U predgovoru knjige Ivana Đurića (1947–1997) „Vlast, opozicija, alternativa“ (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2009), koju je priredila i naslovila, Latinka Perović autora, s dubokim uvažavanjem, određuje kao racionalnog srpskog nacionalistu.

S obzirom na to da Đurićevo političko delovanje predstavlja konzistentnu, u oštrini istrajnu, kritiku srpskog ratnohuškačkog nacionalizma koji je skraja osamdesetih i tokom devedesetih godina prošlog veka režim sprovodio a većina stanovništva i dobar deo politički organizovne opozicije odobravali – pitamo se kako je moguće da jedan nacionalista bude protivnik nacionalizma, odnosno da onaj ko se u punoj intelektualnoj i moralnoj kondiciji bori protiv nacionalizma, sam bude nacionalista? Perovićeva tu mogućnost očigledno utvrđuje pridevskom distinkcijom – čime ne samo što se uočava suštinska razlika između racionalnog i aracionalnog nacionalizma, nego i to da nacionalizam po sebi ne znači ništa. Bez atributa, nacionalizam je nešto bez svojstava čijom se neodređenošću može opasno manipulisati – kao kad oni koji sebe nazivaju naprosto nacionalistima nacionalizam ushićeno definišu kao ljubav prema sopstvenoj naciji, dakle kao nešto po sebi razumljivo i pozitivno, iz čega sledi da je nemoralno ne biti nacionalista. Tu, međutim, imamo posla s prividom, a privid je u političkom životu zlokoban.

Svako ko sebe smatra nacionalistom svoju ljubav prema sopstvenoj naciji obavezno izražava u političkom kontekstu, na taj način pomenuta neodređenost, ono ništa nacionalizma postaje delatno. To ništa u politici postaje ništeće. Mi smo to kao građani Srbije iskusili tako snažno da još uvek savladavamo posledice tog iskustva.

Nazivajući ga racionalnim nacionalistom, Latinka Perović je htela da ukaže na to da je Ivan Đurić u svoj nacionalni politički program (za koji su, uzgred budi rečeno, na predsedničkim izborima građani višenacionalne Vojvodine tako glasali da je ovaj kandidat u pokrajini osvojio najviše glasova) uveo kosmopolitske, univerzalne principe slobode i pravde, da je, jednom reči, Srbe video kao politički narod ravnopravan među evropskim narodima, a ne kao pleme u pretpolitičkom stadijumu. Racionalni nacionalizam podrazumeva odgovornost političkih predstavnika koji pripadaju najbrojnijoj naciji za građansku jednakost svih.

Možda bi bilo još verodostojnije da je Perovićeva Đurića nazvala racionalnim srpskim rodoljubom, naročito ako se ima u vidu da je on pred kraj života – čitamo na jednom mestu u njegovoj posthumnoj knjizi – rekao kako je u Srbiji vreme da rodoljubi izgrade sve ono što su nacionalisti uništili. No, tako bi se, bez sumnje, izgubilo ovo značajno razlikovanje koje neatribuiran nacionalizam implicitno određuje kao ništavilo.

Osnovna tema knjige, objavljena već u naslovu rečju alternativa, konfontiranom rečima vlast i opozicija, jeste političko mišljenje koje je, iako bremenito egzistencijalnim smislom, u jednom vremenu ostalo nemoćno. Odista, političko mišljenje briljantnog profesora vizantijske istorije, Ivana Đurića, predstavljalo je alternativu onoj krucijalnoj tački u kojoj su se spajale politike pozicije i opozicije – a to su takozvani nacionalni ciljevi. Opozicija je bila protiv rata koji je vodila vlast, ali, uglavnom, ne i protiv ciljeva tog rata za proširenje granica (štaviše, neke opozicione stranke su regrutovale svoje članove za borbene jedinice u Hrvatskoj i Bosni). Đurić (naravno, ne jedini) bio je odlučno protiv tih ciljeva oko kojih je, što javno što tajno, bio postignut konsenzus političke i intelektualne elite.

