Уводна тема новог броја двонедељних новина за културу „Бестселер“ је књига Рајка Петрова Нога Не тикај у ме, са текстом М. А. Ивкова о књизи и аутуровим аутопетичким прилогом. Тема броја су летњи фестивали у Србији (Иван Макрагић), а интервју броја је разговор са позоришним редитељем Јагошом Марковићем. Поред разговора са Жанетом Ђукић-Перишић, поводом њених Кулинарских путописа, и са детроитским рокером Миком Колинсом, приликом његовог гостовања у Београду, „Бестселер“ доноси низ топ-листа и текстова о новим књигама, филмовима, позоришним представама, музичким издањима, а ту су и сталне рубрике „Песник у транзицији“ (наставак полемике Мијатовић – Максимовић), „Заборављени писци“ (Горан Максимовић), „Из Винаверовог угла“, „Слушајте класику“ (Маја Смиљанић-Радић), „Из угла музичара“ (Милош Петровић), рок музика (Игор Митић и Милан Б. Поповић), стрип (В. Фумети), ликовни ствараоци (Д. Ј. Данилов).
Адреса редакције: Београд, Шафарикова 11, тел. 3341888, bestseler@verat.net. Издавач Бестселер д.о.о., главни и одговорни уредник Мирослав Максимовић.
Aleksandar Solženjicin je bez sumnje velika figura društvene i književne istorije HH veka. Ako se za pravi početak dvadesetog veka uzme početak Prvog svetskog rata, kao što je smatrala Ahmatova, Solženjicin je proživeo gotovo ceo dvadeseti vek. Umro je nekoliko meseci pre nego što je napunio devedeset godina.
Prošao je kroz idejnu evoluciju, karakterističnu i za druge ruske intelektualce. Prvo je bio zagriženi komunista, zatim ga posećuju sumnje, da bi, pošto su otkrivene, dospeo u logor. To je prelomna tačka njegovog života, koju je kasnije uvek naglašavao. Izašao je iz zatočeništva posle Staljinove smrti. Debitovao je 1962. godine pričom „Jedan dan Ivana Denisoviča”, u novembarskom broju časopisa „Novi mir”, koja je predstavljala jedan od najvećih dometa destaljinizacije. Nakon toga postaje vodeća ličnost liberalnog pokreta u ruskom društvu, po svom značaju uporediva jedino s figurom Andreja Saharova. S vremenom on sve više profiliše svoju disidentsku poziciju, koja se može okarakterisati kao nacionalna i konzervativna. Vrhunac Solženjicinovog disidentskog delovanja je „Arhipelag GULAG”, monumentalna trotomna studija o sovjetskom kaznenom sistemu. Ovo delo bacilo je novu svetlost na sovjetski period ruske istorije, a imalo je i globalne političke posledice. Posle objavljivanja „Arhipelaga GULAG” na Zapadu Solženjicin je 1974. godine deportovan u Zapadnu Nemačku i oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo. Svoju političku misiju nastavio je u emigraciji tokom narednih dvadeset godina, da bi 1991. dočekao kraj komunističkog uređenja protiv kojeg se borio. Vratio se u novu Rusiju 1994. godine, gde je, uprkos povučenosti, igrao zapaženu ulogu u javnom životu sve do svoje smrti.
Ostavio je iza sebe ogromno književno delo. Novo izdanje njegovih sabranih dela sastoji se od 30 tomova. Pored beletristike tu su istorijske studije, ideološki, politički i publicistički tekstovi, književna kritika, uspomene i razni dokumenti. Njegovo stvaralaštvo poseduje najmanje dve strane – čisto književnu i ideološku. Svaka od njih je značajna na svoj način.
Solženjicinovo književno delo spada među ona koja su promenila svoje čitaoce. Uticaj „Jednog dana Ivana Denisoviča” i „Arhipelaga GULAG” na savremenike ne može se porediti ni sa čim u svetskoj književnosti. Zbog toga ove knjige imaju ne samo književnu dimenziju već i društvenu. „Jedan dan Ivana Denisoviča” na velika vrata uveo je u književnost temu sovjetskih logora. To je i danas najneospornije i najviše vrednovano Solženjicinovo delo u Rusiji. Zatim se Solženjicin potvrdio kao autor romanâ „Odeljenje za rak” i „U prvom krugu”, koji su mu 1970. godine doneli Nobelovu nagradu. To su klasični romani, nastali na autobiografskom materijalu, u kojima dominira logorska tematika. Kasnije se pisac posvetio pisanju velikog romana o ruskoj revoluciji. Smatrao je da je ruska revolucija velika katastrofa i presudan istorijski događaj. Zbog toga je, po njemu, trebalo umetničkim sredstvima istražiti zašto je do nje došlo. Ova višetomna epopeja pod naslovom „Crveni točak” predstavlja poduhvat bez presedana – to je i istorijsko istraživanje, i avangardno delo, i klasična ruska proza. No, uprkos autorovom trudu i značaju problematike, „Crveni točak” za sada nailazi na znatno manji odjek od njegovih ranijih dela, a suočava se i s mnogobrojnim osporavanjima. Solženjicinove dvotomne uspomene „Bolo se tele s hrastom” i „Zrnce dospelo između dva žrvnja” takođe imaju sve odlike vrsnih književnih dela, a spadaju i među najčitanije njegove knjige.
Solženjicin kao ideolog deluje prvo u okviru disidentskog pokreta koji tokom Hruščovljeve i Brežnjevljeve vladavine nastoji da artikuliše puteve razvoja sovjetskog društva. Kao i drugi autori, on se zalaže za veću liberalizaciju društva. Klasični tekstovi iz ovog perioda su „Pismo Četvrtom Kongresu pisaca” (1967) i „Pismo vođama Sovjetskog Saveza” (1974). U zborniku „Ispod naslaga” (1974) zajedno sa istomišljenicima Solženjicin razrađuje strategiju razvoja Rusije posle kraja komunističkog sistema. Tada se ispostavlja da on ima drugačije viđenje ovog procesa od većine pripadnika disidentskog pokreta, koji su bili na liberalnim pozicijama. Od tada datiraju podele među njegovim čitaocima, koje su se prenele i u emigraciju, a kasnije i na Zapad, nakon kritike koju je Solženjicin uputio zapadnim društvima. U središtu njegovih pogleda je borba protiv komunizma, koji za njega predstavlja zlo od kog treba osloboditi Rusiju. Budućnost Rusije posle Sovjetskog Saveza Solženjicin je video u ruskom projektu, odnosno u nezavisnoj Rusiji i Slovenskom savezu, koji, po njemu, treba da čine Rusija, Belorusija, Ukrajina i Kazahstan. Njegov angažman na ovom polju imao je veliki uticaj i delimično se ostvario. Ove svoje ideje on je s vremenom razvijao i modifikovao prema novim okolnostima.
Zorislav Paunković, Politika & Dnevni glasnik
(Radovan Karadzic)
Sto četrdeset i jedan starac
Tokom vikenda, 19 i 20 srpnja 2008, mjestom
Doktor Velbing&Mister Hide
Nakon završetka vikenda, minutu nakon ponoći, 21 srpnja 2008, u svim svjetskim medijima pojavila se fotografija starca s dugom sijedom bradom i sijedom kosom koketno skupljenom na vrhu u neku vrstu deminutiva samurajskoga perčina. Starac je izgledao je kao da je ispao iz fajla nekog holivudskog agenta, kao glumac prikladan za uloge Merlina i Gandalfa u filmskim bajkama. Starca je uhapsila srpska policija u trenutku kada je ulazio u ulazio u autobus broj 83. Starac je policiji predočio identifikacijsku iskaznicu na kojoj se pisalo Dragan Dabić, odnosno Dragan David Dabić (3D), da bi se nešto kasnije uspostavilo da je njegovo pravo ime -- Radovan Karadžić.
Od trenutka Karadžićeva hapšenja mnogi farsični detalji naplavili su svetske medije; Kadaržićevi neuspješni pokušaji da se ugura u nogomet i njegov posprdni nadimak Fantom; njegova megalomanski ambiciozna izjava: Jaser Arafat je najprije bio svjetski terorist, a dvadeset godina kasnije primio je Nobelovu nagradu (koja je mnoge podsjetila na Tuđmana i Tuđmanovu izjavu kako mu je netko kompetentan za pitanja Nobelove nagrade, jednom polaskao: Gospodine generale, da niste Hrvat, sigurno biste dobili Nobelovu nagradu); o Karadžićevu penjanju na zgradu Filozofskog fakulteta u vrijeme studentovanja i frenetičnom šezdesetosmaškom govoru s krova; o njegovu policijskom doušništvu; o njegovim financijskim utajama i pronevjerama; o njegovoj dječjoj zbirci Ima čuda, nema čuda (Sad me vidiš, sad me ne vidiš!); o omiljenoj krčmi “Luda kuća”; o navodnoj ljubavnici koja također ima dva imena; o njegovom website dućanu gdje se mogu kupiti mali velbing (od: well- being) ili “krstolika kompozicija najmanjeg velbinga za ličnu zaštitu i nošenje na grudima”, te veliki velbing ili “prostorna krstolika kompozicija koja harmonizuje čitav prostor”; o ukrasu na njegovu sajtu, židovskoj trokrakoj(!) menori koja zapravo kamuflira tri prsta; o tihovanju i jeftinim aforizmima koje kao da je prepisao od Paula Coelha (Čovjek je najsavršeniji instrument!). Razmjene komentara cirkulirale su internetom, privatnim mejlovima, našao se tu i film The Hunting Party u kojemu Richard Gere lovi po bosanskim šumama zloglasnoga Bogdanovicha, kojega u filmu glumi hrvatski glumac Ljubomir Kerekeš…A onda je prijatelj autorice ovih redaka iskopao na You Tube video clip iz Barbarelle i scenu u kojoj Dr. Durand Durand (3D!) stavlja u pogon svoju Excessive machine i izvodi svoju Sonata for Executioner of Various Women. Kakve veze ima Barbarella s Karadžićem? Glumac Milo O’Shea, koji glumi Dr. Duranda Duranda, neobično podsjeća na Ljubomira Kerekeša, odnosno
Još jedan starac…
Istoga dana, 21 srpnja 2008, kada je uhapšen dvojnik Radovana Karadžića, 3D, u Hrvatskoj je u 87 godini života umro Dinko Šakić. Dinko Šakić bio je zapovjednik ustaškog koncentracijskog logora Jasenovac, gdje je efikasno egzekutirao Židove, Srbe,
I još jedan starac…
Samo nekoliko dana nakon uhićenja balkanskog mesara, ili Osama Bin Ladena Evrope (prema Richardu Holbrooku), točnije 24. Srpnja 2008 (na sam dan pokopa Dinka Šakića!), četiri stotine kilometara zapadno od Beograda, uskrsnuo je iz groba jedan starac. Zvonko Bušić Tajko -- hrvatski Mandela, ili najslavniji hrvatski emigrant (kako su glasile naslovnice hrvatskih novina) -- sletio je na zagrebački aerodrom, euforično dočekan masom od nekih petstotinjak ljudi. Bušić se vratio u Hrvatsku nakon 32 godine provedene u američkim zatvorima. Bušić je zajedno sa svojom ženom, Amerikankom Julienne Eden Bušić i nekolicinom prijatelja oteo davnih sedamdesetih godina američki avion koji je letio prema New Yorku, jer je “želio upozoriti svijet na nepravedan položaj Hrvatske u bivšoj Jugoslaviji”. Ova gesta “političkog aktivizma” (kako su to definirale hrvatske novine) završila se neslavno, jer je od Bušićeve eksplozivne naprave poginuo američki policajac, dok je drugi ostao bez oka, pa su Bušić i njegova žena zatvoreni. Julienne je puštena iz zatvora u osvit nezavisne Hrvatske, zaposlila se u hrvatskoj ambasadi u Washingtonu, kasnije u Hrvatskoj, u osiguranju Franje Tuđmana, a kasnije joj je hrvatska vojska sagradila vilu na Jadranskom moru, da bi se Juliene u potpunosti mogla posvetiti pisanju autobiografskog romana Ljubavnici i luđaci (Lovers&Madman) i političkim aktivnostima lobiranja za povratak muža iz zatvora. Među okupljenima na zagrebačkom aerodromu bilo je hrvatskih političara, rodoljuba, pop pjevača i popova, djece, koja su sjedeći na ramenima svojih očeva pokazivala prema kamerama svoje crteže dobrodošlice, mladih koji su uzvikivali ustaške parole (Za dom spremni!) i pjevali ustaške pjesme. “Hrvatski Mendela” održao je rodoljubni govor i citirao je stih iz Gundulićeve poeme Osman, koji zna napamet svaki hrvatski osmoškolac:
Kolo sreće okreće se
vrteći se ne pristaje:
tko bi gori, eto je doli,
a tko doli, gori ostaje.
