stav iz jednog od najlepših Mozartovih klavirskih koncerata na kraju baleta predstavlja vrstu preokreta. To je omaž nečemu što nikada ne umire. Lacrimosa je komponovana za nekog ko umire. Ja nisam sledio tu logiku i završio balet Lacrimosom. Niko nije imao dovoljno smelosti da pokaže koliko je Austrija bila okrutna prema Mozartu i koliko je tužna bila njegova sudbina. Ja sam želeo da naglasim da bi trebalo da ga pamtimo kao dete – genija i da to prikažem na realističan način. To je bio moj dijalog sa Mozartom.
Smatram da je ova nova postavka baleta u Madlenianumu savremenija i dramski intenzivnija.