Jedne junske noći, pred moje rođenje, moj otac ode s dedom u planinu. Kada su se vraćali, bio je mrak. Volovi su odjednom stali. Hteli su da vuku, ali nisu mogli. Kada su se okrenuli, na rudi je čučao ogroman zec, velik kao tele.
Otac se oduzeo od straha. Deda je počeo da ispušta neke neartikulisane glasove, da otera zeca. Moj otac je posle uvek tvrdio da taj zeci nije otrčao, već nestao. A šta je bilo, to sam Bog zna.
Ali jedno je sigurno. Bio je to loš znak.

Pitanje stila

Jedan moj drug imao je samo jedno odelo. Zato, što je jednom želeo da se oženi, pa odustao od toga.
Kaže da mu je milo. Sad bar ima odelo za svadbe i sahrane.

***

Svoju prvu dugu suknju kupila sam kad sam počela da radim u školi. A zatim, par klasičnih kompleta na sniženju.
Često mi je bilo stvarno hladno. Počela sam da nosim farmerice, preko njih duge tunike koje ukrasavam pamučnim indijskim maramama. Izgleda dobro, a greje.
Ubrzo su me pozvali na razgovor, kod psihologa. Kažu, neprimereno se oblačim.
Neprimereno? Nije mi jasno. Nikad ne nosim minjake, ni čarape sa šavom, ni duboke dekoltee.
Saznajem da bi suknje iznad kolena bile sasvim u redu, jer sam mlada. Ali ja se odevanjem suviše približavam učenicima kojima predajem. Gubi se distanca. Mogli bi da me dožive kao prijatelja, a ne kao profesora.
To se na svaki način mora sprečiti.

***

Prošlog septembra, moja sestra iz Švedske i ja šetamo glavnom ulicom mog malog grada. Po njoj lete kese i prašina, a beda nekako jasno miriše. Uokolo se muva veliki broj ljudi u crnim kožnim jaknama.
Kako to, ljudi nemaju para, a nose kožne jakne? Čudi se ona. Objasnjavam joj da je baš zato što nemaju para. Tu su šaneri, šverceri, butici, buvljaci, prodavnice polovne robe. A drugo, i najvažnije: kožna jakna ide za posao, za izlaske, putovanja, pijacu, druženja, komšijsku kafu. Može svuda da prođe.
Nekad je malo previše, nekad taman, a nekad premalo, pogotovo ako je koža po ivicama počela da se guli.

Menadžer prodaje

Volim kako pucketa drvo u kaminu, ali još više kad žaračem prođem po ložištu, pa iskre zasvetle poput vatrometa. Toliko volim vatromet., da često važni događaji, koji se dese povodom tog vatrometa, ostanu u senci.
Dok je napolju +40 stepeni, uživam u hladovini vinove loze i čitanju. Dok čitam, u stvari mislim kako ne mogu bez mora. Želim da skinem košuljicu i zasijam. Želim da izujem svoje omiljene cipele. One me ,u stvari, stežu, mada, ukoliko ih uporno budem nosila, navići ću se, sigurno.
Ne zelim vise da sanjarim, jer se bojim da ċu se i na to naviċi. Ne volim da čeznem za idealnim, koje me čeka tamo negde. Mada, u mojoj bašti, u bokoru docvetalih ruža, vetar peva tužnu pesmu snova. (Eto i poznata dela služe mi za ironiju.) Ponekad to slušam, ponekad ogluvim, utapajući se u zvuke televizora.
Krijući svoju beskrajnu tugu među debele zidove i visoke plafone svoje stare kuće, zaboravila sam kako da komuniciram s ljudima. Uspevam da budem i netaktična i neodlučna u isto vreme. Moram dobro da razmislim da li ću za ručkom uzeti manji ili veće parče mesa. Onda uzmem oba.
Komšija nešto radi. Čujem tupe udarce. Da li će mi povaditi kamenje iz temelja, urlajući da je i to njegovo? Nisam platila račun za telefon, a trebalo je platiti i njega i struju. Minus na računu je tačno 12.345 dinara. To uopšte nije loše. Čeka me gomila nepismenih zadataka. Na poslu je hladno. U kući je toplo. ali malo mrtvo.
Nedostaje mi moj stari posao. Gusim se u svom, izdaleka, divnom poslu. . Treba se seliti, pronaći bolji posao. Ovde prosipam iz šupljeg u prazno. Dajem neželjeno. Sublimiacija emocija, surogat kafe, imitaciju života, to je moja svakodnevica. Ideja, da je život slaganje varke na varku, postala mi je smisao opstanka. Jedino što nisam više u stanju da razaznam je li to dobro ili loše.
Sa školskim drugovima i njihovim divnim ženama ne umem da uspostavim pravi kontakt. Ali lepe stvari nalaze puta u moj inbox. Ne, ja ne četujem. Dopisujem se samo sa ljudima koje poznajem. Oni s kojima sam u kontaktu, uglavnom ne žive u mom gradiću Smejtonu. Prosto počinjem da verujem da ću i ja svima biti draža na drugoj tački šarene mape sveta.
E-princ na belom konju pojavljuje se u liku nekoga ko mi predlaže zanimljiv posao. Topim se od zadovoljstva, zaogrnuta željenom ulogom žene koju će neko zaštititi, podržati, razumeti. On ostavlja kontakt telefone, preporučuje me.
Pravim analizu mogućnosti. Brinem. Brinem. Odlažem zvanje. Da li ću biti dovoljno dobra? Da li mi je ostalo bar nešto talenta i kreativnosti od studentskih dana?
Zovem. Važne ljude je teško naći. Sekretarica me je naterala da sve priznam. Ostavljam broj telefona. Oni će mene zvati. Sedim dva dana u kući. Nema poziva. Ne mogu da spavam. Moj život se menja iz korena. Jos samo malo, jos, samo, jedan korak!
I zasto plakati ? Ne mogu svi raditi zanimjive i teske poslove. Vecina nas radi nezanimljive i teske poslove. Zašto ustajati kad dan nece doneti ništa lepo ? Spavati, sanjati…
Zvoni telefon. Veliki gospodin je s druge strane. Usta su mi suva od cigareta. Jedva pričam. Setim se starog radijskog štosa – treba govoriti iz stomaka. Ne ide.
Gospodin je ljubazan. Ne previše, baš onako kako treba. Odnosno, onako kako ja mislim da treba, budući da sam već zaboravila kako je to tražiti posao i ići tim povodom na razgovore.