Zvonko Bušić je nedvosmisleno dodao da se on, zahvaljujući dragome Bogu i nezavisnoj Hrvatskoj (Konačno sam u slobodnoj domovini!), uspeo gore, dok su, prema logici kotača sudbine, njegovi neprijatelji pali dolje. Jedini koji je, dan kasnije, kratko prokomentirao proslavu Bušićeva povratka bio je hrvatski predsjednik Stipe Mesić (Njegov motiv mogao je biti domoljuban, ali metoda koju je primijenio je teroristička metoda).
Ne pada snijeg da pokrije brijeg….
Dokumentarni film Pawela Pawlikowskoga Serbian epics – najprecizniji, najjasniji i dosada najpotpuniji portret Karadžića – napravljen je davne 1992. U filmu Karadžić jasno podiže optužnicu protiv samoga sebe. U međuvremenu je Karadžićev kriminalni dosje postao notorno javan, a nove pojedinosti koje su preplavile medije nakon njegova hapšenja samo su potvrdile to što smo svi znali: da je Karadžić patološki tip, varalica, policijski doušnik, pokeraš, lažac, prevarant, “šibicar”, lopov, ravnodušni ubojica, egomanijak, kukavica, lukavac, tip koji hladnokrvno sjedi na gomili leševa ljudi koje je sam pobio i pritom mu u glavi zuji samo jedna misao – kako da sam preživi. Postoji ogromna ljudska mašinerija koja je Karadžića održala na životu, ista ona mašinerija koja je godinama držala Miloševića na životu: sluge, istomišljenici, obožavatelji, pomagači, sitni i krupni kriminalci, policija, državni aparat, političari, ubojice, ratnici, pacijenti, žene, prijatelji, popovi, crkva, vjernici, krimosi, dileri, bolesnici i obični ljudi koji u životu nikome nisu nanijeli zlo. U ovome času mnogi Srbi pale svijeće i mole za svog haškog optuženika, mladi bijesni ljudi sa četničkim šajkačama na glavi predvođeni djecom -- dječakom sa četničkom šajkačom na glavi, i djevojčicom -- marširaju Beogradom i izvikuju parole podrške Karadžiću, prijete srpskoj vladi, haškom tribunalu, svijetu. Mnogi Srbi -- koji inače ne znaju što da rade kada se dogodi iznenadni “udar” u njihovu domaćinstvu, kada se, na primjer, pokvari slavina u kupaonici, ili kada im žena završi u bolnici – najednom pokazuju vrsne organizacijske sposobnosti i političku agilnost: uhapšen je Karadžić -- izvršen je težak “udar” na njihovo “srpstvo”. Na vijest o hapšenju Karadžića 2001 godine, na primjer, promptno su organizirani “odbrambeni” skupovi u rodnom selu Radovana Karadžića, i još nekim mjestima u Crnoj Gori. Okupile su se pristaše iz Crne Gore i Srbije, zaorile su se četničke pjesme, popovi su kadili zrak kandilima, Karadžić je proglašen “hajdukom”, “bratom”, “pjesnikom”, “ratnikom” i “junakom”, “svecem” i “simbolom srpstva”. Ljudi su padali u pjesničke zanose (Ne dajmo Karadžića! Probudi se srpska vatro! Radovan je iskra u kamenu. Ko je izdao iskru neka je proklet. I neka mu je sve prokleto po hiljadu puta!). Prisutnima su dijeljene maske s Karadžićevim likom. Maske su iz crnogorskih zabiti poručivale svijetu Svi smo mi Radovan Karadžić, drugim riječima ljudi iza masaka drsko su priznali svoje saučesništva u genocidu, onom stvarnom ili onom mentalnom.
Je li Karadžić zaista ekskluzivno srpski monstrum? Ne zaboravimo na detalj, Karadžić je granice među tako “nepomirljivo različitim” narodima kao što su Hrvati, Srbi, Bosanci, Crnogorci prelazio lako, ljetovao je u Hrvatskoj (i pritom, tvrde svjedoci, napravio samo jednu jezičnu grešku), a granicu Austrije prešao je s hrvatskim pasošem koji je glasio, priča se, na bezobrazno simbolično prezime -- Petar Glumac! Na kraju se, ako zbog ničeg drugog, a ono zbog Karadžićeve dugovječnosti i sposobnosti da iskrsava kao feniks, postavlja pitanje koliko smo, zaista, svi mi – Radovan Karadžić!?
Djeca, mutanti
Izostanak pravedničke euforije oko hapšenja Karadžića pokazuje da je problem dublji i teži, i da se ipak ne iscrpljuje sa “karadžićima”: s varalicama, profetima i profiterima, s doktorima ljudskih duša, s nosačima križeva i kandila, sa zlopamtilima koji izvlače iz prašnih škrinja svoje osobne uvrede i pretvaraju ih u deologiju, s nekrofilima, kopačima kostiju, nasilnicima, silovateljima, pijancima, s generalima, ratnicima, pjevačima, guslarima, rakijašima, “vitezovima”, “križarima”, istrebljivačima, ubojicama, shizofreničarima, s induktorima kolektivnih histerija, s balkanskim “vampirima” kojima, uostalom, pokorno pružamo vratne žile već dvadesetak godina. Problem je u tome da svi ti konobari fašizma -- kakav je i Karadžić -- ne nadmašuju sebe u veličini zla koje proizvode, nego u nevidljivoj tvari, u sjemenu koje ostavljaju za sobom, u svojoj budućoj djeci.
A ta djeca, mutanti, nikli su zdravi i lijepi u ovih dvadesetak godina. To su djeca sa šajkačama na glavi, koja su demonstrirala u Beogradu protiv Karadžićeva hapšenja. To je Marija Šerifović koja je euforično pronijela svoja tri prsta cijelom Evropom, iako nije znala točno objasniti čemu služe (In the name of mother, father and you know…-- objasnila je iznervirano holandskoj novinarki), i koja je pobijedivši na Eurosongu, po vlastitim riječima, pobedila za Srbiju. To su oduševljeni pristalice srpskog radikala Tomislava Nikolića, autora izjave Bog je stvorio svijet za šest dana, a ja sam ga uzdrmao za dva; to su prebijači Roma i homoskekualaca po beogradskim ulicama; to je ona razgaljena gomila na koncertima Cece Ražnatović-Arkan. Ti mladi mutanti djeca su iz Bosne, koja divljaju za vrijeme nogometnih prvenstava i omataju se u hrvatske, srpske i turske zastave kao u nevidljivu placentu. To su djeca iz srednje škole u Makarskoj koja su se za školski godišnjak nedavno fotografirala s kukastim križem u pozadini, iz “zafrkancije” (To nije kukasti križ nego indijski simbol ljubavi i mira, objasnio je pitomo jedan učenik) i šetala u majicama na kojima se kočio slogan Uber alles (Mi smo htjeli reći maturirali smo, gotovo je, iznad smo svih, objasnio je još pitomije drugi). To su djeca koja se na koncertima Marka Perkovića Thompsona pojavljuju odjevena u ustaške uniforme. To su djeca koja urlaju ustaške i četničke pjesme; to su mladi članovi opskurnih pro-fašističkih stranaka po Srbiji; to su djeca s tetovažama, na čijim se tijelima koči Pavelićev lik; to su kupci u dućanima u kojima se fašistički suveniri slobodno prodaju; to su “hrabri” prebijači turista, stranaca, Crnaca, homoseksualaca i Roma. To su djeca koja oko vrata nose križeve, djeca koja uredno posjećuju katoličke i pravoslavne crkve i muslimanske džamije. To su mladi chatteri koji, pretpostavljam, znaju za svoju braću među mađarskim mladim fašistima (Magyar garda), što su se digli da štite “mađarske vrijednosti i kulturu”; među bugarskim mladim fašistima Bogdana Rassate, koji iz “jakih” ideoloških razloga prebijaju Turke i Rome; među brutalnom ruskom djecom, koja prebijaju na smrt sve one čija je koža tamnija od Putinove; među eko-fašistima njemačke radikalne desnice... Ta djeca su mladi Hrvati, Srbi, Crnogorci i Bosanci koji po otvorenim i zatvorenim web forumima siju i kale svoju mržnju i najavljuju da rat još nije gotov… Pritom nisu sami, ni usamljeni (tu su “roditelji”, “porodica”, srpstvo, hrvatstvo, turska zastava), niti su originalni: fašizam, uostalom, i živi od konobara i konobarenja. Lokalne novine, lokalne vlasti i lokalni političari ne obraćaju pažnju na “djecu”, na “slučajeve”, na “huligane”, na “izgrednike”, na “neugodne, ali razumljive incidente” inače uspješne tranzicijske svakidašnjice.