Kao državne treba priznati administrativne granice republika u nekadašnjoj federaciji. Istovremeno, novonastale države na tlu bivšeg saveza treba međusobno da se priznaju. Kosovu i Vojvodini vratiti autonomiju i izvršiti regionalizaciju Srbije. To su, između ostalog, bili stavovi Ivana Đurića pre početka ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Regionalizacija, decentralizacija, građansko društvo, priznavanje počinjenih zločina od strane države a u ime nacije, suđenje ratnim zločincima, otvaranje arhiva tajnih policijskih i vojnih službi, lustracija... sve to, dvanaest godina posle smrti Ivana Đurića, čeka nekog Ivana Đurića koji bi ovog puta, osim volje i pameti, imao i političke moći da se s tim uhvati u koštac.

Ipak, ne treba zaboraviti da istoriju, kulturnu i političku, uz glavne, čine i skrajnuti i skriveni tokovi intelektualne i moralne borbe, tokovi što ponirući pri samom izvoru kasnije mogu postati vidljivi i snažni.

Na repu politike Kraljevine Jugoslavije: Miloš Crnjanski

Još za života Crnjanski je doživeo da ga ideološki protivnici etiketiraju kao nacionalistu, fašistu, antikomunistu. Na te napade i optužbe nije odgovarao. Sa svojim stavovima o državi, naciji, politici, bio je meta ideološkim protivnicima u jednom vremenu punom političkih i idejnih sukoba na prostoru Evrope. Nije bio po volji internacionalne levice (boljševičkim komunistima) u Kraljevini Jugoslaviji i Srbiji zato što je branio vrednosti nacionalnih i državnih interesa. Smatrao je da je nacija državnooslobodilačka, socijalna i kulturna vrednost, a ne političkostranački instrument.

Posle 1945. godine međuratna ideološka ocena o Crnjanskom je ozvaničena tako da slavni pisac nije mogao da dođe u SFRJ sve do 1965. godine. Koliko je takav sud pustio koren, pokazuju povremena osvežavanja, sve do naših dana, bajatih tvrdnji o nacionalizmu i zabludama Miloša Crnjanskog (Nikola Bertolino, Politika, 18. jul 2009). Ono što je karakteristično za ovaj tekst, svakako je pomeranje optužbe sa lista Ideje na novinarsku delatnost našeg pisca. Književnik je bio difamiran zbog tekstova u tom nedeljniku, a ne zbog novinskih izveštaja iz 1935–1938. koji su bili dobro poznati njegovim kritičarima sa levice. Otkuda sada ubacivanje i dnevnih novinskih napisa pisca u davno konstruisani ideološki portret Crnjanskog?

Oživljavanje bajatog stereotipa

Nikola Bertolino kaže da je Crnjanski kao novinar u međuratnoj Španiji i Nemačkoj „otvoreno podržavao“ ove dve države i njihove vođe, da u tom poslu nije bio objektivan, da nije „predvideo rat“, da je „zatvarao oči pred masovnim progonima Jevreja“. Tvrdi da je Crnjanski bio „militaristički i nacionalistički nastrojen“. Takođe, preuzima stare ocene da je u Idejama propagirao ideje koje nisu bile demokratske.

Koliko su tačne tvrdnje o kojima je reč? Zapravo, tu nije reč o argumentima, već o običnim izjavama koje treba da ožive davno stvoreni stereotip o idejnopolitičkom liku Crnjanskog. Napisane ocene ne uzimaju u obzir istorijskopolitički kontekst, a ni sadržaj tekstova Crnjanskog. Sve evropske vlade su održavale saradničke odnose sa Hitlerovim režimom do 1939. godine, a vodeće sile otišle tako daleko u toj prisnosti da su otele Sudete od Čehoslovačke i pripojile kancelarovoj državi. Kraljevina Jugoslavije takođe je sarađivala sa Trećim rajhom. Napisane su, treba li to podvući, brojne studije o nacionalsocijalizmu i Evropi toga vremena.