***

Menadžer prodaje po jugu Srbije. Mogu i da ostanem da zivim tu gde jesam. Ostajem bez vazduha, bez reči. Kažem da ću razmisliti i javiti se.
Zamišljam. Odlazim, recimo, kod direktora škole i molim ga da mi dozvoli da izložim svoje šerpe sa duplim dnom u zbornici. Udarim visoku cenu, ali dajem robu na dvanaest rata.
Namignem zgodnom profesoru matematike. Zajedno proračunavmo procenat štednje električne energije, i, u vatri svojstvenoj ludim naučnicima, ubeđujemo profesore srpskog, istorije, geografije, fizike, hemije, veronauke, građanskog vaspitanja, da kupe bar nešto. Jer uštedeti energiju je globalna stvar.
Kola su mi dosada uglavnom služila da njima idem na groblje, ili da vodim mamu kod lekara. A odsada bi im bila poverena sasvim zvučna misija. Upoznala bih puno sveta. A svi vole one koji daju na rate.
Ne ide.
Zar ja da radim takav posao. Bože, cemu sam se nadala. Baš ce ljudi iz velegrada čeznuti za jednom provincijalnkom. Takvih ima tamo koliko hoćes. To tako nema duha !

***

Idem kod komšinice da joj pokazem najnoviji Avon katalog.. Lepota je bar uvek na ceni.

Kad Srbin voli

Oduvek sam verovala u prijateljstvo između žena i muskaraca. Nije baš da čoveku nikad ništa ne padne na pamet; mada nije primereno, dođe i do toga, ali shvatiš da ti je to prijateljstvo toliko važno, da ne želiš ni da pomisliš da ga vise biti nece. Verovala sam da su ljubavi prolazne, a prijateljstva večna.
Kako prepoznati muškarca-srodnu dušu? Pa lepo. Često izlazite zajedno, uživate u razgovoru, imate svoje tajne, svoje rituale. Kada se sretnete na ostacima starog grada, pričaš mu o Platonovoj državi. Zajedno kupujete njegove cipele. Pomaže ti u krečenju sobe. Obeležavate rođendane. Nekim ljudima spolja to već liči na vezu. Ali vi znate bolje. To je prijateljstvo, čak i kada pijete kafu iz jedne šolje, ili obavezno zajedno ručate ponedeljkom.
A kada je neko tako blizak duši tvojoj, treba li verovati u lokalne tračeve? Naravno da ne. Dovoljno sam pametna da procenim. Na primer, on uvek kupuje po jednu ružu. To baš ima stila, nemoguće je da je strašna cicija, kako su svi rekli. I nemoguće je da je on u vezi sa lokalnom Ćićolinom. Nemoguće je da se on surovo odnosi prema svojoj ćerki iz prvog braka. Nemoguće da je bednik, kad je divan i snažan kao lav.
Već mi duže vreme prija što se on zbunjuje kad priča sa mnom. Glumi velikog poznavaoca književnosti, a napriča veliku gomilu gluposti. Ali pošto to govori on, te gluposti su mi krajnje simpatične. Poznate i udobne, kao stara iznošena pidžama. Onda citira nešto što je negde čuo, a na kilometar se vidi da nije sam to smislio, da to ne dolazi iz njegove duše. Ali ako i lažira, lepo lažira. A to je jednoj ženi ipak od velikog značaja. Konačno, imam prijatelja! Kao u dobra stara vremena. Pre nego sto su svi moji prijatelji otišli u beli svet ili se poženili : a brak, zna se, traži celog čoveka. Ne ostaje mnogo za drugarice. Neka ogovaraju, meni je ovo baš ovako trebalo.
Pojavljuje se u blizini moje kuće kad se najmanje nadam. Nalećem na njega dok prelazim ulicu. Baš je pošao na pijacu kad i ja. Sve to slučajno! Sudbina! Doduše, zaobilazi mesta gde bismo mogli da naletimo na Ćićolinu. Predpostavljam da ga ona proganja. Ona je kao teška zarazna bolest. Neće prestati godinama, dok mu uobičajenim metodama ispiranja mozga ne stane za vrat. Jadan čovek.
Počinjem bolje da izgledam, upisujem postdiplomske i uživam u čitanju literature kao u najboljem provodu. Jedva čekam da podelim to sve sa njim. Rano je proleće. Uz poklon za Dan žena odlazimo u moju vikendicu. Smejemo se, kuvamo i uživamo u pogledu sa terase.
Odjednom, grli me nespretno. Počinje da me ljubi. Pokušavam da ga zaustavim, da mu kažem da ja njega volim, ali ga ne želim. Objašnjavam mu uzvišenost našeg odnosa, tako retkog danas, zato tako velikog i važnog. Bojim se da ga ne povredim. Trudim se da to radim taktično. On prestaje, pokušava da se šali. Znoji se. Njegov znoj ima tako jak miris. Hvata me panika na dvosedu, u poluležećem stavu, pritisnutu velikim oznojenim telom.
Plače mi se. Ne želim da se branim tim večitim ženskim argumentom, ali suze idu. To ga ne zaustavlja, već čini još odlučnijim. Ne vrištim i ne dozivam u pomoć, jer se stidim situacije u kojoj sam se našla. Jako se stidim. Užasno se stidim. Neopisivo sam nemoćna. Branim se kako znam i umem, u tišini.
On dobija strašan izraz lica. Kroz kapljice znoja, vidim mu nepokolebljive oči. Izgovara neke nepovezane stvari. Grub je. Svlači sa mene odeću koliko je neophodno. Moj otpor ne postiže ništa. Molim ga da to ne čini, udaram ga, ali to ga izgleda stimuliše. Srećom, brzo je gotov.
Ne mogu da se mrdnem s mesta. Ne želim ništa da kažem. Ne želim nikud da odem. Ne želim ništa. Osećam tupu bol i peckanje. Sedim i ćutim.
Lagano se vraća njegov stari, prijateljski izraz lica. Seda pored mene, i dugo mi objašnjava kako me već godinama želi i kako je izgubio glavu. Kako, u stvari, nije znao šta radi, ali zna da je i to bilo iz ogromne ljubavi prema meni. Izgovara veliku količinu reči. Njihova zapremina treba, valjda, da odrazi veličinu i iskrenost njegovih emocija.
Rekla sam mu da me više ne voli. Strahovala sam da će ga to boleti. Ali uspeo je, a nije ga naročito bolelo. I dalje se srećemo na putu za pijacu, ali više ne idemo zajedno na ručak. Ponekad mi stidljivo mahne repom iz kanalizacije.