Radovan Karadžić u svojim Hugo Boss-odijelima može mirno ušetati u hašku sudnicu. Njegov posao je obavljen.
Povorka kolektivnog srama
Posao koji haški suci obavljaju velika je stvar, njihov je posao sudska pravda, ali ima nešto s čime se zasigurno neće složiti: samo suđenje ratnim zločincima neće donijeti stvarnu katarzu niti stvarne društvene promjene. Jer bez priznanja kolektivne odgovornosti i krivice nema uspješne denacifikacije. Svim bivšim Jugoslavenima, bez obzira na stvarni opseg njihove krivice u nedavnom ratu, uvijek je i za sve kriv -- onaj drugi: Hrvatima Srbi, Srbima Hrvati, Muslimani, kosovski Albanci…I jednima i drugima su za sve krivi – komunisti, Tito i partizani. A zatim “Amerikanci”, “Rusi”, “Židovi”, “Evropa”, “svijet”, loše zvijezde, sudbina. Svi, bez razlike, uporno shvaćaju događaje -- koje su sami inicirali i u kojima su sami sudjelovali -- kao prirodne katastrofe u kojima su, pritom, oni sami isključive žrtve. U tom smislu Karadžićeva shizofrena rastrganost između guslara, psihijatra, nesuđenog nogometaša, ekologa, policijskog doušnika, četnika, ubojice, političara, nesuđenog nobelovca, lopova, pjesnika, tutti-frutti gurua, pravoslavnog mistika, između Radovana Karadžića, Dragana Davida Babića i Petra Glumca -- tipična je. Ta podijeljenost je lokalna endemska bolest, rezultat opće društvene laži, dubok poremećaj, ludilo koje okolina i dalje uporno podržava tretirajući ga kao zdravlje.
Postoji nada da će s hapšenjem Karadžića, suprotno porukama mladih mutanata, rat ipak konačno završiti. Postoji djetinjasta nada da ćemo jednoga dana naletjeti u novinama na sljedeću vjesticu….Dana 21 srpnja 2018 godine - -na dan hapšenja zločinca Radovana Karadžića, osuđenog na pravednu smrtnu kaznu zbog genocida u Bosni – crnogorskim mestom Meljine, poznatom po tradicionalnom festivalu guslarenja, prolazila je “povorka kolektivnog srama” koja se sastojala od stotinu četrdeset i jednoga starca. Starci su imali lažne sijede brade i lažne sijede kose skupljene na tjemenu u perčin i dobrovoljno su se izlagali pljuvanju publike, koja se i ove godine okupila u velikom broju da bi sudjelovala u ritualu pokajanja. Ovim ritualom“starci” (svake godine radi se o novim dobrovoljcima, i svatko ima pravo sudjelovati u ritualu samo jednom, da bi mnogi zainteresirani volonteri mogli doći na red) izražavaju svijest o počinjenim zločinima, o tome da su zločini vršeni u njihovo ime, s njihovim punim znanjem ili čak s njihovim sudjelovanjem, i duboko se ispričavaju svim žrtvama.
Saša Meršinjak rođen je 19. rujna 1949. g. u Nišu, a studirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je slobodni umjetnik, pisao je pjesme i prozu, eseje, novinske članke te filmske i likovne kritike.
Uređivao je Polet i Studentski list, a od 1991. godine predsjednik je zagrebačke udruge Jutro poezije i voditelj istoimene tribine koja slovi kao najstariji pjesnički klub u svijetu, utemeljen u Zagrebu davne 1962.
Kao pripovjedač, Meršinjak je najčešće svrstavan među 'hrvatske fantastičare', koji se javljaju na prijelazu iz šezdesetih u sedamdesete godine. U pripovijestima i novinskoj kratkoj priči tematizirao je odnos politike i vlastoljublja, fenomene totalitarnog sustava i slobode kao autonomne vrijednosti svakog pojedinca.
Objavio je dva romana: Predstave na granici (1978) i Ispovjednik (1978) te zbirke pripovijesti Akrobat (1974), Lude gljive (1998) i Gordijski čvor (2002). Za života su mu izašle dvije zbirke poezije: Šahovska polja spavača (1979) i U ruhu gurua (1994), a u rukopisu je ostao Snježni leopard.
Kao voditelj Jutra poezije utemeljio je nagrade za poeziju Josip Sever i Ružica Orešković za mlade pjesnike te pokrenuo izdavaštvo, tiskajući u biblioteci Jutro poezije knjige i afirmiranim i neafirmiranim pjesnicima. Udruga je dodjeljivala zaslužnim osobama i počasne diplome za promociju hrvatske poezije u svijetu.
Hina
Na početku svog naučnog rada na Sarajevskom univerzitetu on se oslonio na dostignuća ruske formalne škole, čiji je bio jedan od najpozvanijih tumača propagatora u našoj kulturnoj sredini, a kasnije i na dostignuća tartusko-moskovske teorijske škole. A, zapravo, u osnovi njegovog interpretativnog bavljenja književnošću uvek su bila postavljena lingvistička zapažanja i dostignuća. Iz te je perspektive on sabrano, u opisu precizno, postupno i temeljno pristupao tumačenju tekstova srpske književne tradicije kao i, sa jednakom minucioznošću, izabranim delima savremene književnosti.
Zbog toga se i može reći kako je upravo zahvaljujući trudu i zalaganju Novice Petkovića i nekolicine njegovih kolega-savremenika u našoj književnoj nauci, na beogradskom Institutu za književnost, započeto određeno, neophodno i važno, prevrednovanje tradicije. A ono se, pre svega, ogledalo u naknadnom osvetljavanju i tumačenju dela predratnog modernizma. I upravo su neki od pisaca i dela tog „zlatnog veka“ naše književnosti u njegovim interpretacijama dobili temeljne i pouzdane analize koje su u znatnoj meri opredelile njihov vrednosni status. Takvi su, pre svih, Miloš Crnjanski i Rastko Petrović, a potom Stanislav Vinaver, Vladislav Petković Dis i Momčilo Nastasijević. Upravo se priređivanje dela poslednje navedenih klasika srpske moderne, u našoj književnoj nauci i izdavaštvu, uzima kao najpouzdaniji, uzorni primer.
Pored navođenja nekih njegovih nezamenjivih autorskih knjiga: „Artikulacija pesme“, „Jezik u književnom delu“, „Ogledi iz srpske poetike“, „Dva srpska romana“, „Od formalizma ka semiotici“, „Lirske epifanije Miloša Crnjanskog“, „Nastasijevićeva pesma u nastajanju“, „Slovenske pčele u Gračanici“, „Poezija u ogledalu kritike“, vredi istaći i sasvim poseban način njegove interpretativne artikulacije. Nastojeći da jezik i stil književno-naučnog opisa približi samom načinu na koji se pišu književno-umetnička dela, on je reprezentativno pokazivao kako je moguće oblikovati interpretativni tekst tako da i on, istovremeno, bude naučno utemenjen, sadržajno bogat i stilski pretanjen.
Novica Petković je o delima „lepe književnosti“ izrazito lepo i umno pisao. I po tome je on, između ostalog, u savremenoj srpskoj kulturi i nauci o književnosti ostavio vidan i dubok pečat i trag.
Mileta Aćimović Ivkov, Večernje novosti
Romani "Tragom zmijske košuljice" Josipa Mlakića, "Carstvo sjenki" Jasne Šamić, "Jabana" Emsure Hamzić-Sladoje i "Gazi Isa-beg" Hazima Akmadžića iz BiH nominirani su za nagradu "Meša Selimović" koja će biti dodijeljena na 8. književnim susretima "Cum grano salis" u Tuzli.
U konkurenciji za nagradu su i romani iz Hrvatske "Grad u zrcalu" Mirka Kovača, "Moj Antonio Diavolo" Sibile Petlevski, "Anastasia" Dalibora Šimprage, "Uspavanka za mrtve" Nikole Petkovića te Mlakićeva knjiga, koja je nominirana i iz BiH.
Kovačevo djelo nominirali su i crnogorski selektori, koji su ponudili i "Zaboravljenu zemlju" Olivera Kujundžića, dok su iz Srbije nominirani romani "Čuvari svetinje" Mirjane Đurđević, "Šnit" Igora Marojevića, "Ludvig" Davida Albaharija, "Ruski prozor" Dragana Velikića i "Vok on! Uglješe Štajinca.
Članovi žirija za izbor nagrade Mile Stojić, Endrju Vahtel (Andrew Wachtel), Robert Hodel, Davor Beganović i Semezdin Mehmedinović odabrat će krajem avgusta četiri romana u uži izbor za nagradu.
Općinsko vijeće Tuzla saopćilo je jučer odluku o povećanju iznosa novčane nagrade tako da će pobjednik, umjesto ranijih 5.000 KM, ove godine dobiti 7.000 KM. Književni susreti "Cum Grano Salis" trajat će od 4. do 7. septembra.
Dramski pisac se na sceni Teatra u Šordiču, u istočnom Londonu, pojavljivao i kao glumac pozorišne trupe Ljudi lorda Čejmberlena. Stručnjaci veruju da su predstave "Ričard Treći", "San letnje noći" i "Mletački trgovac" premijerno izvrdene upravo u tom pozorištu. Posle sukoba sa zakupcima 1599. godine, vlasnici su preko noći demontirali Teatar. Daske od kojih je bio napravljen upotrebljene su za izgradnju daleko poznatijeg Glob teatra, južno od Temze.
Arheolozi Londonskog muzeja našli su mesto na kojem se nalazio Teatar u Šordiču, tokom radova na izgradnji novog pozorišta.
"To je teatar čije je postojanje odavno poznato ali nijedna ruševina nikada nije nađena", rekao je Frans presu portparol muzeja Tim Morli (Morley).
"U tom teatru prvi put je igrala pozorišna trupa čiji je Šekspir bio član, i u njemu su prvi put postavljeni piščevi pozorišni komadi kada je on tek počinjao da stvara", dodao je Morli.