S druge strane, zaobilaze se kritičke ocene Crnjanskog, kako o Hitleru tako i Franku. Onoliko koliko je dopuštao novinski izveštaj sa poprišta građanskog rata u Španiji 1937. godine, on piše u formi pitanja „Zašto general Franko hapsi patriote?” A mogao je da zaobiđe ovu temu.

Dakle, ideološki greh Crnjanskog načinjen je u novinarskom radu, u Španiji i Nemačkoj, časopisu Ideje, a politički profil je, za čitaoca, odnekud stigao i dopunio neknjiževnog Crnjanskog.Tvrdi se da je te „senke” i sam Crnjanski priznavao i oplakivao. Gde? Takvog teksta nema. Nekim psihoanalitičkim manevrom, tvrdi se da je „Knjiga o Mikelanđelu“ zapravo sredstvo pisca za ispravljanje svojih grehova prema Beogradu(!).

Ništa od navedenih pukih ideološko-političkih tvrdnji nije tačno. U tri svoje knjige o Crnjanskom (Politički spisi Miloša Crnjanskog (uvodna studija), 1989; Crnjanski o nacionalsocijalizmu (predgovor), 1990; Politika i književnost u delu Miloša Crnjanskog, 1994, 2007) opsežno sam istraživao ideološku i političku misao Crnjanskog u svim njenim aspektima. Osećam naučnu obavezu da osporim najnovije neosnovane ocene o Milošu Crnjanskom. Da u najkraćim crtama osvetlim prazninu stereotipa o kojima je reč.

Crnjanski je boravio od decembra 1935. do marta 1938. godine u Nemačkoj u funkciji činovnika spoljnopolitičkog aparata države. Kao dopisnik dnevnih novina Vreme on je mogao da izveštava, u skladu sa zahtevima profesije, o onome što se događalo pred njegovim očima a ne da kritikuje vlast države u kojoj boravi, a još manje da predviđa. Njegovom oštrom oku nije promakla suština nacionalsocijalističkog režima. Tako, piše o krivičnom zakoniku koji štiti državu i ideologiju; o štampi piše, između ostalog, da u redakcijama primenjuju „metode generalštabnih oficira“; o odnosu crkve i države, tačnije o otporu protestanata nacionalsocijalističkom režimu koji izaziva bes „partijskih fanatika“; o državi i neobičnoj „mukloj atmosferi nemačkog „parlamenta“ (pod njegovim navodima); o rešavanju praktičnih problema, o Hitleru kao „samodršcu“; o spoljnoj politici Nemačke u kojoj je dominirala retorika mira. Gde je tu državna politika Kraljevine Jugoslavije? Crnjanski je bio na repu te politike, činovnik u diplomatiji i novinar, pa nije jasno koji to razlozi opravdavaju njegovo promovisanje u maltene ključnu figura međuratnih političkih zapleta, kako nekada, tako i danas.

Kristalna noć je bila kasnije

Ali i u takvim okolnostima, Crnjanski je u tekstu „Ko će pobediti? Pije 11 ili nacionalsocijalizam” napisao za Vreme: „Ipak ova borba za slobodu mišljenja, ma koliko bila paradoksalna, služi na čast Nemcima, narodu koji nije samo, kako se to po Evropi piše, narod policajaca i vojnika, nego i narod mislilaca i pesnika.”

A što se tiče pogroma nad Jevrejima, mora se primetiti da je nedostojna akademskog diskursa. Ta vrsta podmetanja, koju nisu preduzimali ni međuratni komunistički protivnici Crnjanskog, naprosto je bedna. Crnjanski je boravio u Nemačkoj do marta 1938. godine, a događaj koji je najavio program progona Jevreja desio se „kristalne noći” 9. novembra 1938. godine, dok je fizičko uništavanje kulminiralo 1939. godine. Dakle, u to vreme Crnjanski nije bio u Nemačkoj.

Uostalom, rasni program nacionalsocijalista uključivao je i supremaciju nad Slovenima, dakle i Srbima, pa ne može biti da je jedan visokoobrazovani srpski nacionalista simpatisao politiku sopstvenog nestanka.