Promaje

Čudni su ti naši domovi kulture. Imaju poseban miris. I onu finu promaju na sceni, koja ubija polako.
A opet, toliko ljudi želi da provede veče na probi pozorišne družine, umesto da zarađuje pare, gleda TV, šeta s porodicom ili drema uz pucketanje vatre u Smederevcu. I kao da je u pitanju Narodno pozorište usred Beograda, na repertoaru uvek ima nešto klasike. A šta će više napuniti salu, nego Koštana. Šta ćeš bolje, nego komad sa pevanjem i pucanjem.
Uvek se nađe neka koja dobro peva. Ali retka je ona koja dobro peva, dobro igra i đavo joj viri iz očiju. Kad takva lepotica sazri, vreme je da se rade prave stvari.
Gledam je. Strast za cigaretom odvlači je u ćošak iza scene (radi se, u stvari, o ćošku bioskopske sale koja glumi pozorišnu, ali zar nije lepše kad se kaže « iza scene »). Dok ostatak ansambla pripitomljava svoje junake, čiju divljinu nose sa radošću u svojm telima neostvarenih ljudi, izmučenih bolnom svakodnevicom, vuče dim.
Čeka svoj zvezdani trenutak.

***

Dok gazda Mitke preti da će “sve da nas potepa”, iz podruma se čuje nešto uverljivija rasprava. Na ispupčenju zida, uz koji se pruzaju stepenice, tajne za prosecnog gledaoca, ponosno stoje flaše Baltik votke, Limun votke, Smederevca, stare Manastirke, Prokupčeve Ružice, Stomaklije, domaće ljute (to su flaše bez nalepnica) i Rubinovog vinjaka. Uz otvor za ventilaciju prislonjene su važnije popijene boce. One glume svećnjake visokim belim svećama, već malo potrošenim, ali neophodnim. I flaše moraju nešto da glume. Amaterizam je amaterizam.
Vreme je da uleti na scenu i glumi glumicu.
- “Gospode, s’s što te naljuti, te mi ovol’ko crno dosudi? Koga naruži’, koga ogovori’,
koga siroma ne narani’ i ne napoji’, na koga lošo pomisli’?”
Kreće velika turneja: Blace, Kuršumlija, Grdelica, Dimitrovgrad. Svuda je publika željna ili onoga što nema, ili onoga što poznaje. Svuda ljubazni domaćini. Svuda opuštanje. Recimo, uz grdelički Šardone.

***

Kad naš Mitke počne svoju “žal za mladost”, svima pođu suze. On je dobar glumac. Iza njega je preko trideset predstava. Proveo je čitav radni vek u fabrici kao bravar, a večeri na pozorišnim probama. Nekad je tu i noć probdeo.
“Probao sam da upišem glumu u Beogradu”, rekao mi je jednom. “I stignem ja do poslednjeg kruga. Bio sam tamo nedelju dana. Nisam imao gde da spavam, pa sam spavao na klupi u parku. Baš sam se plašio Beograda. Bio sam uzasno sam. Možda zbog treme, možda zbog samoće, jedva sam čekao da me neko pozove na piće. Svakog dana sam bio pijan. A kada sam u poslednjem krugu došao na red, bio sam toliko pijan, da me čuvena Vida Ognjenovic izbacila. Ne mogu to da joj zaboravim. Zar takva žena, kao ona, pa da ne vidi da sam prosto morao da pijem?”
Ipak, nije sve tako loše ispalo.
Prvo, niko za njega ne kaže Mitke-bravar, nego Mitke-glumac. A drugo, nije se propio. Popije samo po jednu ujutro uz kafu, čisto zbog cirkulacije.

Merač pritiska

Juče je umro komšija. Od srca. Išao kod lekara, a oni mu rekli da nije strašno. Merili mu pritisak, bio je dobar. Rekli mu da ide kući. On otišao. Pa umro noću oko pola četiri.

***

-- A što si ti tako crvena u licu?
-- Ne znam. Pripalo mi muka. Kao da mi je ceo organizam stao. Ne mogu da dišem. Vratim se u kuću, pa se znojim. I znojim. I znojim. Sad mi je bolje.
-- Jesi li išla kod lekara?
-- Ma nisam. Bila sam pre neki dan. Hteli su da me ostave da ležim u bolnici. Sreća, nije bilo mesta.
-- Kako, bre, sreća?
-- Pa lepo. Daju ti krevet gde je bio neko nepokretan, kome su zaboravili da stave najlon ispod čaršava. Posle ti dođeš, daju ti čistu posteljinu i kao sve u redu.
Ali kad upadneš u rupu na duseku, pa je zagreješ, pa se okreneš— smrad je takav, da je bolje da si već umro, pa otišao u pakao.

***

Ovaj moj pritisak, to je strašno. Prvo mi bude 180 sa 110, pa padne na 110 sa 69. Šeta, samo šeta. Ne znam kad me boli glava od visokog, a kad od niskog pritiska.
Imam neku urođenu srčanu manu, anginu pektoris, hroničnu promenu žučne kese, pesak u desnom bubregu, ciste na levom bubregu, gastritis, vertigo i još nešto što ne znam kako se kaže.
Moja komsinica kaže da to nije ništa, da danas svi imaju te bolesti. “Evo ja sam mlada”, kaže, “ali kad me probode srce…..ne mogu da ti opišem”.
Nije ona baš toliko mlada kako joj se čini, ali ono jeste, mlađa je od mene. Tako i moja doktorka, kad god je pitam šta mi je, ona kaže “krštenica”.
To me strašno nervira. Ja, kao, fantaziram. Ali kad uspem da iskukam slanje na ispitivanje, vide oni da je to stvarno.
Nego, more, da izmerim pritisak. Sad imam uvozni, digitalni merač. Meri za čas posla. Evo ! 120 sa 70. Odlicno.
Ali ja nikad nisam imala ovako dobar pritisak. Čekaj da uzmem ovaj sa pumpom, da uporedimo. 150 sa 90. Eto. Stalno se menja. Možda je merač pokvaren. Sigurno je pokvaren ovaj digitalni. Jao što me odjednom zabole glava. Zovi brzo hitnu pomoc.

***

- Imate visok pritisak.
- Koliki?
- 180 sa 100. Moram da vam dam injekciju lasiksa i bensedina, biće vam sigurno bolje. Kod kog lekara idete?
- Kod Mihajlovića.
- Kako kod Mihajlovića ? Mihajlović je internista. Šta ćete kod interniste kad ste vi srčani bolesnik?
- Zato što tamo mogu da dodjem na red. Kardiolozi zakazuju, pa da ne umrem dok dođe moj datum.