Beta
Kritičari su Baraka Obamu proglasili najboljim književnikom koji je ikada ušao u svet savremene politike. „Smelost nade” je jedna od najprodavanijih knjiga u SAD, i u osnovi spada u mešovite književne vrste – autobiografija kroz koju je prikazan politički program za novu Ameriku. Memoari po pravilu označavaju kraj karijere, a „Smelost nade” obeležava jedan veliki politički početak.Naslov knjige, kao i „Da, mi možemo” i „Promena u koju verujemo” slogani su koji kao eho prate novu zvezdu na političkom nebu Amerike i sveta. Obama je za samo četiri godine prošao put od kandidata za senatora države Ilinois do najpopularnije političke ličnosti na planeti.
On se čitaocima obraća lako razumljivim jezikom, na jedan duhovit način, mirnim tonom koji je istovremeno pun žara. Političar je koji se vešto bavi temama od nacionalnog i globalnog značaja, ali izdvaja ga sposobnost da se uhvati ukoštac sa problemima jednog prosečnog Amerikanca i njegove porodice. Kada se bavi svakodnevnim temama kao što su zaštita prava radnika, zdravstvena zaštita, zaštita prava manjina, problemi vaspitanja dece, sloboda seksualnog opredeljenja, sloboda veroispovesti, imate osećaj kao da neposredno razgovara sa vama, izbegavajući frazeologiju i uopštenost tipičnu za politički govor.
Ova knjiga se može preporučiti i studentima pravnih i političkih nauka, svima koji na ozbiljan način proučavaju međunarodne odnose, političarima, ali i onima koji vole da čitaju briljantne političke autobiografije. Kada sam pre osam meseci obavestio prijatelje i poznanike da nakon „Memoara” Dejvida Rokfelera nameravam da objavim knjigu Baraka Obame, najčešći komentar bio je: „Skromne su šanse da jedan Afroamerikanac postane predsednik Amerike”.
Kao i tada, tako i danas verujem u pobedu senatora Obame, ali njegov eventualni izbor za predsednika SAD nije razlog zbog kojeg objavljujemo ovu knjigu na srpskom jeziku. Prateći njegovu kampanju uglavnom na Si-En-Enu i čitajući „Smelost nade” postalo mi je jasno da se na zapadnoj strani sveta posle dužeg vremena pojavio harizmatičan lider koji sa sobom nosi optimizam, veru u ljudsku čestitost i razvoj. U predgovoru srpskog izdanja kongresmen iz Ilinoisa Melisa Bin piše: „Vizija budućnosti senatora Obame je vizija preobraženja. Kao Amerikanka srpskog porekla ponosna sam što će je podeliti sa narodom Srbije u izdanju ’Smelosti nade’ na ćirilici. Nadam se da će knjiga biti ohrabrujuća za vas, kao što je bila za mene.”
Predgovor za srpsko izdanje napisao je i Dan Šomon, prijatelj i politički direktor Obamine kampanje za senatora Ilinoisa u Kongresu SAD: „Kao neko ko je proveo stotine sati sam sa Obamom u vožnji Ilinoisom, mogu reći da je on jedinstven čovek, koji veruje u Boga, porodicu i ljude uopšte”. Barak Obama je sin jedinac afričkog imigranta i belkinje sa Srednjeg zapada. Kao pripadnik srednjeg staleža upisao se na Harvard i diplomirao pravo 1991. godine. Bio je prvi Afroamerikanac koji je postao urednik časopisa „Harvardska revija prava”. Pre nego što je postao mlađi senator Sjedinjenih Američkih Država iz Ilinoisa, bio je advokat građanskog prava i profesor pravnih nauka.
Vrtoglavi uspon njegove političke karijere počinje govorom koji je održao na Nacionalnoj konvenciji Demokratske partije u Bostonu 2004. godine. Čitavih 17 minuta, bez prekida i gotovo u jednom dahu, govorio je o svojoj viziji nove, pravednije, moralnije i odgovornije Amerike. Taj govor ga je učinio poznatim izvan granica SAD, i počela je jedna neverovatna politička karijera. Američki i svetski analitičari još tada su mu predviđali budućnost prvog crnog predsednika SAD. Čak je i bračni par Klinton verovao u to predviđanje, ali tek nakon što Hilari Klinton ostvari ambiciju da postane prva žena predsednik.
Svi političari u izbornim kampanjama govore o promenama, ali Obami veruju kada ih najavljuje, upravo zbog snažnog ličnog pečata, snažne lične dimenzije u nastupu i iskrene, duboke vere u ono što govori. Barak Obama svoju politiku zasniva na povratku zaboravljenim moralnim vrednostima, na zdravom razumu, uspostavljanju dijaloga i prevazilaženju barijera.
Njegovi govori, gotovo propovedi, opisuju Ameriku onakvom kakva bi ona trebalo da bude, zemlja bez rasizma i straha, zemlja koju ne vode lideri koji su za to predodređeni svojim poreklom, zemlja u kojoj se poštuju moralna načela i principi, zemlja slobode i jednakih šansi za sve. Tajna njegove harizme je u tome što objedinjuje Ameriku, bogatu i siromašnu, belu i obojenu.
Za jedne novi Kenedi, za druge novi Martin Luter King, Barak Obama ih u suštini spaja, jer njegova misija je prevazilaženje podela koje opterećuju ne samo Ameriku već i savremeni svet.
Od 52 američke države jedna ima specifičnu vezu sa Srbijom. To je država Ilinois u kojoj je guverner Amerikanac srpskog porekla Rod Blagojević, predstavnik u Kongresu Amerikanka srpskog porekla Melisa Bin, a najveći grad Čikago u kome živi oko 600.000 Srba. Senator te države u Kongresu SAD je upravo Barak Obama.
Ova veza Baraka Obame i Srbije ne sme biti razlog za sindrom preteranih očekivanja u našoj javnosti, ali je ipak dovoljan početni kapital za bolje dane u srpsko-američkim odnosima nakon priželjkivane pobede mladog senatora iz Ilinoisa.
Goran Perčević
(Generalni direktor „Interkomerca”
i izdavač srpskog prevoda knjige Baraka Obame)
Politika
Trg pjesnika festivala Grad teatar Budva svoj avgustovski program započinje temom "Novi bosanski roman", i predstavljanjem autorke Lamije Begagić (na fotografiji), sa kojom će, u ime izdavačke kuće "Rende" iz Beograda, 2. avgusta u 21 sat, razgovarati Ana Pejović.Mlada bosanska spisateljica (1980), osvojila je književnu scenu u regionu 2005, sa svojom prvom knjigom, romanom "Godišnjica mature", koji je uporedno objavljen u Beogradu (IK "Rende"), i u Sarajevu (IK "Omnibus"). Pre toga, objavljivala je priče i poeziju u časopisima Lica, Sarajevske sveske, Zarez, Libri Liberi, Revija Re.... Lamiji Begagić pripala je specijalna nagrada Fondacije "Farah Tahirbegović", i to za "doprinos razvoju izdavačke delatnosti, književnosti, bibliotekarstva i opšte kulture".
Darinka Matić Marović i Ognjen Popović - 3. avgusta na KOTORARTU
Drugi nastup Festivalskog orkestra KOTORARTA zakazan je za 3. avgust u Bogorodičinom hramu na Prčnju od 21 sat. Pod vođstvom Darinke Matić Marović, orkestar će koncert otpočeti "Antičkim igrama i arijama" O. Respigija, a zajedno sa solistom Ognjenom Popovićem, klarinetistom, izvešće "Introdukciju, temu i varijacije" G. Rosinija. Pored "Jednostavne simfonije" op. 4, Bendžamina Britna, na programu će biti i delo srpske kompozitorke Ivane Stefanović pod nazivom "Drvo života".
Priča sa kojom stiže na festival Grad teatar, roman "Godišnjica mature", u kojem je ovdašnja kritika prepoznala univerzalne teme i istine koje su obeležile jedno nama blisko istorijsko vreme, iako se ne bavi ratnim događajima, ipak predstavlja svojevrsno potresno svedočanstvo."U njenom romanu nema puno reči o ratu, ali je on jasno vidljiv u pozadini priče o još jednoj generaciji koju je nagrizla nesreća. Povezujući svoje junake godišnjicom mature, i organizujući svoju knjigu kao isposvest dvadesettri junaka koji su nekada zajedno išli u isti razred, Lamija Begagić i na planu forme pojačava značenjsku snagu svoje knjige. Potpisujući na kraju svakog poglavlja školskog druga koji pripoveda - čak naglašavajući u kojoj je klupi sedeo - spisateljica uspeva da dočara svu sociološku problematiku njihovih života i izgubljenosti koja se vezuje za njihove sudbine. Pored senke koje je na priče bacio rat, na storije o emigraciji, ljubavi ili bračnim problemima... tako se dodaje i problem generacijskog usuda.
Gr.T., Danas
Novi broj časopisa "Gradac" posvećen je Situacionističkoj internacionali, pokretu nastalom u Francuskoj pedesetih godina prošlog veka koji se bavio radikalnom kritikom društva i izvršio važan uticaj na evropsku intelektualnu klimu šezdesetih godina. Urednik i priređivač ovog zbornika je Aleksa Golijanin, prevodilac i urednik anarhističke edicije "Anarhija – blok 45" u okviru kojeg je objavio niz knjiga koje se bave kritikom modernog društva, među kojima je i čuvena studija Gija Debora Društvo spektakla. Ove knjige se nikad nisu našle u slobodnoj prodaji, već su besplatno deljene zainteresovanima, što je u skladu kako sa izdavačkim načelima i ubeđenjima tako i sa sadržajem ovih knjiga. Sa Golijaninom razgovaramo o situacionistima, o savremenom srpskom društvu, ali i o stanju na ovdašnjoj levoj i anarhističkoj alternativnoj sceni. "VREME": "Gradac" posvećen Situacionističkoj internacionali koji ste vi uredili prvi je obuhvatniji zbornik posvećen situacionistima kod nas.