Da činjenice nisu saveznik autoru najnovijeg plakata o nacionalizmu i zabludama Crnjanskog, na dobar način potvrđuje i njegova urednička ruka na poslu priređivanja putopisa u projektu „Dela Miloša Crnjanskog“ (Tom deveti, knjiga 20, 1995). Šta se tu dogodilo? Iz tako kapitalnog projekta izostavljeni su, u ne malom broju, putopisno-reportažni tekstovi našeg pisca. Tako, nema petčetiri teksta sa puta po Bosni iz 1925. godine, najzad, da dodam i izostavljanje osam tekstova sa putovanja po Krfu iz 1925. i jedan iz 1933. godine (zbog dužine teksta ne navodim naslove i datume). Zašto su izostavljeni ovi tekstovi iz ovako velikog izdavačkog poduhvata? Nema stručnog ni bilo kojeg drugog opravdanja za urednika. Pretpostavljam, zbog ocene Nikole Bertolina da su ti tekstovi nacionalistički. Čak i da je tako, priređivač dela jednog književnika dužan je da prikupi i objavi sve njegove zapise i tekstove, a ne da svoj privatni stav odredi kao kriterijum. novinskih reportaža Crnjanskog o Vojvodini iz 1923. godine, nedostaju i

Zapitajmo se, na kraju, šta je to što održava stereotipe u jednoj kulturi i književnosti? To je pravo pitanje. Jer, svaki stereotip je klišetirani obrazac mišljenja koji utiče na pojedinca da stvari opaža na jedan način koji ne mari za činjeničku istinu.

Jedan razlog je svakako održavanje onog interpretativnog modela kulturne i političke prošlosti koji otkriva „mrlje”, „ružno lice”, „tamnu stranu” u nacionalnom biću srpskog naroda. Ovaj model ima priličan broj pristalica kod nas, a i u inostranstvu.

Drugi je odsustvo stručne komunikacije i nespremnost da se prate radovi iz određenih oblasti ili znanja o nekim konkretnim pitanjima. Kao da svako polazi sa čiste livade. Bez pojmovne pripreme terena nekog istraživanja nema valjanog znanja. A kada se tako deluje, onda mogu da se iznose tvrdnje u skladu sa željama, a ne po meri stvari kakve jesu. Onda trijumfuje pristrasnost – a ne razlog, izjava – a ne argument.

(Foto Paul Morse, AFP/Getty Images)

Upravo dok sam se spremao da ga obavestim o recepciji njegovog dvotomnog dela „Zanimljiva vremena, nemirna vremena” na srpskom, preduhitrila me je vest iz Oksforda: Lešek je umro. Da, smrt je opomena, jedina i apsolutna. Otišao je, eto, još jednom iz čuvene plejade mislilaca druge polovine minulog veka. Odlazili su poput oborenih hrastova, jedan za drugim: Jaspers, Hajdeger, Rasel, Lukač, Bloh, Adorno, Markuze, From, Kami, Sartr, Goldman, Horkajmer, Lefevr. Među živima je još Habermas. Svakako, snažno i trajno obeležili su doba u kojem su živeli i delovali.

Kao i u svaki veliki duh, Kolakovski je bio sintetičan um: ne samo što su se filozofija, teologija, logika, etika i politika, estetika i poetika u njemu mešale i prožimale na sublimni i osobeni način, nego je, i ne malo, bio odan čaroliji maštovitog sveta umetnosti. Od svega toga nastala je stilska legura, vlasništvo ovog znamenitog Poljaka. Sa izrazitim literarnim i esejističkim darom, smatrajući sebe više umetnikom nego logičarem, ukazivao je kako više lepote i života ima u onome što je dvosmisleno, promenljivo, pa i protivrečno, nego u formalno-logičkoj identičnosti, statičnosti, strogoj doslednosti.