***

- Što ti tako često ideš kod lekara? Uvek ti daju iste lekove, džabe se maltretiraš. Možeš i da pokupiš koji virus pride.
- Nije mene strah od virusa. Ni od smrti. Nego samo od šloga. Da ne budem na teret sebi i drugima.
I od sestara. Viču, brate, mnogo.

Nista nije onako kako izgleda

Prekinula sam s najboljom prijateljicom. Duboko me je razocarala. Zajedno smo od malena. Nisam to očekivala. Majka i ja smo toliko uživale u čuvanju njene dece. A sad im je zabranjeno da dodju kod nas. Mala Angelina je govorila svojoj mami: ”Nema veze što baba nije tu, tu je Zora”. Kao da smo rod rođeni. A sad ovo ?
”Ma znala sam ja kakvi su oni”, kaže mi bratanica. ”Ali ti nisi dala reč za njih da se kaže. E, sad znaš s kim imaš posla. S jedne strane mi je i drago. Ama, ti si ih toliko veličala. Toliko si u razgovoru pominjala tu decu da su oni koji te ne znaju mislili da su tvoja”.
Razmišljam o tome. Istina je.
Prosle godine, na poslu me kolega pozvao u ugao i pitao imam li decu. Kladio se, kaže, s Mandićem, koji tvrdi da imam sina. A on smatra, da čak i ako imam decu, muža sigurno nemam.
Umirujem ga da je dobio opkladu, da nemam ni kučeta ni mačeta.
Zadovoljan svojom informisanošću, kaze mi, odlazeći:
“Tako isto, Dragica kupila kravu. Svi kazu stelna, stelna, kad, ona jalova”.