ALEKSA GOLIJANIN: To je bila ideja Branka Kukića. "Gradac" je još 1996. objavio knjigu Grejla Markusa Tajna istorija kulture XX veka, u velikoj meri odgovornu za drugi ili treći veliki talas interesovanja za situacionističke ideje, makar na Zapadu – tako da signal nije slučajno došao baš s te strane. Dobro je da se takva zbirka pojavila i to baš za "Gradac". To je malo žilavija edicija, prilično dosledna, čija se izdanja prate, a kad krene veliko spremanje, ti časopisi po pravilu ne lete iz kuće. Ovaj trobroj donosi izbor od 107 tekstova situacionističke grupe, iz perioda 1952–1972, koji pružaju prilično detaljan uvid u jedan od najradikalnijih, ali i najuzbudljivijih teorijskih i praktičnih pokušaja iz druge polovine XX veka. Ta grupa snosi i najveću odgovornost za pobunu iz maja–juna 1968, makar u Francuskoj – što je važno, ali što možda ne treba prenaglašavati, jer je tih mesec i po dana ipak bilo samo trenutak u njihovom delovanju. Iz razloga koji mi ni dan danas nisu sasvim jasni, to je kod nas bilo uporno zaobilaženo, makar među izdavačima. Ali, sada imamo ovu zbirku, a tu su i tri situacionistička naslova iz naše izdavačke produkcije, iz perioda 2003–2006, što je sve dostupno za džabe.
Ko su bili situacionisti i zašto ih danas treba čitati?
Situacionisti – tačnije Letristička internacionala u periodu 1952–1957, a zatim Situacionistička internacionala (SI), od 1957–1972 – bili su grupa mladih uličara, s prilično dobrim uvidom u prethodne avangardne pokušaje (dada, nadrealizam i "letrizam" Isidora Isua bili su im posebno važni), koja je pokušala da razvije sveobuhvatnu kritiku sistema dominacije. Od početka pedesetih taj sistem je počeo da poprima eke izrazito moderne crte. Vlast i roba, ruku pod ruku, kreću u novi pohod, ovog puta uz obećanje opšte participacije, bez prevaziđenih i nepraktičnih oblika segregacije. Svako je dobrodošao u svet rada i potrošnje; to važi i danas, zar ne? Neki novi trendovi, posebno u politici zapošljavanja, to možda podrivaju (ako niste mladi i lepi, ipak imate slabije šanse na tržištu rada), neki režimi još pate od raznih anahronizama, ne zapada svakome samo ono najbolje itd., ali to je i dalje parola dana, u svakoj modernoj, tržišnoj demokratiji. Sve to se našlo na udaru skoro istog trena kada je bilo formulisano kao strategija. Ništa bolje nisu prošli ni svi tada poznati oblici takozvane socijalističke alternative, koji su nudili samo još bleđu i siromašniju iluziju učešća, slobode i zajednice. Za razliku od ostalih levičarskih struja tog vremena, situacionisti su tražili izlaz iz "perspektive vlasti", iz samog tog fizičkog i mentalnog okvira, ka uslovima u kojima bi se život na planeti Zemlji ponovo spojio sa onim što mu jedino daje smisao i draž: sa uživancijom, "strasnom avanturom", sa slobodnim istraživanjem ličnih i zajedničkih mogućnosti. Stari produkcionistički i autoritarni imperativi, s ma koje strane dolazili, tu prosto nisu imali šta da traže. Bilo je i drugih noviteta u opštem gardu i pristupu, bilo je i nekih teških kontradikcija, ali ako pogledate njihove tekstove, videćete da oni pokrivaju skoro celu mapu modernog društva: od vlasti i robe do filma i urbanizma. Napad na celu jednu kulturu ili shvatanje života: to odavno nismo imali, možda zato vredi obratiti pažnju.Koliko se društveni kontekst promenio u međuvremenu i zbog čega su oni danas aktuelni? Promenilo se sve, a opet je sve bitno ostalo isto: i dalje ne znamo kako da živimo bez robe i vlasti, a da nam bude dobro. Ako je nekome još uvek stalo do potrage u tom pravcu, situacionisti će sigurno biti od koristi, makar do neke tačke. Onda bismo već mogli da pokažemo i malo talenta za prevazilaženje, pošto zaista nisu uvek bili u pravu. O tome sam izneo prilično detaljan izveštaj u predgovoru za ovu zbirku, ali pre svega kao predlog za diskusiju, sigurno ne kao ekspertsku tezu. Što se aktuelnosti tiče, tu, nažalost – pošto ništa nismo prevazišli – stojimo najbolje. Evo jednog odlomka, koji sam često navodio kada je trebalo nekako predstaviti SI, u današnjem kontekstu:;">
To je Gi Debor, odlomak iz teksta napisanog još 1955. To bi trebalo da je akutno aktuelno u sredini čiji "slobodnomisleći intelektualci" reklamiraju šoping molove, a cele generacije mladih kreću u juriš zbog penzionerskih ciljeva – "normalnog života".
Jedna od ključnih situacionističkih knjiga, Društvo spektakla Gija Debora, pisana je u vreme kada globalna dominacija medija u svakoj oblasti društvenog života još nije bila ovakva i ovolika. Kolika je razlika u pogledu na savremeno društvo spektakla iz, recimo, Pariza, i Beograda sa svojim nasleđem nedavnih ratova, raspada i bliske istorije?
Veza s ratovima i opštim rasulom ovde kod nas je očigledna. Pogledajte zbog kakvih smo ciljeva ušli u rat. Zaboravlja se da su glavna obećanja bila ista kao današnja "mirnodopska": Evropa i "normalan život kao svuda u normalnom svetu". Samo je trebalo odbaciti sav nepotrebni balast, što je svaka strana definisala drugačije. Širi istorijski i geopolitički kontekst, koji je opet kontekst dominacije i predatorskih interesa, takođe je odigrao ključnu ulogu; o tome danas malo opuštenije, ali i poštenije pričaju čak i oni koji su do juče svaku širu sliku tumačili kao "paranoju" ili "teoriju zavere". Ali, na terenu smo imali ne građanski, nego malograđanski rat. U konkretnim okolnostima, nacionalizam je bio moćno gorivo, koje ni danas ne gubi na zapaljivosti, naprotiv. Ali, o ratu su odlučivali, vodili ga i usmeravali čisti malograđani. Pogledajte te profile, te "vrednosti", ciljeve. Kako biste opisali te likove? Da nisu političari, da nema te podsvesne fascinacije tako istaknutim figurama, o svima njima bismo govorili kao o poslednjim seljoberima. Aktuelnu političku garnituru – ne samo našu ili balkansku – od onih na vlasti do svih pretendenata na vlast, takođe ne treba definisati drugačije. To je vrlo precizna i važna definicija. To je mentalitet s kojim se moramo obračunati. Nismo se ubijali, tačnije, počeli sa ubijanjem – pošto rat, kad jednom krene, nameće svoju dinamiku i situacije – iz čiste mržnje, već zbog jedne kretenske predstave o životu.
Pojmovi bitni za situacioniste su "spektakl" i "svakodnevica", odnosno raskrinkavanje prvog i afirmacija drugog? Kakav je u Srbiji danas odnos između proizvodnje spektakla i svakodnevice?
Kod nas je specifično možda samo to što se još dešavaju zaista neočekivane stvari. Neki obrti prevazilaze sve što bi se moglo zamisliti, makar pri čistoj svesti. To nijedna mašina za generisanje spektakla ne može da proizvede. Ali, malo šire gledano, problem je u tome što taj medijsko-politički zid stalno pronalazi načine da regeneriše političku sferu u celini, uprkos stalnim razočaranjima publike. S jedne strane, moglo bi se pomisliti da smo zapravo u privilegovanom položaju: za svega petnaestak godina proživeli smo celu političku istoriju Evrope. Videli smo sve i razočarali se u sve. Posle početnog entuzijazma, izborna izlaznost je brzo počela da opada. Ali, bilo je naivno očekivati da to samo po sebi može dovesti do šireg okretanja od ideje vlasti ili makar do neke nove, bitno drugačije situacije. Ne samo da ne znamo da živimo bez vlasti nego je i taj demokratski cirkus uvek pronalazio način da se održi na nogama. Taman kada bi počeo da posustaje, pojavio bi se neki novi, bizarni politički činilac, koji laže, maže i dernja se na sva usta, bez trunke kompleksa i tako samo podiže interesovanje za izbore i medije uopšte. Jednom je to, u kritičnom trenutku, bio putujući cirkus Bogoljuba Karića; poslednjih nekoliko godina tu ulogu igra onaj Čede Jovanovića. Sada verovatno sledi nešto novo. Glavni razlozi ostaju isti: cela kultura pasivnosti i uglavnom prećutna, ali snažna svest da ovaj način života može organizovati samo nekakva vlast, makar i najtrapavija; ali, ovi politički Simpsoni u sve unose potrebnu dozu strasti, kontroverze, neko novo zrnce dinamike. Oni nastaju iz naše potrebe za vlašću, za prepuštanjem inicijative i odgovornosti; niko se ne bavi smišljanjem takvih prevara. To je uvreda koju sami sebi bacamo u lice, uvek iznova. Ali, odgovor je i dalje isti, ma koliko nekome delovao "nerealno": okretanje od svega toga, ka samima sebi i onima do sebe. Od te komunikacije se još može nešto očekivati, sigurno više nego od sledećih izbora. U Srbiji postoje brojne aktivne i bučne desničarske i nacionalističke alternativne grupe. Zbog čega levičarske grupe, kojih ovde takođe ima, za razliku od desničarskih nisu uspele da otvore i nametnu nijednu temu u javnosti?
Ne znam tačno zašto, ali u uslovima hronične konfuzije svi pokazujemo sklonost da se vežemo za prvi lažni odgovor koji nam se nađe pri ruci. Nacionalizam, na koji se naši internacionalci toliko žale, predstavlja jedan takav lažni odgovor na potrebu za istinskom zajednicom, što je možda najvažnija ljudska potreba koju masovno društvo najsurovije osujećuje. Svaka kritika nacionali- zma – i drugih ekskluzivnih kolektivističkih ideologija – koja to ne uviđa jeste najobičniji moralizam i zato tako nepogrešivo proizvodi kontraefekte. Lažan odgovor, autentična potreba; mislim da se nad time vredi zamisliti.
Drugo, "normalan život", ta neherojska svakodnevica – oblast rintanja, služenja, poniženja i osrednjih zadovoljstava – uvek će stvarati potrebu za nekim "jačim" sadržajem. Prema tome, na šta se naši internacionalci žale? S kojim pravom? I kakav je taj njihov "internacionalizam"? Samo doslovna, štreberska reprodukcija imperativa i ambicija kapitala, tog osvedočenog i superiornog internacionaliste. Jedno hrani drugo. Ako hoćete kreditne kartice, dobar ekonomski rezultat, stalni rast, živahnu berzu itd., morate računati i na nove horde navijača, koji lome ruke i noge svaki put kad im nešto nije po volji. Hoćete tržište, konkurenciju, potpuno standardizovan i regulisan život – što sve redom ukazuje na klimu nepoverenja, straha, dominacije, gaženja i radikalnog isključivanja – a žalite se na posledice.