No, kada je u pitanju opšti aspekt društva i kulture, stav Kolakovskog je odveć jasan: Ne postoji nikakav recept za društvo bez zla, bez greha, bez konflikta; priznati to, ipak, ne znači zapasti u očajanje. Nemamo izbora između potpunog savršenstva i potpunog samouništenja. Naša ovozemaljska sudbina jeste briga koja nema kraja, večna nezavršenost. Nema nade da ćemo naš život uskladiti i srediti da u njemu ne bude nikakvih problema.

Pišući „Glavne tokove marksizma” hteo je, kaže, da sazna šta je, zapravo, to za šta se godinama, uz nemale rizike, zalagao, zaključujući da je „marksizam najveća fantazija XX veka”. Njegove sumnje počele su daleko ranije, još sredinom pedesetih, da bi sve kulminiralo objavljivanjem njegove knjige u Zapadnoj Nemačkoj pod vrlo provokativnim naslovom: „Čovek bez alternative” (1960); jer, takav čovek je, u stvari, neslobodan čovek, jedna mogućnost je isto što i nijedna, a to je, i po Marksu, „mrtav čovek”. Usledile su nemale političke represije. No, Kolakovski je, kao i uvek, u takvoj situaciji ostao uspravan, dosledan sebi i svojoj filozofskoj poziciji, bio je gord i neustrašivi čovek i mislilac, još jedan dokaz da gordi ljudi ne mogu bez politike.

Na zahtev poljskog političkog vrha da su intelektualci dužni da tumače i propagiraju partijske direktive, Kolakovski je odgovorio da zadatak intelektualaca u komunističkom pokretu nije da samo bespogovorno provode „mudre partijske direktive” nego da i sami proveravaju da li su te „direktive zaista mudre”. Očitao je pravu lekciju partijskom Politbirou: komunizmu su potrebni intelektualci zbog njihove sposobnosti da misle, a ne zbog njihovog oportunizma i konformizma; kakav je to socijalizam u kojem filozofi i pisci uvek kažu isto što i generali i ministri, ali uvek posle njih; šta može očekivati režim koji nije u stanju da osigura dobrovoljnu saradnju inteligencije, nego se mora oslanjati isključivo na policiju i na vojsku, itd.

Kao trn u oku poljskom političkom establišmentu, Kolakovski je proteran iz zemlje (1969) ostajući u izgnanstvu (uglavnom na američkim i engleskim univerzitetima) punih 20 godina. Stiže u domovinu 1989. godine da bi mu odmah ponudili mesto predsednika države, na šta je on, filozof, uprkos Platonu, uz ljubaznu zahvalnost, kazao lucidnu reč: „Kako možete birati nekoga za šefa države koji je, kao ja, napravio toliko grešaka u životu?” Tom prilikom predsednik Kvašnjevski uručio mu je najveće poljsko odlikovanje – Orden Belog orla, pa je i tim povodom, zahvaljujući, pored ostalog, kazao: „Treba hvaliti takav sistem u kojem laži i izmišljotine moraju biti tolerisane, ali da pri tom niko ne sme biti primoravan da u laži veruje”.

Govoreći o filozofskoj utopiji Kolakovski smatra da je ona, po svoj prilici, odumrla. Filozofija se, veli, ne bavi istinom, niti će ona ikad otkriti bilo kakve opšteprihvaćene istine. Kulturna uloga filozofije se ne zasniva na iznošenju istine već na negovanju duha istine. A to znači da se ne sme dopustiti da istraživačka energija uma oslabi, ne sme se prestati sa osporavanjem onoga što izgleda očigledno i definitivno; treba uvek dovoditi u sumnju na izgled neiscrpne rezerve zdravog razuma; treba uvek sumnjati u postojanje „druge strane” onoga što se smatra očiglednim; nikad se ne sme zaboraviti da su određena pitanja koja se nalaze iza utvrđenog horizonta nauke, ipak, ključna za opstanak čovečanstva u onom obliku u kojem ga poznajemo. Filozofi, misli glasoviti filozof, ne seju ni ne žanju – oni samo rastresaju zemlju. Filozofi ne otkrivaju istinu, ali su oni potrebni da se um ne bi ulenjio, da bi uzimao u obzir različite mogućnosti odgovora na naša pitanja. Rečju, da bi opstala, filozofiji su potrebni kako kopači tako i iscelitelji; kako avanturisti puni bravura, tako i oprezni zaštitnici.