Prilozi obeležavanju godišnjice Nikole Tesle

2006>2007 Bože, otkad nisam dočekivala Novu Godinu kod kuće! Kao da sam izgubila osecaj za to redovno slavlje. Pokušavam da poverujem da sam odrasla i da lepo znam da mi iduća godina neće doneti ništa senzacionalno. Takođe znam da živim u zemlji gde je glupo planirati bilo šta. Osim, recimo, koliko kubika drva kupiti za ogrev. Mada i to može biti rizično. Zima može biti duža nego što smo predvideli. Ili, da li krečiti svake godine ili preskočiti koju. Tu treba paziti da se godina preskakanja ne poklopi sa dolaskom “sramnih gostiju”, da se ne obrukaš. Ili, koliko stranica knjige pročitati dnevno. Opasno je previse zagrejati sobu, da ti se ne prispava. Ili, koliko para dati muzici na veselju. Opet, da se ne obrukaš, a da ne potrošiš previše. Ključno je da ne popiješ koju više. Ili, da li staviti jednu ili dve kace kupusa za zimu. Doduše, tu baš nema mnogo rizika. Što ne pojedeš do proleća, baciš.
Tužno je slaviti sam. U stvari, kako to mozes nazvati slavljem? Potpuno je uvrnuto. Mozeš to prespavati, možes ignorisati; možeš da pljujes na te bedne malograđanske konvencije, ali biti sam! Sva se najezim. Diskretnim raspitivanjem dolazim do podatka da će mnogi koje poznajem te noci biti kod kuće. Pa zašto bismo svi bili usamljeni? Nek dođu kod mene. U društvu je veselije.
Jedna od poznanica kaže da bi to bio skup ucveljenih žena. Možda je u pravu. Jedino ne znam da li sam više ucveljena u društvu ucveljenih žena ili sama. Manje, više. Manje, više. E, to već postaje toliko komplikovano.
Jelka je lepše nego ikad, sijalice ritmično svetlucaju. Tek je pet sati popodne, a napolju je mrak. Odjednom, nestaje struja. Nema je dvadeset minuta. Tražim sveću, ali nalazim samo one mirisne, za specijalne prilike.
Pa dobro, valjda je ovo specijalna prilika. Eheeeeej, rešenje uvek postoji. Ima ih dovoljno, hvala Bogu, nisam ih potrošila. Nije bilo baš previše specijalnih prilika, mada sveće već odavno držim u pripravnosti.
Nadam se da je ovo samo nešto trenutno. Tako je. Ubrzo se ponovo bučno pale sijalice, TV i moj stari kompjuter.
Ali za pola sata struja nestaje ponovo, kao u dobra stara vremena. Sedam na kauč, gledam u plamen sveće i razmišljam o doprinosu Nikole Tesle našem društvenom životu.
Pedesete. Struja stiže i u nerazvijena, zabita sela juga Srbije. Tim povodom, igranka u školi. Svi doterani, okupani. Obrve nagaravljene ugašenom šibicom. Koji nestašni pramen zaglađen svinjskom mašću. Devojke nose marame. Dozvoljeno je da izviri samo jedan pramen kose, takozvana “pecaljka”. Muzičari nemaju baš mnogo sluha, ali to nikome ne smeta. Veče je posebno.
Večeras treba da zasija svetlost kroz niti prave sijalice. Politički aktivista, zadužen za govor, jako je uzbuđen. Dok govori, visoko u desnoj ruci drži lampu na gas. Na kraju govora pušta struju, i, u zanosu oduševljenja, baca i lomi gasnu lampu, uz reči:
“ Gospođice lampo, nisi nam više potrebna!”
Zvuk polomljenog stakla mora da je uplašio drugaricu struju, jer nje je odmah po dolasku nestalo. A šta se sve onda desilo u tom mraku, nije pristojno pričati.
Sedamdesete ili osamdesete (ko bi to razlikovao, prilično je slično). Skupljali smo novac za unesrećene u zemljotresu u Crnoj Gori, na Kopaoniku, za decu siročiće, za izgradnju velelepne biblioteke u Prištini… Jeste da smo kupovali prašak i zejtin na kupone, gurali se i svađali po prodavnicama i padali u nesvest u redu ispred mesare. Ali ne smemo biti sebični: ima onih kojima je gore, kojima je potrebna naša pomoć. Počeli smo da verujemo da smo dobri i plemeniti, da smo bogati i da treba da pomažemo drugima. Divan osećaj.
Sa ljudi smo prešli na prirodu. Ne, nismo napravili društvo za zaštitu životinja. Šinteri su i dalje mirno radili svoj posao (istina, uspavljivali su sve više mirnih, domaćih pasa, jer su prave džukele znale da razlikuju trenutak kad se treba pritajiti i sakriti, od onoga kad se može režati i napadati). Umesto životinja, naučili smo da volimo šume, pluća sveta. Mladi Gorani su svakog proleća sadili novo drveće. Uživali smo u cvetanju voćki i učili o kalemljenju na časovima biologije. Istina, grejali smo se i dalje na šume, iako smo o solarnim ćelijama gledali na televiziji. Grejati se na struju, postaje pitanje casti.
A struje je uglavnom bilo. Dva sata restrikcije dnevno nije mnogo. Đaci mogu sve što treba da nauče dok je dan, a šta im smeta da se igraju uz sveću. Ako baš treba, mogu uz sveću i da uče. Zar je malo naših predaka koji su tako i visoke škole posvršavali?
Početak devedesetih. Tako je malo kiše palo ovih godina. A bez kiše nema ni struje. I struja je tiha, kad su nivoi reka tako niski. Nije je bilo mnogo sati dnevno. Uh, kako smo bili željni svetlosti. One jake, od koje bole oči.
Kultna mesta postaju lokali sa agregatima. Na vreme smo odlazili u čuveni kafić Klokan, da zauzmemo mesta, i bili blaženi. Nismo mnogo pričali. Kad jesmo, ne znam o čemu smo pričali. Bili smo zajedno i imali svetlost. Gazda nije preterivao sa osvetljenjem, ali ne moramo baš da budemo cepidlake.
Tada smo zavoleli i starogradsku muziku, koju nikada do tada nismo slušali. U Staroj kafani bilo je struje sa agregata, a tamburaški orkestar svira bez ozvučenja. Dođe nas dvadeset, naručimo kuvano vino i pevamo srpske i ruske romanse. I ne želimo da odemo kući, u mrak.
U podne šetam brdom. Na ivici stoje penzioneri. Posmatraju reku koja pravi meandar oko brda i nastavlja svoj put. Čisto da vide da li je nivo reke viši. Rade to svaki dan.
Kraj devedesetih. Bombardovanje. Ne moramo biti uznemireni. Ne može mnogo toga da nam se desi. Ili ništa, ili da poginemo. Tako da nema mnogo razloga za brigu.
Družimo se, čitamo knjige i idemo da spavamo kad začujemo avione i bombe. To je zato, što je najlepše umreti u snu.
Te sam godine po prvi put povlašćena. Živim u kvartu čija je elektrozona direktno povezana sa lokalnim televizijskim studiom. Sreća u nesreći. Ali bombardovanje prolazi, a ja gubim privilegije. Odvajaju prioritetne ustanove od nas.
Tih dana, uobičajen pozdrav je bio: “Koja si ti zona?”
Na jednom rođendanu, srećem druga iz osnovne škole. Ista smo zona. U isto vreme nemamo struju. Idemo u šetnju, prisećamo se školskih letovanja u kampu, gde je on bio najznamenitiji frajer, a ja vezana vreća.
On mi pod svetiljkom koja radi priznaje da je bio zaljubljen u mene, ali da sam ja bila jako uobražena. Ne verujem mu, jer, posto ja nikad nisam bila uobražena, on nije mogao biti zaljubljen u mene.
Osećam da bi tu mogla da se primeni i neka druga logika, ali ne znam koja.
Ipak, oboje smo dobili žuticu, bolest prljavih ruku. Prvo on, pa ja. Jer, kad nema struje, nema ni vode.
Ulazak u novi vek! Sećam se da smo, kad sam bila mala, tata i ja planirali kako ćemo senzacionalno ući u novi vek. Bilo je tu zanimljivih ideja. Činilo nam se da je to tako blizu. Ali eto, ne treba ništa planirati. Nije doživeo ni devedesete.
Nismo bili sigurni da li u novi vek ulazimo na prelazu iz 1999. u 2000., ili iz 2000. u 2001. Tako da smo odlučili da imamo dva euforična dočeka, za svaki slučaj. Tu su bile i protestne šetnje, zabava na svakom koraku. Učlaniš se u Raspor, pa imaš besplatno internet, a dobiješ i koju promotivnu majicu. Ako si u jačoj opozicionoj stranci, možeš da pokradeš stranačke pare i pošalješ dete kod tetke u Australiju, a tebi kao “borcu” i prsima i tankim krivim nogama na kraju ionako sve oproste.
Bilo je tu besplatnih vožnji do Beograda, radi učestvovanja u velikom harizmatičnom činu, a bez rizika po život i zdravlje. Junaka koji su kao trofej donosili nogu od stolice iz Savezne skupštine ili lažni glasački listić, doduše nezaokružen. I ko jos moze da poveruje da struje vise biti nece !
Poslednji sati 2006. Kad je te večeri nestala i po peti put, pojela sam i peto parče divne tople pite sa zeljem. Čitavo sam veče palila i gasila mirišljave sveće, i po mraku isključivala aparate po kući, da se ne bi pokvarili pri naletu struje u povratku. U 21. smo veku, a ja čeznem da struju počnem da doživljavam kao nešto nevidljivo i normalno.
Bar se naš aerodrom zove se po Nikoli Tesli. Tokom prošle godine, gledala sam jako kvalitetne performanse posvećene njemu i njegovom delu. Videla sam u jednoj emisiji da u blizini Nijagarinih vodopada živi poprilično velika kolonija Srba. Eheeeej, rešenje uvek postoji!
2007. Budim se. Ponoć je prosla. Niko od ucveljenih žena nije došao, a nije ni struja. Vreme je za cokoladnu tortu. Jedem dva parceta. Uz svetlost rastopljene mirišljave sveće za specijalne prilike, nosim trece parče u krevet.