O levici je danas deplasirano pričati kao o odgovoru na to stanje stvari. Nisu samo naše zvanične levičarske formacije prigrlile kapitalizam kao konačno društveno rešenje. U načelu, koje važi i za mnogo časnije predstavnike te klasične opozicije kapitalizmu, levica je samo dočekala svoj trenutak istine: masovno društvo je nemoguće socijalizovati ili komunalizovati, pretvoriti u zajednicu; tu pomaže samo čvrsta ruka. Prosto, sama složenost tog mehanizma, njegovi ogromni radni i energetski zahtevi – o predatorskim ambicijama da i ne govorim – prave sprdnju od svih naših dobrih namera. Ishod je nužno autoritaran i totalitaran. Sam naš način života, čak i ako ste najiskrenije protiv kapitalizma, zahteva kapital: masivne i prisilne akumulacije rada, energije i sirovina. Zato se sam taj okvir mora dovesti u pitanje. Ako ne promenimo ciljeve, rasprava o metodama nema nikakvog smisla. Sve to je, u ovom trenutku, beskrajno daleko od svesti i interesovanja većine levičara, ali i drugih aktivista, čak i onih anarhističkih, koji ostaju na produkcionističkim i progresističkim pozicijama ("na terenu kapitala", kako je to rekao Žak Kamat). Ali, ništa nije gotovo, nego tek počinje. Sve zavisi od toga da li ćemo se okrenuti na drugu stranu. U stvari, pred nama je sav prostor. Sve smo probali, sve modalitete vlasti – samo ne i da živimo bez vlasti. To nije stvar pukog bezvlašća, čime nas stalno plaše, nego učenja, borbe, eksperimentisanja. Ceo jedan program, pri tom, vrlo pozitivan; čak suviše pozitivan, makar za moj ukus! Tek kada usvojimo kulturni stav po kojem je nemoguće da o našim životima priča i odlučuje bilo ko osim nas samih, imaćemo neku novu situaciju. Tu kulturu vredi afirmisati.
Vi ste aktivni u okviru "izdavačke družine" pod imenom "Anarhija – blok 45", koja je objavila veći broj teoretskih knjiga autora iz situacionističkog i anarhističkog kruga, i besplatno ih delili ne praveći od toga medijski događaj. Zašto ste se odlučili na ovaj vid delovanja i koliko ste zadovoljni odzivom?
Zadovoljan sam odzivom, utoliko što sam upoznao neke sjajne ljude, s celog prostora bivše Jugoslavije i malo šire, što mi je potpuno promenilo život. Ta ravan je sve što se računa, odatle sve počinje. Odziv je, inače, bio dobar ili makar u odnosu na naše resurse; sve se praktično odmah odlepilo od "margine", na koju su tako skromni pokušaji po pravilu osuđeni – iako je istina da je ovde u Srbiji, tačnije, baš u Beogradu, taj odnos između središta i periferije krajnje fluidan i proizvoljan (ako uradite nešto iole originalno, ne gine vam šest minuta pažnje, hteli – ne hteli, čak i u mejnstrimu, kao meni sada ili u par navrata ranije). S druge strane, nisam zadovoljan, jer su rad, roba, vlast i Opera i dalje tu. Voleo bih da nisu. Nastavljamo da radimo na tome.
Nebojša Grujičić, Vreme
Kotor - U ovom gradu sve ima višu dimenziju pa i svaka izgovorena riječ zahtijeva strogu odgovornost, upravo i zato što se izgovara ovdje. Ako je Kavafi, veliki grčki pjesnik, osjetio duh grada u Aleksandriji, slobodan sam reći da ovaj grad Kotor, ima svoj profilisani duh, koji su mnogi prepoznali, osjetili i ponijeli po svijetu. Mnogo je slojeva složeno na mjestu ovog grada, mnoge civilizacije su ostavile svoje tragove... I ako bismo krenuli da ih otkrivamo sloj po sloj, otkrili bismo najljepše civilizacijsko pismo - kazao je književnik Miraš Martinović, preksinoć na otvaranju Petog sajma knjiga u Kotoru, u organizaciji Kulturnog centra "Nikola Đurković", Gradske biblioteke i čitaonice, a pod pokroviteljstvom Opštine.Martinović je istakao da je Kotor kao ključna luka između Mediterana i Balkana, bio rijetko privilegovan grad što su u njega i u Crnu Goru ušle mnoge rijetke knjige štampane po svijetu, a najviše u Italiji.- Crna Gora, ova u današnjim granicama imala je u 15. i 16, vijeku čitavu plejadu kulturnih odvažnika, izdavača i štampara, pa se sa njome u tom smislu ni jedan slovenski narod ni država ne mogu porediti.
Zlatnim slovima u istoriji štamparstva upisana su imena trojice velikih Bokelja, Andrije Paltašića, Jeronima Zagurovića i Stefana Paštrovića. Kroz ovu luku ulazile su knjige Božidara Vukovića Podgoričanina, Mojsija Budimljanina, Vinćenca Vukovića i Stefana Marinovića, ljudi koji su bili naše gore list, ali su knjige štampali u Veneciji. Mnogi naši znani i neznani zaslužnici su, na razmeđi srednjeg i novog vijeka štampali 70 izdanja staroštampanih knjiga, do 1500. godine 46 iknunabula i tokom 16. vijeka 24 paleotipa. A 1492. godine na Crnjevića Rijeci jeremonah Makarije milošću i zaslugom gospodara Đurđa Crnojevića već je pečatao knjige. U dubokoj tišini oblikovana su slova koja su nas spasila od zaborava - podsjetio je Martinović.
O ovim našim izdavačima i štamparima, kaže Martinović, relativno je malo pisano, dok su drugi narodi o ovakvim prvjencima i velikanima svoje kulture davno napisali monografije, podigli spomenike i druga trajna obilježja, otvorili muzeje, unijeli ih u školske udžbenike, u vodiče i ozbiljne turističko-propagadne publikacije.
- Kod nas, nažalost, nije tako, i odlučio sam da ih večeras pomenem. I da ih se makar na trenutak jednom ovakvom prigodom podsjetimo, da ih prosto dozovemo - kazao je Martinović.
Preksinoć je održana promocija izdavačke kuće "Clio" iz Beograda, a sinoć promocija romana Eve Ras "Divlji jaganjci".
U ponedjeljak u 21 sat na programu je autorsko veče Balše Brkovića, a osim njega govoriće i Aleksandar Bečanović i Marinko Vorgić.U srijedu, 6. avgusta, za 21 sat najavljena je promocija djela o Mihu Pracatu i Marinu Držiću, a govore Luko Paljetak, Slobodan Prosperov Novak, Ivana Burđelez i Vesna Čučić iz Dubrovnika.
U petak 8. avgusta u 22 sata biće promovisana knjiga “Individualne likovne poetike” Ljiljana Zeković. Osim autorke, govoriće i Slobodan Slovinić, Petar Ćuković, Mirjana Dabović Pejović i Veselin Radunović.
I.K., Vijesti
„Mićunović je predložio zaključivanje Sporazuma o saradnji u oblasti kulture između Vlade Crne Gore i Republike San Marino, što je naišlo na odobravanje od strane domaćina“, navedeno je u saopštenju. Taj dokument bi predstavljao pravni osnov za realizaciju zajedničkih programa, kojima bi se promovisali kreativni potencijali dvije zemlje.
Mićunović i Mikeloti su razgovarali o radu Nacionalne komisije za saradnju sa UNESKO- m. Oni su, kako se dodaje, razgovarali i o saradnji u okviru UNESKO programa, koji doprinose zaštiti i očuvanju kulturne baštine, kao važnom mehanizmu za dijalog i održivi razvoj.
Mićunović i Mikeloti su prisustvovali otvaranju izložbe crnogorskih umjetnika Nataše Đurović i Nenada Šoškića, u galeriji San Marino.
Pobjeda
Нова Македонија
Stereotipi o Balkanu kao o nečem manjinskom što je potencijalno opasno na Zapadu se i dalje koriste bez veće ograde i nelagode, a njihov simbol su metafora vampira i Drakule. Po meni je, međutim, glavni problem u tome što se i sama ova sredina često ponaša u skladu s tim stereotipima, kao da joj je u interesu da ih učvršćuje - kaže Igor Marojević, književnik i autor drame "Tvrđava Evropa". - Mislim da likovi ovog komada, iako su polovina njih studenti sociologije, nisu baš najsvesniji tih pitanja. Možda jedino Tomas, engleski agent mobilne telefonije koji nema veze sa sociologijom nego sa "nokijom", ima punu svest o tome. Zanimljivo je da taj Londonac, iako baštini manire političke korektnosti, kad se razvije konflikt, ipak bira sigurno pribežište u onom svom: odlučno zastupa većinski, a ne manjinski pogled na ta pitanja. A na vaše pitanje odgovor je, dakle: verovatno da, na posredan način, verovatno da.
Da li za razvijene evropske zemlje možete da kažete da se služe suptilnim metodama za praktikovanje nacionalizma?
S. Radojević, Blic
U Srbiji je u tijeku usaglašavanje modela Zakona o jedinstvenoj cijeni knjige, a predstavnici grupacija srpskih izdavača i knjižara i Privredne komore Srbije načelno su se nedavno dogovorili da popusti na nova izdanja koja se kupuju u klubovima čitatelja i na sajmovima knjiga ne budu veći od 10 posto. Osnovna ideja budućeg srpskog Zakona o jedinstvenoj cijeni knjige jest da se knjige u toku prve godine od dana objavljivanja prodaju po istoj cijeni u svim knjižarama i s ograničenim popustima, radi sprječavanja nelojalne konkurencije u prometu knjigom.Tko zna, možda se nakon Ministarstva kulture napokon probudi i tzv. Zajednica nakladnika i knjižara Hrvatske?
MV Info
Od intelektualca se očekuje angažman. Da bi se potvrdio, intelektualac nije obavezan na to. Odličan primer je književnik i teatrolog Jovan Hristić (1933-2002).Kad govorimo o angažmanu intelektualca, uobičajeno podrazumevamo nešto drugo od pukog intelektualnog angažmana. Kad govorimo o angažovanom intelektualcu, onda, uglavnom, podrazumevamo oblik javne aktivnosti drukčiji od naučnog, publicističkog ili umetničkog delovanja (što je, inače, neophodan uslov intelektualne legitimacije). Pod neospornim autoritetom intelektualnog svojstva (naučnog, umetničkog, publicističkog), angažovani intelektualac, kao istaknuti glas javnosti, učestvuje u sferi politike urbi et orbi, zalažući se, potpuno ili delimično, za ukidanje, promenu ili poboljšavanje institucionalnog sistema države, društva i međunarodnih odnosa. Nije retko da delo i društveni angažman intelektualca budu u diskrepanciji. Kod nas o tome najbolje svedoče primeri značajnih književnika Milorada Pavića (1929) i Dragoslava Mihailovića (1930).