U prilikama naše današnjice treba očekivati, uverava nas Kolakovski, da će dve vrste mentaliteta, skeptička i utopijska, preživeti nezavisno jedna od druge u neizbežnom konfliktu. Štaviše, potrebna nam je njihova nesigurna koegzistencija; jer obe su bitne za naš kulturni opstanak. Pobeda utopijskih fantazija značila bi totalitarni košmar i potpunu propast civilizacije, dok bi nas vladavina duha skepticizma, koja se ne dovodi u pitanje, osudila na beznadežnu stagnaciju – nepokretljivost koja bi najmanji slučaj mogla da promeni u katastrofalni haos. Definitivno, dakle, moramo živeti između dve, međusobno nepomirljive pretenzije od kojih svaka ima svoju kulturnu potvrdu.

Poslednjih nekoliko meseci stalno dobijam pitanje: „Da li je knjiga u krizi?“

To je očekivano pitanje, pa bi, na prvi pogled, i odgovor morao da bude očekivan. Ako je kriza opšta, i svetska i naša, ako je kriza postala mera svih stvari, onih koje jesu da možda neće biti i onih koje nisu da će možda postati, ako je kriza, što je isto očekivano, postala i vrhunski alibi za sve greške i neodgovornosti, onda je svakako očekivano da i knjiga bude u krizi.

Inače, svaki otklon od krize, ako ništa drugo, ukida mogućnost alibija kako bi sve bilo na mestu samo da nije svetske krize. To onda pogoduje apatiji, koja je poslednjih meseci, dobrim delom i nezavisno od krize, uzela maha, a posve odgovara neradu koji nas poslednjih decenija nije ni napuštao. Lako je razumeti da za nešto nema novca, pogotovu danas, ali je potpuno nerazumljivo zašto se ne radi ni ono za šta nije potreban novac već samo elementarna odgovornost i ljudska potreba da se bude koristan sebi i drugima.

Ministri, populistički kuriri

Zajedno s krizom, na javnu scenu je isplivao i populizam. Odavno nismo imali toliko demagogije u rečima i u gestovima. Ili neko misli da je i demagogija, po analogiji s varvarima, neko rešenje? Samo jedan primer, nikako i jedini: umesto da rešavaju narodne i državne probleme, ministri raznose lična dokumenta po kućama, ista ona dokumenta koja građani dobijaju jednako teško kao i šengenske vize. Jedina je nevolja što će se ova ministarska kampanja „od vrata do vrata“ završiti na samo jednim vratima.

Ako se neko još pita kakve veze ovo ima s knjigom u krizi, odgovor je vrlo jednostavan, ma koliko mi bilo neprijatno da ga kažem. Evo odgovora: tamo gde ima mnogo populizma, tamo ima vrlo malo mesta za knjigu. Drugačiji status knjige u javnim okvirima svakako bi suzbijao prisustvo demagogije u javnom životu i blagotvorno uticao na okrepljenje vrednosti koja i sama ima problem sa statusom a zove se odgovornost.

Upravo zbog osećanja odgovornosti teško je jednoznačno odgovoriti na pitanje: „Da li je knjiga u krizi?“ Ako odgovorimo kratko i potvrdno, onda to neće biti ni posve tačno, pogotovu ne pravedno prema knjizi. Ako kažemo kratko i odrečno, onda to neće biti pravedno prema činjenicama. Na ovo kratko i podrazumevajuće pitanje potreban je, očigledno, nešto duži odgovor.

Hvala na pitanju, knjiga nije u krizi. Ako čitamo najbolje i dobre knjige koje poslednjih godina ili poslednjih meseci nastaju i bivaju objavljene na srpskom jeziku, onda lako vidimo, samo ako to hoćemo, kako je književnost jedna od retkih oblasti društva u kojima nema supstancijalne krize. Knjige pisaca različitih generacija i potpuno nesvodivih poetika, knjige najraznolikijih zamislivih tema i različitih žanrova potvrđuju vitalnost i bogatstvo savremene srpske književnosti. Ali recimo to odmah: ta vitalnost nije u dovoljnoj meri uvažena, niti je to bogatstvo dovoljno primećeno.