Smiraj

Opet rano jutro. Opet ustajanje. Zoran, viši policajac lokalnog MUP-a, oseća da ga je sumorno nebo po prvi put u životu dotaklo. Prosto lirski. Sav se naježio od tog iznenadnog i novog osećanja. Nikada nije voleo te pesnike, te muškarce-žene i folirante svih vrsta. On je poznavao život, a život nikako nije pesma.
Eh, pesma! Kako je on nekad lepo pevao! Ali njegova žena, Stana, nije mu dala da na taj način zarađuje. Ona je bila iz fine kuće: ćerka profesora muzike i čuvene učiteljice Divne. Nije podnosila kafansko-duvansku atmosferu.
Ali on! A kad zapeva “Zajdi, zajdi”! Ili kad je davne 1987., na poslovnom ručku, naočigled pune sale i predstavnika Ministarstva unutrašnjih poslova, pustio glas!...
Bilo nekad, sad se pripoveda.
Ovoga jutra nikako da krene na posao. Guši se od činjenice da mu je to poslednji odlazak. Danas i on treba da postane jedan od onih koji su imali oproštajnu proslavu u velikoj sali nadomak načelnikove kancelarije.
Ipak, sasvim dobro izgleda. Biće lep i mlad penzioner, pa kad ode četvrtkom na čuvene igranke Udruženja! Samo, Stana će će sigurno biti ljubomorna. Mogao bi i nju da vodi, ali ona nije taj tip. A i obećao joj je da će više biti s njom kada završi radni vek.
Možda će otići u selo, da obnove kuću u kojoj se rodio. Sela su sada puna starijih ljudi koji dolaze iz gradova da oslobode deci stanove. Tamo bi puno radio na zemlji, pa bi ostao još dugo ovako vitalan i snažan. Mada, mnogo piju oni tamo. Ne znaju šta će sa sobom, pa piju. Ali on je uvek znao kako da ispuni dan. Osim toga, poroci ga nikad nisu privlačili.
Vreme je da se krene. Oseća bolove u leđima. Pucaju mu kolena. Hladnoća sa ulice je ostavila traga. I hladnoća kancelarije. Baš sad, kad on odlazi, napokon su rekonstruisali parno grejanje. Da li će taj dan radnici MUP-a pamtiti po tome što njihov Zoran odlazi u penziju ili po novoj kotlarnici?
Jedno je sigurno. Niko nije znao da ispita privedenog kao on. Svoje dete nikada nije udario, ali se nije libio da tuče te bitange. Ni on ni žena nisu verovali da je batina iz raja izašla, ali on je znao nešto drugo: da će uhapšenom biti lakše kad, uz bolni krik, prizna istinu. Jer, istina leči.
Baš je hlano, a njemu se znoje dlanovi. U sali je puno mladih ljudi, nekima ne zna ni imena. Govor posvećen njemu sluša, sviđa mu se, ali kao govor o nekom drugom, koga ne poznaje. Kao da sve ovo nije stvarno. Kao da će sutra nastaviti sa starim poslom, ili dobiti unapređenje koje nikako da dobije.

***

Bliži se kraj godine. Vreme je da se konačno uništi ona konfiskovana droga koju, a to već svi znaju, čuvaju na tavanu policijske stanice. Eh, koliko su oni toga sklonili sa ulice. Koliko su dece, sigurno, spasili. Zoran se priseća s kolegama kako je najlakše bilo raditi s pravim kriminalcima. Oni su nekako imali stila. Umeli su da razgovaraju s milicijom. A ne ona sitna riba.
Seća se nadobudne studentkinje. Devalvacija, penzioneri od četiri izjutra čekaju ispred prodavnica da bi uhvatili red za hleb i mleko. Ona nekud ide, izgleda veselo i zaljubljeno, ali je sama. To je sumnjivo. Zaustavili su je. Op, nema kod sebe ličnu kartu. Izvinjava se, kaže da ju je zaboravila u studentskom domu. Ne puštaju je, ali je ni ne privode. A ona kriva, a neljubazna. ‘’Zamisli, predlaže nam da preko toki-vokija proverimo njene podatke u datoteci. Čuj, ona zna za datoteku, a ne nosi ličnu kartu. Zenice joj nekako široke. Onda besni sto ne jurimo kriminalce, nego nju maltretiramo. Pazi, maltretiramo. Kakav je to način. Pa posle budi dobar, da ti se svi smeju!’’

***

Pera ložač je nestao sa slavlja. Nema vremena čovek. Spuštaju, kaže, “travu” s potkrovlja, da se uništi. U zgradi sada postoji i idealno mesto za to: nova kotlarnica.
Kolege na proslavi ispijaju pića. Atmosfera je sve prijatnija. Zoran kroz dim cigarete nazire neku nepoznatu lepotu koja ga čeka posle svega, kao nagrada za tolike godine mukotrpnog rada. Obuzima ga neki mir, osmehuje se, a onda mu prosto dođe da igra od sreće. Milina mu prožima telo. Kako je to lepo, dočekati penziju, a da ti je zdravlje tako dobro.
Dolaze mu u misli sve one stvari koje je želeo da proba u životu, a za to nikad nije imao vremena. Popeti se na vrh Kajmačalana, skakati padobranom, otići na neku nebesko-plavu peščanu plažu. Ne zna tačno gde, ali nema veze, ima ih puno po svetu. Možda i da napiše knjigu, to ovde ljudi često rade kad odu u penziju. Ili da se dohvati slikanja. Mada je imao trojku iz likovnog. Naravno, samo ako se Stana složi.
Daktilografkinja Lela se žali da je boli glava. Nastaje neka gužva. Ne zna šta je to. Što i mora da zna. Njemu je lepo. Baš ga briga. On je sad penzioner. Slavlje se nekako na brzinu završava. To ga malo trgne, ali ne i porazi. Ubeđuje ljude da ostanu još malo.
“Pa čoveče! Kakvo te slavlje spopalo! Zar ti ne osećaš ovaj miris?” pita kolega Rajko.
Oseća. I miris mu je nekako poznat. Pred očima mu se nepozvan ukazuje džinovski džoint, koji se na vrhu crveni od žara.
Kolika bi to morala biti rizla, od onolikog naramka Smejalice?
Ma, ko će sad da računa. Ali ušli bi sigurno u Ginisovu knjigu rekorda.
Otkud to da se desi? Ne zna. Ali mu je baš smešno.
Rajko se dere :
“Pera ložač, umesto da lepo zalozi novu kotlarnicu i droga propisno izgori, on, budala, nije pazio, pa je to pocelo da dimi. Eto ti. Sad su svi u zgradi naduvani. Mnogi su izašli napolje. Nekima je muka."
Oštar miris draži nozdrve. Nije besan niti začuđen, ali shvata da njemu niije muka. Jeste da po prvi put proba travu tek danas, na dan odlaska u penziju, ali ipak je on stari vuk.
I to je baš smešno.