Kako promeniti svet
Treba razlikovati idejnu od ideološke aktivnosti angažovanog intelektualca. Ova dva tipa angažovane intelektualnosti najpouzdanije definišu dva kategorička imperativa intelektualnog delovanja u društvu, Kantov i Marksov. Kant tvrdi da filozofija ne otkriva istinu, nego da, u najboljem slučaju, uklanja zablude (u svetu). Naprotiv, Marks od filozofije zahteva da promeni svet. I jedan i drugi tip karakterišu zajedničke crte: racionalnost, analitičnost, kritika i etika. I jedan i drugi tip pretpostavljaju umnost, pravdoljubivost i hrabrost. Jedino se u njihovim ciljevima nalazi razlika. Jedan ukazuje na zablude u društvenoj stvarnosti, a drugi celokupnu društvenu stvarnost smatra uspostavljenom obmanom.
Kad postavimo pitanje o intelektualcu u tranziciji, šta zapravo pitamo? Pitamo li o angažmanu intelektualca zatečenog u prelasku društva iz nedemokratskog u demokratski oblik (iz komandne privrede u tržišnu i oktroisane kulture u slobodnu) ili, pak, pitamo o tranziciji samog intelektualca, o njegovom sopstvenom prelazu iz jednog tipa angažmana u drugi? Uistinu, pitamo oboje, jer posredi nije samo promena društva nego i društvene svesti.
U tranzicionom društvu, angažovani intelektualac je takođe tranzicion. On prelazi od tipa intelektualca koji sprovodi otkrivenu istorijsku istinu u tip intelektualca koji otkriva mnoštvo zabluda različitog porekla. Od Marksovog, tj. marksističkog tipa, intelektualac prelazi u tip kantovski shvaćenog angažmana. Pred njim je sada obilje zatečenih i novostvorenih, upravo produkovanih zabluda, prevara, fantazmi... koje treba da detektuje i javno analizira. On ukazuje na logičke greške u javno propagiranim stavovima, na moralne nesolidnosti u postupcima ljudi od moći, razlučuje autentično od neautentičnog u kulturi, svestan sada da ne može sve to da postigne sam i da je ono što je postigao – bitno podložno doradi i prerađivanju. Zadatak njegovog angažmana nije ništa drugo do demonstracija razuma i savesti, logike i dijaloga, kritike i tolerancije.
Moralne misli o vremenu
Međutim, i u to vreme kod nas je, u manjini, postojao tip idejnog angažmana koji je podrazumevao pluralizam. Tipičan predstavnik angažovanog intelektualca koji ukazuje na ideološke zablude, a ne propoveda otkrivenu istinu, bio je filozof Nikola Milošević (1929–2007). S partijskim angažmanom, Milošević je, donekle, preduzeo obrnut prelaz.
Tip intelektualca koji se i pre i posle tranzicije angažovao na otkrivanju zabluda, koji sebi nije postavio totalni, nego cilj rešavanja bitnih partikularnih problema, oličen je u delovanju etnologa Ivana Čolovića (1938), koji nam je, takoreći s lica mesta – i pre tranzicije, a naročito u tranziciji – otkrivao i tumačio mehanizme produkovanja pogubnih zabluda u medijima, popkulturi i supkulturi.
Najzad, tip intelektualca koji je svoj kritički društveni angažman preveo iz ideološkog u idejni uzorno predstavlja čovek koji je do sada, u tranzicionom periodu Srbije, učinio (i još čini) najviše, raskrinkavajući zablude, falsifikate i laži, u različitim sferama društvenog života. To je sociolog Nebojša Popov (1939). U punom smislu reči, za njegov angažman možemo tvrditi da predstavlja naše vreme zahvaćeno moralnim mislima. Ono što specifično krasi njegovu angažovanost jeste kritička benevolentnost; iz njegove analitičke kritike izostaje bilo kakav oblik cinizma. Kad razmatra određenu pojavu, bilo da je reč o zakonima, izvršnoj ili sudskoj vlasti, medijima, privredi, kulturi ili najnovijoj teorijskoj produkciji, Popov najpre utvrđuje rodno mesto maskirane krize, zatim ukazuje na njenu strukturu i na njenu socijalnu disfunkcionalnost, te prilježno obrazlaže proceduru mogućeg njenog iskorenjivanja. Građeno gotovo dvadeset godina – koliko ima od pada Berlinskog zida, kad zapravo počinje tranzicija – angažovano delo Nebojše Popova predstavlja kapitalnu vrednost za srpsko društvo u nastajanju.
Pseudoangažman
Na kraju, ne treba zaboraviti na pesudoangažovane intelektualce i, s druge strane, na angažovane pseudointelektualce. Uprkos tome što su prisutni u medijima i što, ne bez inteligencije i zanimljivosti, govore o raznim pojavama, kod pojedinih osvedočenih intelektualaca izostaje kritički društveni angažman (književnik i teatrolog Jovan Ćirilov, 1931). S druge strane, u masi postoje, bez ozbiljnog dela na polju nauke, umetnosti ili publicistike, oni koji se društveno angažuju. Njihov angažman, ma koliko ponekad bio važan, suštinski se razlikuje od delatnosti angažovanog intelektualca.
Zlatko Paković, Politika - Kulturni dodatak
„Ne mora se živeti, ali se mora ploviti“, poslovica je koja nam dolazi iz grčkog naroda. U skladu sa ovim postulatom, Lorens Darel, književnik koji je svetsku slavu stekao romanom „Aleksandrijski kvartet“, oduvek je živeo, a Grčka je za njega bila zemlja koja sanja, a njena ostrva i gradovi vreli, seksualni, nostalgični, gde se bolno i uzbudljivo sjedinjuju, rase, jezici, veroispovesti . Nizu knjiga u kojima Darel opisuje svoje opsesije ѕkrajolicima nekadašnje Helade, spomnjenimo najnoviju kod nas: L. Darel, Grčka ostrva, izdavač Karpos, Loznica.Darel je rođen 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove. Majka mu je bila Irkinja, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. Sočan ukus egzotičnih istočnjačkih cvetova koje stanovnici jedu natopljene šećerom, muzički četvrttonovi „koji sinuse melju u prah“ i božanske boje pejzaža, ostavili su trajan utisak na Darela. „Beleške o bojama pejzaža... Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom.“ „Zlato, fosfor, magnezijum papir“ bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao.
Darelova porodica je velika, šarolika, kosmopolitska. Detinjstvo Lorens Darel provodi u Indiji i u Burmi. U dvanaestoj, on odlično govori hindu, ali njegovi roditelji smatraju da je došao trenutak da se vrati u Britaniju i upisuju ga u školu u Kenterberiju. No, onome ko je rano upio vedru šarolikost gorkoslatkog Istoka, sjajna, vrela jutra kad je iz mreže oko svog kreveta vadio komarce, ali i otrovne škorpije, od početka je morao biti otužan engleski čaj u pet.
U osamnaestoj pokušava da upiše Kembridž, ali bez uspeha. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. Tada je počeo njegov pravi, pun život. U jednom londonskom noćnom lokalu, zarađuje za život noćima prebirajući na starom pijaninu. „Iako nekoliko dirki nije radilo, taj je klavir imao sposobnost da u meni probudi sunce“, govorio je kasnije. Otvara fotografsku radnju sa svojom prvom ženom. Ubrzo padaju pod stečaj. Darel komponuje džez-pesme, a u rana, mutna londonska jutra, piše. Njegovi prvi književni pokušaji doživljavaju neuspeh. Ali on ne odustaje. Svoju porodicu ubeđuje da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji, pobegnu tamo gde peva sunce – u Grčku. Porodica se seli na Krf. „Zaronili smo u sunčano carstvo Jonskog mora.“ Tu Darel piše čuvenu „Crnu knjigu“, koju šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu.“ No, „Crna knjiga“ nije zavitlana u Senu. Za nju je predgovor napisao niko drugi do T. S. Eliot.
Darelova ljubav prema Grčkoj traje čitavog života, a Krf je za njega vrsta Edena. Svoj doživljaj ovog ostrva, opisao je u najpoetičnijoj i najvedrijoj od svih svojih knjiga, „Prosperovoj ćeliji“ (još uvek nije prevedena na srpski jezik). Njegova prva supruga, Nensi, na Krfu je proučavala ostatke ranovizantijskog slikarstva, a Darel je „goreo od želje da stigne na Krit, u Knosos i ispita ostatke minojske civilizacije. „Ovoj su civilizaciji pripadali moji preci“, tvrdio je i dodavao da su to bili ljudi pohotni i puni života, istinski umetnici. Kada Darel ubedi Henrija Milera da dođe na Krf i upozna u Grčku, Miler izjavljuje, pošto stupi na grčko tlo, očaran lepotom: „Skočiću u nebo da se okupam.“
Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Beži pred Nemcima koji nadiru na Krit, u čamčiću koji se opasno naginjao pod teretom ledenih talasa koji su pljuskali svuda okolo. U čamcu je i njihova tromesečna kći, Penelopi („Piksi“), u kotarici, „kao vekna hleba“. Ostatak rata Darel provodi u Kairu i Aleksandriji. Topografija živopisnih predela prerasla je u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, „Aleksandrijski kvartet“. Godine 1945. Darel se vraća u Grčku, imenovan je za portparola za odnose sa javnošću, sa sedištem na Rodosu. Bio je zadužen za izdavanje novina na tri jezika i za propagandne delatnosti. Sa drugom suprugom, Evom, stanuje u vili Kleobul, veoma lepoj, maloj kući, sagrađenoj na turskom groblju. Najveći deo vremena provode ispod džinovskog platana, koji je bacao senku preko čitavog dvorišta. Sa Rodosa, Darel piše prijateljima: „U šest sati kupam se u zelenom moru. Trčim po travi. Sunčeva svetlost liči na Apolonov zlatni štap... Često sedimo i igramo šah na maloj, džepnoj šahovskoj tabli ili čitamo; uz božiju pomoć i zahvaljujući poznavanju ostrva uspeo sam da spiskam nešto para na knjige – uglavnom na Prusta, Dostojevskog i poeziju...” Što duže živi na Rodosu, Darel je sve više očaran grčkom prirodom: „Ti grčki predeli – da ti srce prepukne od lepote. U njima ima takve čistote i neke nage čednosti; oni ne traže da im se divimo. Svetlost kao da dopire iz središta nekog budističkog, plavog kamena ili cveta... A tek ostrva... Simi, načinjen od vode, kao niz orlovskih gnezda, Kalimnos, poput nekog sivog skarabeja, a onda, nepregledni maslinjaci ispod mramornog grada Kamirosa na Rodosu – i smrknuti Leros.“
Na Rodosu Darel počinje da se oseća kao pravi Levantinac: „Ulazak u Grčku sličan je ulasku u neki tamni kristal; obrisi predmeta postaju nepravilni, prelamaju se. Usled optičke varke ostrva nenadano iščezavaju, a ako malo napregnete vid, ugledaćete treperavi zastor atmosfere...”