I tu već, punim glasom, počinje priča o krizi. Književnost je nedovoljno vidljiva u medijima, gde je, kako u pisanim, tako i u elektronskim izdanjima, u pristupu najčešće izjednačena sa zabavom, jedino što zabava ima mnogo veći prostor. Zabava je, i tu je naša integracija u svet sasvim završena, potpuno preuzela javnu scenu. Sve je spektakl, i javni i privatni život, i politika i estrada. I od knjiga se očekuje isto to i ništa drugačije: laka zabava i ukus površnog događaja, jednog od mnogih u nizu svakodnevne monotonije. Ali nije najveći problem što postoje tabloidi u koricama knjiga, već to što je sve teže u javnosti održati prepoznatljivom tu razliku između vrhunske književnosti i neobavezujuće zabave.

Bez socijalne logistike

Kada je ostala bez socijalne funkcije, književnost je izgubila ukupnu javnu i socijalnu logistiku. Za socijalnom funkcijom književnosti ja ne žalim, ali o nestanku javne logistike i prepoznatljivosti vrhunske literature valja razmisliti. Samo u jednim dnevnim i u jednim nedeljnim novinama objavljuje se redovna rubrika za priču, uprkos tome što upravo priča doživljava velike trenutke u poslednjoj deceniji. Mada se često prebrajaju, samo pet ili šest književnih nagrada u Srbiji doživi neki veći javni odjek, recimo to da vesti o njima objave sve dnevne novine. Književna periodika postoji po inerciji, bez pravog uticaja i bez dovoljne i izdiferencirane podrške. Književna kritika je nestala iz javnosti, a s njom i mogućnost da se o književnosti javno razgovara izvan pomodnih trendova i marketinških kriterijuma. Gotovo sve knjižare u Srbiji su u stanju neobjavljenog bankrota.

Sve što je u Srbiji u vezi s knjigom tradicionalno je prepušteno entuzijazmu. Pisci pišu jer je to moraju, čitaoci čitaju iz istih razloga. A one koji povezuju pisce i čitaoce, recimo, prilično mali broj profesionalnih izdavača, po pravilu pokreće entuzijazam koji bi se teško mogao do kraja racionalizovati. Dovoljno je uporediti budžet bilo kog književnog projekta i projekta iz bilo koje druge oblasti, pa čak i iz nekih oblasti kulturne industrije da bi se videla ta razlika. Književnost se, naprosto, više ne prepoznaje kao reprezentativna umetnost, ne vidi se više njena upotrebna vrednost u javnom i političkom prostoru, pa je, u skladu s tim, i došlo do gubitka statusa knjige. Osvrnite se na političke kampanje. Nekada su one bile nezamislive bez pisaca, danas bi najvećem broju pisaca bile potrebne fusnote u spotovima da bi javnost razumela razloge njihove pojave.

Još jedan pokazatelj je dovoljno indikativan. U Srbiji praktično nema privatnih pozorišta, zašto bi ih i bilo ako se ima u vidu neupitan status državnih pozorišta, ali zato, ne računajući dva vidljiva monopola, bez privatnih izdavača ne bi postojalo izdavaštvo u Srbiji već od početka devedesetih godina. Pri tome se, po tradiciji, izdavaštvo doživljava samo kao tržišna aktivnost, što ono, hvala na pitanju, i jeste, ali se zaboravlja da ono jeste i deo kulture. Ili jedan drugi primer: da li bi u Srbiji tradicionalno postajalo više filmskih festivala nego domaćih filmova kada bi se oni finansirali na isti način kao što se finansira Beogradski sajam knjiga: od strane izdavača i od strane čitalaca?