Marčelo Montegi, kavaljer s ružom

Bože, kako su Italijani lepi. Ono njihovo držanje, hod, šarm. Ona energija! I svi lepo mirišu. Da nisam pomirisala, ne bih verovala. Toliko je neodoljivih muškaraca na tako malom prostoru, da jedan od njih prosto mora biti tvoj : treba samo da pružiš ruku.
A opet – prosla sam pola Italije i ništa. Ni flert, ni poznanstvo. Ništa. Lepo ti objasne gde je ono što tražiš i toliko. Osim komplimenata vlasnika zlatare u Veneciji, koji bi sigurno rado prodao koji komad nakita tako šarmantnoj dami; ili vlasnika butika kožnih rukavica u Firenci, koji pravi minimalne grimase dok ti stavlja lakat u plišani jastučić i navlači finu rukavicu na ruku, toliko diskretne, da ih ne vidi njegova sredovečna supruga, koja na metar udaljenosti pomaže starijim, izbirljivim Nemicama. Da li je to uopste vredno pomena?! Čovek može satima da se divi Fontani di Trevi, a ništa od slatkog života. Još moraš da bežiš od prodavaca ruža, a tek si pobegao od jedne ture na Španskim stepenicama. Pa što toliko lažu ovi filmadžije?
Ali kad se najmanje nadaš…tako je uvek počinjala priča utehe moje majke…..desiće ti se ono za čim čezneš.
Daleko od Italije, u jednom gradu, u kome rastu crvene muškatle, arhitektura je svedena a sirevi poznati, gde se mogu sresti beli, crni, žuti, aboridžini i bogati Arapi sa svitama Šeherezada, gde se čulo mirisa može koristiti neprestano i na zadovoljstvo čitavog bića, e, tu — srećem Italijana.
On ne nosi odelo, nema vitak stas, na nogama ima bele čarape i crne cipele nevisokog sjaja, ali ima neodoljivi šarm i harizmatičnu moć da bude centar razgovora u svakom društvu. On ne deli komplimente ženama, nego ih zasmejava. Ima suptilan pristup.
Ne bih ni primetila njegovu zainteresovanost, da mi na nju nisu ukazali drugi. Nisam navikla na prefinjene muškarce. Shvatam da je falilo baš ono što mi čitavog života smeta kod lokalnih presretača: komplimenti i lepe reči. To je pitanje konteksta. Čovek se na dobro lako navikne.
Marčelo ima predivan stan sa crnim kožnim foteljama i modernim slikarstvom po zidovima. U njemu se ne može bučno voditi ljubav, jer su ostali stanari previše blizu. Na interfonu u njegovoj zgradi vidiš prezime Milošević, čisto da se osećaš kao kod kuće. Njegova terasa gleda baš na terasu komšije Miloševića, da slučajno ne zaboraviš svoje patrijarhalne obzire.
Poziva me da obilazimo dvorce. On je moj princ u belim čarapama. Robin Hud s kojim po prvi put prelazim neku granicu na crno. Moj Italijan u žutoj majici, sa stomačićem, običnim kolima i velikom energijom.
Zbunjena i sumnjičava, ne pristajem da protrčimo kroz fontanu držeći se za ruku. Odbijam inicijaciju. Umesto toga, učim ga kako se na mom jeziku kaže strast.
Marčelo ima i suptilnu odstupnicu. Tužnu priču o umrloj dragoj, koju izvuče iz rukava kad je vreme da se ode.
Kad se najmanje nadaš.