Od svih grčkih ostrva, a obišao ih je gotovo sva, Darel, ipak, najviše voli Krf: „Krf je sav u venecijanskom zelenilu... Čovek se oseća smlavljen količinom raskoši... Rogač raste duž prašnjavih puteva u vidu strašnih eksplozija ljubičastog.“ Boravak u gradu Krfu pisca impresionira: venecijanska arhitektura, arkade, kolonade, prozorske škure – nalik na oguljene kapke, vaskrsavaju kasnije u Darelovoj prozi. On leži u krevetu i gleda kako more svetluca po ispucalim venecijanskim plafonima, ukrašenim „volutama i heruvimima“. Za razliku od Egipta i Aleksandrije, gde caruje „mek, tup zvuk aleksandrinaca“, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube“, lutanje Grčkom za Darela je „lutanje zemljom kamenih bajki, smrskanih mitologija i vremenom izjedenih statua, koje su (poput voska u plamenu) propuštene kroz žižu sunčevih zrakova”...
Darela više nema, ali na grčkim ostrvima još uvek postoje kafane u kojima je sedeo, ulice kojima je hodio i tamni uglovi, prašnjavi i mirisavi, gde je noću ljubio žene koje je voleo. Mali oblici nežne besmrtnosti.
Sanja Domazet, Politika - Kulturni dodatak
Tanjug
Grafička novela o ubistvima stotina meksičkih žena
Grafički novelista Fib Glokner, čiji su opisi seksa i dečjih trauma već izazivali kontroverze, sada priprema novo delo u kojem će se baviti nerešenim ubistvima i nestancima na stotina meksičkih žena u blizini grada Siudad Huarez. Do kraja godine pojaviće se njegova nova grafička novela "Ja živim ovde", a izdanje je finansirao Amnesti internešenel. Knjiga, takođe, donosi priče o ženama i deci koji su izbeglice u Čečeniji. Glokner je radio kao medicinski ilustrator, ali je oduvek crtao stripove i počeo je da ih objavljuje 1998. Grafička novela "Ja živim ovde" je, pre svega, posvećena Eleni Čavez Kalderi koja je nestala 2000. kada je imala 15 godina. Glokner je želeo da piše o njoj jer više nema nikakvih podataka o njoj. Roditelji su imali samo jednu njenu fotografiju, koju su dali policiji, i sada kao uspomenu na svoju kćerku imaju samo izbledelu fotokopiju postera za "nestalu osobu". Na svom novom delu radio je četiri godine, pošto se izuzetno zainteresovao za slučajeve "žena Huareza".
Šta su to ljudi iz Vilde, zapravo, uradili? U njihovim knjigama za decu nije obavezno da su devojčice uvek obučene u roze, a dečaci u plavo, tata ne juri obavezno na posao dok mama ostaje kod kuće, dok se istopolni roditelji prikazuju kao normalan deo života. Sličnu stvar rade i autori iz Olike, a Mari Tomčić kaže da je njihov cilj da "sruše tradicionalne polne podele i ponude deci širi izbor dozvoljavajući im da budu sve što požele". Ove dve izdavačke kuće su dosad objavile svega desetak naslova - među kojima i knjigu o dečaku koji nosi ružičaste sandale, kao i o devojčici koja ima "dve tate". Kritičari zameraju što se u ovim knjigama, "pre svega", promoviše ideja.
V. T., Danas
Beogradska Izdavačka kuća GEA, objavila je novu, četvrtu zbirku aforizama novinara Danasa iz Vranja, Vojkana Ristića, pod naslovom "Knjiga otisaka". Posle zbirki "Sumnjive misli", "Javna tajna" i "Pogled sa Prokletija" (nagrada "Pera Stojanović Tuman", 2006), Ristić ne prestaje da "provocira sebe i druge": sebe mučeći se rečima, a druge da tumače kako im je po volji, u skladu sa pozicijom u vlasti."
K. R., Danas
Autor romana „Padač“ Don Delilo poznat je kao oštar kritičar američke vlasti, kojom se bavio i u prethodnim knjigama, upozoravajući na moguće krajnje odredište puta kojim je krenula zapadna civilizacija, kaže glavni urednik Vladislav Bajac
Prema rečima Vladislava Bajca, urednika „Geopoetike, roman „Padač“ Dona Delila govori o terorističkom napadu na SAD 11. septembra 2001. godine, iz ugla autora, ali kroz intimne priče glavnih junaka.
- Don Delilo je poznat kao oštar kritičar američke vlasti, koju je često opisivao u svojim ranijim knjigama, i ovaj roman je utoliko interesantniji, jer je on u svojim romanima na neki način upozoravao na moguće krajnje odredište puta kojim je krenula zapadna civilizacija - rekao je Bajac.Prvi roman Dona Delila „Amerikana“ objavljen je 1972. godine, a do sada je napisao 13 romana, dve drame i na desetine pripovedaka i eseja koji se bave kako umetničkim, tako i fenomenima američke stvarnosti. Neka od njegovih najpoznatijih dela su „Vaga“ iz 1988. godine, „Mao II“ iz 1991. godine i „Podzemlje“ iz 1997. godine. Delilo je dobitnik brojnih nagrada, među kojima su nagrada Pen/Fokner i Nacionalna nagrada za najbolju knjigu.
Intimna geografija
Knjiga „Ulica Jang“ Vesne Aleksić objavljena je u novoj ediciji „Geopoetike“ „Intimna geografija“ i predstavlja putopisnu prozu. Prema rečima Bajca, najduža i najpoznatija ulica u Torontu, poslužila je autorki da „knjigu prikaže kao spisateljsko gledanje u sopstveni dlan, na kome ju je zanimala najduža linija - linija života“.Vesna Aleksić rođena je 1958. godine u Obrenovcu, diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i od 1981. godine radi kao stručni saradnik u predškolskom obrazovanju. Do sada je objavila više romana za decu, među kojima su „Mesečev dečak“, „Zvezda rugalica“, „Marija Modiljani“, „Karta za letenje“, „Vetar i ja“ „Moji rođeni oblaci“, a roman „Ulica Jang“ je njena prva knjiga za odrasle.
Zapisi iz pedeset gradovaKnjigu „Književna geografija“ čine tekstovi koje je grčki autor Anastasis Vistonitis objavljivao u nedeljnom listu Vimi tokom 2004. i 2005. godine. Kako Bajac ističe, knjigu čine kratki zapisi iz pedesetak gradova i oblasti, od Venecije i Moskve, preko NJu Orleansa i Meksika, do Singapura i Sidneja, sa mnogo usputnih stanica. U ovim neobičnim putopisima, književnost, pisci i njihovo stvaranje su na prvom mestu interesovanja.
Anastasis Vistonitis rođen je 1952. godine, u mestu Komotini u severnoj Grčkoj. Studirao je političke nauke i ekonomiju u Atini. Živeo je u SAD od 1983. do 1988. godine, a često je putovao po Evropi, Severnoj Americi, Africi, Australiji i Aziji. Objavio je devet zbirki poezije, dve knjige eseja i tri knjige putopisa. NJegova dela prevedena su na 14 jezika. Trenutno živi u Atini i kolumnista je vodećeg grčkog lista Vima.
M. Miladinović, Glas javnosti
Večernje novosti
- Zbirka umetničkih dela koje je vođa nacista Adolf Hitler želeo da izloži u sopstvenom muzeju u Austriji, od sada je dostupna putem interneta.Kompletna ilustrovana baza podataka za 'Specijalni projekat Linc' od sada se nalazi na internetu", naveo je Trabold. Hitler je kupovao i oduzimao umetnička dela od kraja 1930-ih godina do kraja Drugog svetskog rata, pošto je želeo da sastavi kolekciju i da je posle rata izloži u Lincu. Zbirku od 4.731 predmeta pred kraj rata su zaplenile pobedničke savezničke snage.
(Beta-AP)
Knjiga bajki koju je napisala i ilustrovala autorka romana o Hariju Poteru Džoana Rouling biće objavljena u decembru, u dobrotvorne svrhe, javile su svetske agencije. Britanska dobrotvorna organizacija "The Children's High Group" izrazila je nadu da će prikupiti četiri miliona funti (osam miliona dolara) od prodaje knjige The Tales Of Beedle The Bard. Džoana Rouling jedan je od osnivača te organizacije koja pomaže bolesnoj deci i deci bez roditelja. Britanska književnica odrekla se svoje zarade od knjige. The Tales Of Beedle The Bard zbirka je pet priča koje se pominju u knjigama o Hariju Poteru. Prvobitno je objavljena u sedam rukom pisanim primeraka. Njih šest Džoana Rouling je dala na poklon, dok je sedmi u decembru prodat izdavačkoj kući "Amazon" za skoro dva miliona funti (četiri miliona dolara).Džoana Rouling navela je da će se u novom izdanju naći njene ilustracije i uvod, same priče i "komentari" Albusa Dambldora, direktora škole čarobnjaštva Hogvorts iz romana o Hariju Poteru. Knjigu će 4. decembra u Britaniji objaviti "Bloomsbury", a u Sjedinjenim Američkim Državama "Scholastic". "Amazon" planira i izdanje u kožnom povezu za kolekcionare, po ceni od 50 funti (100 dolara). Džoana Rouling, čije su knjige o Hariju Poteru prevedene na 64 jezika i prodate u preko 400 miliona primeraka, napisala je zbirku bajki prošle godine, po okončanju rada na romanu Hari Poter i relikvije smrti, sedmoj i poslednjoj knjizi u serijalu o dečaku čarobnjaku.
Građanski list