Sponzori rasipne države

Sve to govori o potpuno neuravnoteženom odnosu prema javnim i privatnim institucijama kulture, pri čemu tu izdavačima pripada posebno nepovoljno mesto. Uprkos tome, zahvaljujući poslednjem državnom otkupu knjiga, došli smo u situaciju da su izdavači, bez svoje volje ali o svom trošku, postali sponzori rasipne države, iako su i pre toga, mnogi od njih, ali svojom voljom, bili dobrotvori javnih biblioteka u Srbiji i slavističkih katedri u celom svetu. Paradoks je da je u takvim prilikama izdavaštvo, i profesionalno i komercijalno, jedna od retkih oblasti koje pokazuju vitalnost, a neretko su u ekspanziji: komercijalno izdavaštvo iz razumljivih razloga, profesionalno zato što u svom poslu polazi od vrednosti i uverenja da i dalje, uprkos svemu, postoji opšte dobro.

Knjiga, dakle, nije u krizi, ali je u krizi odnos prema knjizi. Mnogo šta se kod nas promenilo, ali se odnos prema knjizi uglavnom ne menja.

Izlazak iz krize, ni iz ove svetske, ni iz ove naše, neće osmisliti politika, lokalna ili globalna, ni ekonomija koja je i ovom krizom posvedočila vlastitu neverodostojnost. Kriza će ili biti savladana kulturom, maštom i kreacijom ili će biti privremeno primirena bengalskom vatrom neodgovornosti do nekog sledećeg velikog praska.

Autor je osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće „Arhipelag“ iz Beograda

Sećate li se vojnika Ivana Čonkina koji je samo zahvaljujući svojoj lukavosti i promućurnosti uspeo da preživi Drugi svetski rat? Slavni lik poznatog ruskog pisca Vladimira Vojnoviča zabavljao je svojim dogodovštinama celi svet, a naši čitaoci ga dobro pamte: Vojnovičeve romane sa Čonkinovim dogodovštinama i oni, ali i književna kritika dočekali su oduševljeno, hvaleći kritički pristup pisca savremenoj sovjetskoj stvarnosti.

Dalja sudbina vojnika Čonkina i njegova budućnost ostala je da golica brojne čitaoce, a sada je tome došao „kraj”: izdavačka kuća „Agora” iz Zrenjanina upravo je objavila dugoočekivano delo Vladimira Vojnoviča, roman „Raseljeno lice”, kojim se završava njegova trilogija o vojniku Ivanu Čonkinu.

Pored „Raseljenog lica”, „Agora” je u dogovoru sa autorom obnovila i prethodna dva romana ovog pisca – „Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina (Neprikosnoveno lice)” i „Pretendent na presto”, koji su osamdesetih godina kod naše i svetske publike bili u samom vrhu čitanosti. Obe knjige su, inače, napisane i objavljene kao emigrantska izdanja pre više od tri decenije.

Neverovatanuspehromana „Životi priključenija vojnika Ivana Čonkina (Neprikosnoveno lice)” i njegovog nastavka „Pretendent na presto” koji prate avanture „sovjetskog Švejka”, vojnika Ivana Čonkina, doneo je svetsku slavu kako autoru Vladimiru Vojnoviču, tako i samom junaku. Kritika je još uočila da je kroz „začudne doživljaje ovog crvenoarmejca književno uverljivo, gogoljevski satirično, razobličen jedanbirokratski sistem koji je počivao na doživotnom strahu”.

Na pitanje šta se dalje dešavalo sa Čonkinom, odgovorio je sam pisac, novim delom! Krajem 2007. konačno se pojavio i taj dugoočekivani treći deo trilogije, „Raseljeno lice” (prevod na srpski Zvezdana Subu), u kome se Čonkin u periodu „hladnog rata”, od 1946. godine obreo u Americi nakon niza ratnih i poratnih avantura. Kao vredni farmer uspeva čak i da bude član američke delegacije koja odlazi u SSSR… Usput, sudbina staljinizma i samog Staljina, jednog od junaka ove knjige, biva malo „drugačije” osvetljena nego u udžbenicima istorije, saznajemo od izdavača.