Tajlandska salata

Pri povratku iz škole, dok sam još bila u grupi dece, moja voljena tetka Slavka viknu:
“Evo nase vile Ravijojle!”
Nepotrebno je reći da nakon toga mesec dana nisam zelela da idem u školu. Ime se raširilo kao kuga i bilo savrsena inspiracija za školske mangupe. Znali smo mi svi da je ta srpska vila simbol lepote, ali ništa nije pomagalo. Ime joj je ipak neopisivo smešno.
Moja rodjaka danas kaže da mi je kao mala zavidela na raskošnoj lepoti, ali tada, kad mi je to bilo važno, divile su mi se samo strine i tetke. Zavidela sam i ja njoj. Mogla je da ide u muzičku školu (moji to meni nikako nisu mogli da priušte). Bila je clan čuvenu dramske grupe, iz koje su izašli danas mnogi čuveni glumci, dok sam ja do srednje škole skupljala hrabrost da se uključim u rad lokalnog amaterskog pozorišta. Očaravala me je stalno. U prvom srednje je, okrenuta leđima televizoru, potpuno razumela epizodu “Planete majmuna”, dok sam ja morala da učim ruski. Iako par godina mlađa od mene, uvek mi je bila prozor u svet i nepresušni izvor diveljnja. To je trebalo da znaci da svako na ovom svetu ima svoju šansu, ali ona je, u mojim ocima, bila odabrana. I bila sam u pravu.
Mnogo kasnije, povremeno je pokušavala da me svojom nesalomivom voljom natera da se maknem sa mrtve tačke. Upozoravala me je da izneveravam svoju suštinu. Jedino je ona insistirala na nekim potencijalima, dok su ih drugi, pa i ja sama, videli u prošlom vremenu. Ja sam htela da verujem da će lepota i dobrota spasiti svet, a ona je znala da ne može biti tako jednostavno.
Kako je tek od ruznog paceta izrasla u pravu lepoticu. i to lepoticu koja zna šta radi. Prvi njen muž bio je snažan Srbin, lep, seksipilan, fantastican stručnjak predodređen na uspeh. A tek drugi - uspešan, zanimljiv, izuzetno lep i glave pune radara: razumeš se s njim pogledom, iako ne znaš njegov jezik. Podržava je do neverovatnih granica za zemlju Srbiju: spreman je da satima sluša o njenim najnovijim istraživanjima, ponekad sateran da još za doručkom upliva u svet umetnosti. Zajedno s njom se oduševljava, raduje, divi. A kako je tek ponosan, kad ona u njegovim profesionalnim krugovima počne sa beskrajno zanimljivim, ponekad i istinitim, meditacijama na temu seksa i ljubavi, makar se te priče ponavljale iz večeri u veče.
Taj izuzetan čovek iz daleke zemlje za nas je pravo otkriće. Posećuje moj gradić Smejton, najljubaznije upoznaje familiju svoje drage žene i potpuno nas prihvata. A onda ja provodim tri nedelje kod njih u inostranstvu. Predstavljaju me prijateljima, dok ja Tarzan-engleskim dajem svoje podatke i uživam u lepoti njihovog grada gladnim očima. Kod njih mi je sve neverovatno i sve kao u bajci. Jak nazeb s kojim sam krenula na put nestao je još prvog dana. (Doduše, sačekao me je ponovo, kad sam se vratila u kišom zasivljen Beograd). Čak je i moja užasna zavisnost od cigareta lagano jenjavala.
Iako moja rodjaka pokušava da me “skine” sa mojih mistifikacija svega i svačega, ne uspeva joj najbolje. Teško nalazim loše strane stvari, kad uporedim sa svojom stvarnošću. Baš kao kad mi je, davno, kao studentu, naredila da idem u McDonalds, jer je ukus njihove hrane stvar opšteg obrazovanja, neumorno radi na meni.
Njen muž i ona oduševljavaju se istočnjačkom hranom, što meni deluje kao goli snobizam. Njiihovi restorani su jeftiniji, ali ne mislim da hoće da uštede na meni. Čini mi se da su iskreni u svom oduševljenju. Sve to baš golica. Od ranog popodneva, krecemo u akciju edukacije.
Prvo, indijska prodavnica. Vesele boje, oblici, imena koja zvuče kao muzika. Probam samosu, trouglastu pituljicu primamljivog ukusa. Putujemo dalje. Cips od račića mi se više sviđa od krompirovog. Mirišem, osećam, radujem se, ali ne pamtim imena moćnih sastojaka te cenjene (ili precenjene) kuhinje. Pada mrak, a sa njim raste moje oduševljenje novootkrivenim istočnjačkim restoranom. Sve je čisto, pristojno, a čovek može i da gleda kako pripremaju hranu. Ona me pita da li želim da mi izabere nešto što će mi se sigurno dopasti ili nešto autentično. Ponesena istraživačkim duhom, koji mi nabija adrenalin, odlučujem se za autentično.
Stiže čuvena tajlandska salata. Ah, kako zivot moze biti divan! Odlično raspoložene, bacamo se na hranu. Ona svoju salatu ljušti, i ne gledajući me. Ja svoju za sada gledam, pomalo nepoverljivo.
Vidim kako ona kažiprstom podiže skliznule naočare i upućuje mi čuveni profesorski pogled. Zahvatam viljuškom. Salata deluje obično. Upozorila me unapred je da je lepota u mešavini slanog, slatkog i kiselog ukusa, ali ja tu vidim samo sezonsko povrće, nekakvu rendanu, mešanu salatu. Šta tu može biti čudno. Osmehujem se i uzimam prvi zalogaj.
Odjednom, osećam strahovit poriv za povraćanjem. Ne znam šta jedem, ali odmah shvatam neću moći to da pojedem. A opet, kako da se meni gadi nešto, što za nju predstavlja vrhunac kulinarskog užitka ili primer zdrave ishrane? Jednom davno, u njenom stanu u Beogradu, kad ni mrtva gladna nisam mogla da jedem kuvano povrće i meso bez začina, ironično mi je rekla da, ako ne mogu, u frižideru za takve ima pasulja sa suvim rebarcima. Jos je ona, koja je i u garsonjeri imala ženu za čišćenje, kuvala za mene. Tada sam se dobro drzala, stidela sam se da priznam da bih radije taj pasulj. Ali ovo je veliki izazov!.
Nepristojno je ne progutati bar prvi zalogaj. Gutam ga, a zatim mahnito pijem vodu, sok i trpam u usta pirinač. Ništa ne može da ubije miris koji me guši, a koji mi se zalepio za nozdrve. (Poput polipa, bio je tu još danima, i napadao poznate arome, čineći ih nepodnošljivim.)
Odmah je krenula paljba. Dok meni usna duplja gori od strašnog ukusa, ona bljuje vatru. Naravno, to ne bi bila ona, kad ne bi kritiku na činjenicu da se ja gnušam nečeg što ona obožava, upakovala u više ciljeve, pitanje same istine i suštine života.
“Da, da, ovo mi je trebalo“, kaže. “Ovo uopšte nije slučajno. Ovo je metafora. Tebi je, u stvari, tamo dobro. Ti i ne treba da odlaziš odatle. Ja sam htela da ti pomognem, ali vidim da ti to uopšte nije potrebno“.
Plaća. U tišini polazimo kući.
Ne znam kako je to sve ispričala mužu, ali ne sumnjam da sam u njenoj verziji ispala potpuni kreten. A i glupo bi bilo, da on bude na mojoj strani.
Doduše, već smo pričali o tome kako i Srbi imaju užasne stvari, na primer pihtije. Slažem se, pihtije mnogi ne mogu da jedu, i to je u redu. Ne mislim da on mrzi Srbe zbog pihtija.
Hrana iz libanskog restorana bila je jako ukusna. Sad znam da u kineskom restoranu mogu naručiti piletinu sa sosom od kikirikija, pa da budem potpuno svetska ženska. Sve se nekako završilo. Ali toj salati više ne prilazim.
I ne znam da li smem da priznam. Ja volim i pihtije, i toplo pečenje, i hladno pečenje, i pečene paprike s belim lukom, i sarme, i hleb iz crepulje, i dimljene vešalice. Mislim da ima nade za nas. Kada sam Australijancima, Egipćanima, Kanađanima, Englezima, Belgijancima, Italijanima govorila da sam iz Srbije, komentar je uvek bio : “Kakva egzotična zemlja!”
U toj zemlji i vile imaju smešna imena.

Prase ili svinja

Svinjska glava je jako vazan deo pečene životinje. Stavi se pred kuma ili domacina. Posebna čast je ukazana onome ko se lati noža da joj ‘’dodje glave ‘’. Onda se jakim udarcem razbije glavna kost i izvadi mozak. Podeli se onima koji prisustvuju ritualu, često uz pošalicu – kome fali mozak ?
Ako ti na slavu ne dođe kum, nemas domaćina, nemaš ni potencijalnog domaćina, svinjska glava završi u zamrzivaču.
U zavisnosti od krize hrane, može se iskoristiti za više obroka ili se pribegava uobičajenijim namenama.
Šta uraditi sa neiskorišcenom glavom ? Tipično ili parcijalno ?
Odluka je pala. Kuva se kupus. Vadi se glava dobro ugojenog praseta i odmrzava. Domaćica pokusava da, brijačem i oštrim nožem, odstrani sitne bele dlačice koje bi pokvarile gurmanski doživljaj. Mesar baš i nije mislio na to. Ne ide tako lako :
‘’ Nema, to dok čovek svojom rukom ne pipne ! Bele dlake, belo prase. Uh !’’
Čujem je, dok razlivena u fotelji posmatram svoje lice u ogledalu. Vidim kako su mi se pojavile neke sitne dlacice po licu. Grozno ! Pogotovu kada svetlost dolazi sa strane.
Ipak, bele su, može mesar i da ih ne primeti.