Elpenorova trilogija je, kako Saša Ćirić primećuje, a sam autor priznaje, započeta još 1993. godine.
Kad su se 2003. pojavila Elpenorova pisma, a već sledeće godine Elpenorovo buđenje, videlo se da Saša Jelenković hodi nekakvim, nama stranim i nepoznatim putem, koji nas vodi neznano kamo. Bilo je jasno da se radi o, priznajmo, prilično „zatvorenoj“ poeziji, namenjenoj „samo odabranima“.
Tek sa trećom knjigom, Elpenori, (koja je zapravo Elpenorova trilogija), stvari su počele da se lagano postavljaju na svoje mesto.
Da podsetimo, mučenik Elpenor, ('Ελπεηνωρ) – čije ime, inače, znači „nada ljudskog roda“, bio je Odisejev saputnik koji je, na svoju nesreću, malo više popio „skitski pripremljenog“ vina (znači, nerazblaženog vodom) na terasi Kirkine palate.
Umesto da se, što bi bilo uviđavno prema ostalima, lagano otrezni, u pripitom stanju je pao i skrhao vrat. Ostavši nesahranjen, Elpenor nije pripadao ni „ovom“ ni „onom“ svetu, već nekom „limbu“, „međuprostoru“. Jelenković, pojašnjavajući Elpenorovu situaciju, citira Blanšoa: „... nedovoljno mrtav za žive, nedovoljno živ za mrtve“.
U Elpenorovoj trilogiji – sad, kad pred sobom imamo kompletno delo – očevidan je poetski razvoj Saše Jelenkovića: od „transsimbolizma“ (kako to jednom nazva T. Brajović), Jelenković je krajem devedesetih neosetno prešao u nekakvu vrstu starolevantinskog simbolizma, možda čak i duboko mističkog. Neosetno za nas – ali, mogućno je da se radilo o planiranom Jelenkovićevom programatskom okretanju ka drugim temama i drugim metodama.
Ovim se, imamo utisak, Jelenkovićeva poetska saga o Elpenoru završava. Tu se u potpunosti slažemo sa autorom. Da, mogućno bi bilo zamisliti neke grane koje se šire iz tog, već solidnog, visokog, stameno zasađenog stabla srpske poezije; ali, bojim se da to ne bi bile grančice – sveže mladice, već nekakav toxicodendron rydbergii – otrovni bršljan, koji bi se parazitski uspinjao uz zdravo stablo Elpenora i na kraju ga ugušio svojim barokiziranim lišćem. Od drveta na kojem živi uzelo bi – otelo: sva sunca, sve kiše, lahore, vetrove...
Sve se menja. Dok su pesme o Elpenoru osmišljavane, osmišljavane su na jedan način. Pisane na drugi način, objavljivane, čitane, na treći, četvrti... Kako reče Saša Jelenković, ko zna šta će one značiti već sledećoj generaciji? Da ne govorimo o dedijerovskoj „istorijskoj distanci“ za koju je potrebno barem pedeset godina. U svakom slučaju – ma šta Trilogija o Elpenoru značila u budućnosti, siguran sam da će to biti značajna knjiga, koja će biti nanovo i nanovo pročitavana.
Uglavnom, čitajte Elpenore. Nadajmo se da ćemo uskoro ovu trilogiju videti i u izdanju Balkanskog književnog glasnika? Ko zna.

Saša Jelenković je pesnik. Rođen je 8. avgusta 1964. godine u Zaječaru.
Diplomirao je na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Bio je urednik za poeziju u "Književnoj reči" i "Reči", i sekretar redakcija u časopisima "Istočnik" i "Poezija" od 1992. do 1999. godine.
Objavio knjige pesama Neprijatna geometrija (1992), Ono što ostaje (1993), Heruvimske tajne (1994), Kraljevska objašnjenja (1998), Knjiga o srcu (2002), Elpenorova pisma (2003), Elpenorovo buđenje (2004) i Elpenori (2006).
Dobitnik je književnih nagrada "Matićev šal" (za knjigu Neprijatna geometrija), "Milan Rakić" (za knjigu Ono što ostaje) i "Vasko Popa" (za knjigu Knjiga o srcu). Dobitnik stipendije iz Fonda ''Borislav Pekić'' za 2005. godinu.
Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama.
Živi i radi u Zaječaru kao direktor Matične biblioteke "Svetozar Marković".
Član je Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.

Web stranica Saše Jelenkovića
Blog Saše Jelenkovića
Kontakt sa autorom

ЋИРИЛИЧНА ВЕРЗИЈА

IZ „ELPENORA“

Misliti razrešen obaveza u nekoj skrovitoj pećini